Piše: Nikolina Đurović


Da­nas ima te, sju­tra ne­ma te. Da­nas je­si, sju­tra ni­je­si. Da­nas igrač, sju­tra na­vi­jač. A ka­ko si se sa­mo za­i­grao, ka­ko si sa­mo uigran bio! Dri­blao, do­da­vao, gu­bio. Uba­ci­vao, za­ku­ca­vao, po­en­ti­rao. Sa­ra­đi­vao, sa­i­grao. I na­pa­dač, i ve­zni igrač... I gol­man, i ka­pi­ten... I bek, po po­tre­bi si bio. Jer, uigran, u igri si bio. A on­da te po­zva­la ona, ta zla ma­će­ha, što nad gla­vom svag­da ti je bdje­la, na­glas po­vi­ka­la: ,,Igra tvo­ja je okon­ča­na!“ A igra­ti još si mi­slio, jer, naj­ja­či si bio. Po­lu­vri­je­me, sa­mo što si na­čeo. Ali ta­ko je htje­la ona, po­sjed­ni­ca cr­ve­nog kar­to­na. Igra tvo­ja, kra­ju pri­ve­de­na. Igra sa­i­gra­ča, u na­stav­ci­ma. Na­i­me, tvo­ji sa­i­gra­či, te­ren­ski igra­či, upri­li­či­li su ti is­pra­ća­nje, na tvoj te­ren­ski pod­vig pod­sje­ća­nje. Tvo­jih šu­te­va se pod­sje­ti­li, po­go­ci­ma po­čast oda­li, pa te is­pra­ti­li... Po­mi­slio si da ža­le što u igri vi­še ni­je­si, ali vi­dio si re­zer­vu što na klu­pi se smi­je­ši. Aut-li­ni­ja pre­ga­že­na, ve­se­li se re­zer­va! S re­zer­vnim igra­čem, bez te­be, igra se na­sta­vi­la. Do­sto­jan­stve­no si od­stu­pio, al’ ti­ho si bo­lo­vao, što u tre­ćoj li­gi, bez te­be se mo­glo...
Tre­će­li­gaš vi­še ni­je­si bio. Te­ren­ski, vi­še ni­je­si igrao. Vra­ta pro­fe­si­o­nal­nog, za so­bom si za­tvo­rio, ku­da da­lje, ni­je­si znao. Ori­jen­tir, ni­je­si imao. U tom sta­rom po­ret­ku, za te­be, mje­sta ni­je bi­lo. Za­što, upi­tan si bio, kad is­pra­van si bio, i bo­lje i vi­še, uigran si bio?! Sa­da, iz­op­šten si bio... Ali ta­ko je htje­la ona, vla­sni­ca cr­ve­nog kar­to­na! Van­te­ren­ski, na­sta­vio si žon­gli­ra­ti, ma­ri­fe­tlu­ke iz­vo­di­ti, lop­tom se po­i­gra­va­ti. I dok si žon­gli­rao, lop­tom po­i­gra­vao, ti si se ozbilj­no smrt­no za­ba­vljao. Tvo­ja ozbilj­na igra bi­la je, tvo­ja naj­o­zbilj­ni­ja za­ba­va! Na­sta­vio si se ozbilj­no, neo­zbilj­no, naj­o­zbilj­ni­je igra­ti. Ti se igrao, ne­ki je ta­kve lo­vio. Ti žon­gli­rao, ne­ki je za­ni­je­mio. Pa iz­u­stio. Je­si li an­ga­žo­van dje­ča­če? Ni­je­sam an­ga­žo­van, no sam pro­tje­ran! Ko je te­be mo­gao pro­tje­ra­ti, ta­kvi se zla­tom ne mo­gu pla­ti­ti?! U tre­ćoj li­gi za me­ne mje­sta ne­ma, ta­ko htje­la je ona, kra­lji­ca cr­ve­nog kar­to­na! Mo­ja dru­ga li­ga ta­kve zla­tom pla­ća, bu­di ti igrač dru­go­li­ga­ša! Mo­ja že­lja je svag­da bi­la li­ga ve­ća, za­do­volj­stvo je šu­ti­rat za dru­go­li­ga­ša! Ze­le­nim kar­to­nom, ne­ki, go­sto­prim­stvo ti je uka­zao. Sa­da ti si igrač li­ge vi­še, sa­da ti si igrač dru­ge li­ge! Sad opet dri­blaš, do­da­ješ... Sad opet za­ku­ca­vaš, po­en­ti­raš... No, u li­gi vi­še, ra­di se i vi­še! No, u li­gi vi­še, ni­je­si slo­bod­ni­ji, u li­gi vi­še si od­go­vor­ni­ji! Al’ go­di ti ipak, ta vi­so­ka li­ga! Sa­mo­u­vje­re­no se kre­ćeš, po­sve­će­no žon­gli­raš, uve­ze­no po­en­ti­raš... I ta­man si se bio, po­nov­no uigrao, kad evo je opet ona, ta­ko­zva­na ros­sa don­na! Uigra­ni dje­ča­če, što svag­da ti je do igre, opro­sti, al’ vri­je­me je za is­klju­če­nje! Out! Ali ka­ko? Zbog če­ga? Za­što sa­da, kad igra sa­mo što je po­če­la? Tru­do­lju­bi­vo sam ra­dio, gdje to do­bar ni­je­sam bio?! Ka­za­la ti je ona, u cr­ve­nom don­na...
