Autor: Bo­ris De­žu­lo­vić

Zvao me ne­ki­dan u dva iza po­no­ći Ko­žo da is­pri­ča vic. Ima on taj obi­čaj, zov­ne u glu­vo do­ba no­ći iz ka­fa­ne da is­pri­ča vic. Elem, lo­vio Mu­jo u Ja­bla­nič­kom je­ze­ru u vri­je­me zim­skog lo­vo­sta­ja, dok se ri­ba mri­je­sti.
Na­pu­nio on ta­ko ci­je­lu kan­tu ri­be, li­je­pih dva­de­se­tak ko­ma­da je­zer­skih pa­strm­ki i smu­đe­va, kad ga iz­ne­na­dio lo­vo­ču­var: “Šta ra­diš to, jel’ znaš da je u ovo do­ba go­di­ne za­bra­njen lov na pa­strm­ku i smu­đa?” “Mi­sli­te na ove u kan­ti?”, na­pra­vio se ovaj glup. “Ni­su vam one iz je­ze­ra, to su mo­je ri­be.” “Ka­ko bo­ga­ti tvo­je?!”, iz­ne­na­dio se sad lo­vo­ču­var. “Li­je­po”, ob­ja­snio Mu­jo, “ja ih sa­mo s vre­me­na na vri­je­me do­ve­dem na je­ze­ro, ma­lo pu­stim da se brč­ka­ju i pli­va­ju, pa za­zvi­ždim i zov­nem ih na­zad, one se vra­te u kan­tu i ide­mo ku­ći.” “Ze­zaš”, od­mje­rio ga za­pa­nje­ni ču­var, a Mu­jo se na­smi­jao: “Ne, ne, stvar­no, ho­će­te da vam po­ka­žem?” “Baš da vi­dim”, od­go­vo­ri lo­vo­ču­var, i Mu­jo, ja­sno, ci­je­lu kan­tu ri­be is­tre­sao u je­ze­ro: dva­de­se­tak pa­strm­ki i smu­đe­va ve­se­lo se raz­bje­ža­lo mut­nom ja­bla­nič­kom vo­dom. “Haj­de sad”, ne­str­plji­vo će ču­var.
“Šta?”, tu­po ga po­gle­dao Mu­jo. “Zov­ni ih.” “Ko­ga?” “Pa ri­be.” “Ko­je ri­be?”
Ne­vi­đe­no je, eto, Mu­jo za­je.ao lo­vo­ču­va­ra, ali ni­je to ni­šta ka­ko je Mu­ju ka­sni­je za­je.alo Jav­no pred­u­ze­će Elek­tro­pri­vre­da Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Or­ga­ni­za­ci­ja sport­skih ri­bo­lo­va­ca Ko­njic na­pa­la, na­i­me, Elek­tro­pri­vre­du BiH da ne sa­ra­đu­je s nji­ma, da se po­na­ša sa­mo­volj­no, pa s to­kom Ne­re­tve i aku­mu­la­ci­o­nim je­ze­rom ra­di šta im je vo­lja, i ta­ko ozbilj­no ugro­ža­va ri­blji fond. “Mi­sli­te na Ja­bla­nič­ko je­ze­ro?”, na­pra­vi­li se glu­pi u Elek­tro­pri­vre­di. “I te ka­ko se mi bri­ne­mo o ri­bljem fon­du Ja­bla­nič­kog je­ze­ra.”
“Ka­ko se to bo­ga­ti bri­ne­te?!”, ma­lo se i uzru­ja­li ko­njič­ki ri­bo­lov­ci.
“Li­je­po”, ob­ja­sni­li im on­da u jav­nom pred­u­ze­ću. “S vre­me­na na vri­je­me is­pu­sti­mo svu vo­du iz je­ze­ra da se pa­strm­ke i smu­đe­vi ma­lo osun­ča­ju i uhva­te zra­ka, pa za­tvo­ri­mo bra­nu i opet na­pu­ni­mo je­ze­ro, na­kon če­ga se ri­ba raz­mno­ža­va de­set pu­ta br­že i na­ra­ste de­set pu­ta ve­ća.” “Ze­za­te”, od­mje­ri­li ih za­pa­nje­ni Ko­nji­ča­ni, a ovi se na­smi­ja­li: “Ne, ne, stvar­no, ho­će­te da vam po­ka­že­mo?” “Baš da vi­di­mo”, od­go­vo­ri­li ri­bo­lov­ci, a maj­sto­ri iz Elek­tro­pri­vre­de na to, ja­sno, kroz bra­nu Hi­dro­e­lek­tra­ne Ja­bla­ni­ca is­pu­sti­li svih če­tr­na­est kva­drat­nih ki­lo­me­ta­ra je­ze­ra: ci­je­li ri­blji fond Ja­bla­nič­kog je­ze­ra ostao na su­vom, dva mi­li­o­na pa­strm­ki i smu­đe­va očaj­nič­ki se oku­pi­lo u onoj mut­noj lo­kvi kraj Ostro­šca, ha­la­plji­vo zi­je­va­ju­ći u sa­mrt­nom rop­cu.
“Haj­de­te sad”, ne­str­plji­vo će on­da ri­bo­lov­ci.
“Šta?”, tu­po ih po­gle­da­li u Elek­tro­pri­vre­di.
“Na­pu­ni­te ga sa­da.”
“Ko­ga?”
“Pa je­ze­ro.”
“Ko­je je­ze­ro?”