Hej, moj dje­ča­če, što tru­do­lju­biv si bio, ne­u­mor­no se­be da­vao, na te­re­nu iz­ga­rao, smrt­no ozbilj­no se igrao... Hej, ti dje­ča­če, što ne­pre­sta­no si se uigra­vao, ozbilj­no po­i­gra­vao, što ni­je­si po­su­stao, od li­ge naj­ve­će što ni­je­si od­u­stao... Ti, ta­kav po­sve­će­nik, na­pre­dan si bio, li­gu sva­ku ni­žu si nad­vi­sio. Jer, za tre­ću li­gu mno­go do­bar si bio. Jer, za li­gu dru­gu, pre­do­bar si po­stao. Za­to te­bi ka­že ,,van­ka“, ova že­na cr­ve­na, tvo­je mje­sto vi­še ni­je li­ga tan­ka. Tvo­je mje­sto je, dje­ča­če, li­ga naj­vi­ša. Dje­ča­ka za pr­vo­li­ga­ša! Sto­ga, pa­kuj svo­je ko­fe­re, če­ka­ju te li­ge pr­ve!
Pa si pr­vo­li­gaš po­stao. Na šta si uvi­jek po­la­gao. Što si iskao, to si i do­bio. Sad u li­gi naj­bo­ljih, šu­to­va i go­lo­va, sad u li­gi naj­bo­ljih, ma i bez po­ra­za! Ka­da si pro­mi­šljao o njoj, že­ni cr­ve­noj, shva­tio si da je bi­la nu­žna, na tvom pu­tu do pr­vo­li­ga­ša, da je ona bi­la bra­na, što po­vra­tak una­zad je bra­ni­la. Da je ona bi­la za­stoj, da bi bi­lo pro­ti­ca­nja. Sad kad pro­ti­če, za­hva­lju­ješ za kar­to­ne cr­ve­ne, što su ime dru­go za kar­to­ne ze­le­ne. Sa­da ti je ja­sna ona ču­ve­na, tvo­je li­ge, ita­li­jan­ska... Dio, qu­an­do chi­u­de una por­ta, apre un por­to­ne. Jer, ovaj Tvoj, zbi­lja jed­na je za­tva­rao, dru­ga je otva­rao. Vra­ta je za­tva­rao, ka­pi­je otva­rao! Sa­da si za­hva­lan na sva­kom svr­šet­ku, no­vom po­čet­ku.
Al’ pri­zna­ješ se­bi da još uvi­jek te pla­ši, onaj dan, u ko­jem do­ći će ona, ta ne­vje­sta cr­na. Dan u ko­jem ona će do­ći i ti­ho ti re­ći da: ,,Ži­vot is­te­kao ti je, sad vri­je­me je za spa­va­nje!“ A te­bi se mo­žda dri­je­ma­ti ne­će... Ne­go, ne­će te pi­ta­ti ona, ta scu­ra don­na. I pri­zna­ješ, drh­tiš pred nje­nim kar­to­nom cr­ve­nim! Pred nje­nim snom, van­red­nim il’ re­dov­nim?! Ne­go, ipak za­klju­ču­ješ, sa­svim lo­gič­no, na­da­sve ana­log­no, da po­sli­je sva­kog sna bu­đe­nje bi­va. Za­klju­ču­ješ i po­tvr­đu­ješ, da po­sli­je igre, evo je opet igra, da po­sli­je li­ge, evo je no­va li­ga. Te na­sta­vljaš bla­go­da­ri­ti na sva­kom svr­šet­ku, no­vom po­čet­ku! Jer, sa­da si uvje­ren da ži­vot je ku­mu­la­ti­van i ne pla­ši te vi­še kraj. Ju­če tre­će­li­gaš, da­nas dru­go­li­gaš, sju­tra pr­vo­li­gaš. Jed­nom u igri, uvi­jek u igri. Ana­log­no, po­sve, ana­log­no...
(Autor­ka je pro­fe­so­ri­ca
i knji­žev­ni­ca