Ta­ko je, da skra­tim vic, ove ne­dje­lje ne­tra­gom ne­sta­lo Ja­bla­nič­ko je­ze­ro, jed­no od naj­ve­ćih aku­mu­la­ci­o­nih je­ze­ra u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni. Ze­mlja je ovo ne­vi­đe­nih ču­da, ne ka­žem, do­ga­đa­lo se i ra­ni­je da u Bo­sni ne­sta­ju stva­ri, ali ni­kad baš, hm, ovo­li­ke. Pri­je ne­ko­li­ko go­di­na, re­ci­mo, u Brč­kom, u pri­grad­skom na­se­lju Di­zda­ru­ša, ne­stao je ne­ko­li­ko to­na te­žak most na po­to­ku Zo­vi­či­ci, a go­di­nu ka­sni­je, sje­ti­će­te se, ne­stao je i ci­je­li ma­siv­ni že­lje­znič­ki most u Kri­va­či u Do­njem Va­ku­fu. Ne­sta­ja­li su u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni i mo­sto­vi i ku­će i se­la i gra­do­vi – pri­je dvi­je-tri go­di­ne, re­ci­mo, ne­sta­lo je u kli­zi­štu ci­je­lo se­lo Še­ri­ći kraj Ze­ni­ce, a Mi­ni­star­stvo ci­vil­nih po­slo­va ne­dav­no je ob­ja­vi­lo ka­ko se od 1996. do da­nas bo­san­sko­her­ce­go­vač­kog dr­ža­vljan­stva od­re­klo vi­še od se­dam­de­set hi­lja­da lju­di, či­me je u BiH ne­tra­gom ne­stao ci­je­li je­dan grad ve­li­či­ne Mo­sta­ra.
“Haj­de­te sad”, ne­str­plji­vo su on­da pi­ta­li Mo­star­ci.
“Šta?”, tu­po ih po­gle­da­li u Vi­je­ću mi­ni­sta­ra.
“Vra­ti­te ga sa­da.”
“Ko­ga?”
“Pa Mo­star.”
“Ko­ji Mo­star?”
Ze­mlja je ovo, ka­žem, ne­vi­đe­nih ču­da, do­ga­đa­lo se već da ne­sta­nu mo­sto­vi, ku­će i ci­je­la na­se­lja – sun­ce ti je.em, ne­stao Mo­star, a ka­mo­li ne­će Še­ri­ći kraj Ze­ni­ce! - ali da ne­sta­ne či­ta­vo jed­no je­ze­ro, ne pam­te ni naj­sta­ri­ji sta­nov­ni­ci Vi­je­ća mi­ni­sta­ra. Da se ču­ve­no je­ze­ro Loch Ness, re­ci­mo, umje­sto u Škot­skoj na­la­zi u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, ne­gdje kraj Ja­bla­ni­ce, bo­ga­mi bi da­nas tu­ri­sti do­la­zi­li da dvo­gle­di­ma po do­li­ni tra­že ta­jan­stve­no je­ze­ro. I, ja­sno, na na­da­le­ko po­zna­tu ja­bla­nič­ku ču­do­vi­šte­ti­nu s ra­žnja.
Pri­je tri go­di­ne, isti­na, jed­no je je­ze­ro mi­ste­ri­o­zno ne­sta­lo i pro­pa­lo u ve­li­ku ru­pu na ima­nju ga­zde Ha­sa­na u se­lu Sa­ni­ci kraj Klju­ča, ali to je bi­lo sa­mo pla­nin­sko je­zer­ce od pe­de­se­tak me­ta­ra. Ko­je je, uosta­lom, ka­sni­je pro­na­đe­no usred luk­su­znog arap­skog apart­man­skog na­se­lja Ose­nik Rizort, u sa­ra­jev­skoj pri­grad­skoj op­šti­ni Ha­dži­ći. Kao što je ono­mad i rje­či­ca Ra­do­bo­lja - kad je pri­je če­ti­ri go­di­ne za­go­net­no pre­su­ši­la i ne­sta­la kao da je ni­kad bi­lo ni­je - na­po­slet­ku ot­kri­ve­na na ima­nju ga­zde Dra­ga­na Čo­vi­ća u Ba­ra­ma kraj Mo­sta­ra. Ali da ne­sta­ne, re­koh, ci­je­lo jed­no go­le­mo aku­mu­la­ci­o­no je­ze­ro od če­ti­ri sto­ti­ne pe­de­set mi­li­o­na ku­bi­ka vo­de, to se ni u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni ni­kad ni­je do­go­di­lo.
Osva­nu­la ta­ko pu­sta, su­va do­li­na od Ko­nji­ca do Ja­bla­ni­ce s po­to­nu­lim ku­ća­ma, ću­pri­ja­ma i me­zar­ji­ma, kao da ni­kad tu je­ze­ra ni­je ni bi­lo, i sad se svi pi­ta­ju gdje je ne­sta­lo i kod ko­ga će ga sju­tra na­ći. Ja bih, re­ci­mo – da se pi­tam – pre­tra­žio ku­ću iz­vr­šnog di­rek­to­ra Elek­tro­pri­vre­de BiH Ese­da Dža­na­no­vi­ća, dok je ovaj još u pri­tvo­ru zbog one afe­re sa za­po­šlja­va­njem SDA dje­ce. A bo­ga­mi i nje­go­vog po­slov­nog part­ne­ra Ami­ra Zu­ki­ća, ge­ne­ral­nog se­kre­ta­ra stran­ke.
Pri­je ne­go što se u no­vi­na­ma ne po­ja­vi oglas “Pro­da­jem ku­ću u Sa­ra­je­vu, pet eta­ža, če­ti­ri ga­ra­že, ban­ket-sa­la, pet­na­est so­ba, u Uli­ci An­te Fi­a­men­ga na Gr­ba­vi­ci, s po­gle­dom na Ja­bla­nič­ko je­ze­ro.”
wwwbu­ka.com