Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Cr­no­gor­ska dr­ža­va ži­vi na in­fu­zi­ji bo­šnjač­ke „po­li­tič­ke mi­lo­sti“. (Ni­je­sam struč­njak za taj et­nos ot­kad su to po­sta­li). Da li su svi Bo­šnja­ci i mu­sli­ma­ni, i da li mo­žda mu­sli­ma­ni et­nič­ki mo­gu bi­ti Sr­bi ili Cr­no­gor­ci - ne znam. Sve je to kod me­ne na ni­vou pret­po­stav­ki i in­tu­i­ci­je. Da­kle, mo­gao bih o tom da raz­mi­šljam lo­gič­no, ali znam da lo­gič­ko raz­mi­šlja­nje ne hva­ta do­volj­no re­al­nost. Ta­ko, osta­vljam te pro­ble­me nji­ho­vim uvje­re­nji­ma.
Taj me pro­blem po­sred­no za­in­te­re­so­vao jer vi­dim da je Nje­goš taj et­nos ne­po­sred­no za­in­te­re­so­vao. Nji­ho­vi čel­ni­ci ka­žu i da im je i ime dao, a oni se sad okre­nu­li pro­tiv ime­na Nje­go­še­vog. „Zar išta bo­lje mo­že osli­ka­ti nji­hov psi­hič­ki pro­fil“, ka­že mi je­dan čo­vjek. Sli­je­de­ći tom psi­ho­lo­škom kom­plek­su - ni­je ih za­in­te­re­so­vao Nje­goš – pje­snik ne­go Nje­goš, „rat­ni ide­o­log“.
Zuc­ka­lo se jo­šu u Ha­gu, na su­đe­nju srp­skim li­de­ri­ma zbog „ve­li­ko­srp­ske ide­je“, da su bi­li in­spi­ri­sa­ni Nje­go­šem. Ras­po­lo­že­nje Ha­škog tri­bu­na­la pre­ma srp­skim li­de­ri­ma svo­di­lo se na ras­po­lo­že­nje pre­ma Nje­go­šu, ko­ji je za tu pri­li­ku sve­den i pre­ve­den kao eks­tre­man pri­mjer „ge­no­cid­nog pje­sni­ka“. Oni ni­je­su ni po­ku­ša­li da pro­ble­ma­ti­zu­ju neo­dr­ži­vost sin­tag­me – „ge­no­ci­dan pje­snik“, jer su se oslo­ni­li na to da ju je baš ta­ko for­mu­li­sao je­dan uva­že­ni pro­fe­sor, Sr­bin - kan­di­dat za Ha­ški sud, ko­ji se u me­đu­vre­me­nu iz go­log stra­ha pre­vje­rio i po­čeo da slu­ži oku­pa­to­ru.
Kao što je već po­zna­to iz knji­ge Ar­baj­ta Ka­stro­de­ra, ob­ja­vlje­ne u Be­ču 2017, na 170 go­di­šnji­cu ob­ja­vlji­va­nja ,,Gor­skog vi­jen­ca'' - pr­vi ko­ji je Nje­go­ša po­di­gao do svog pa­kle­nog ne­ba (i spu­stio do ne­be­skog pa­kla na­ci­fa­ši­stič­ke ide­o­lo­gi­je bio je Adolf Hi­tler, ve­li­ki obo­ža­va­lac lov­ćen­skog Pro­me­te­ja. Adolf je pr­vi i pre­veo „ve­li­ka mje­sta“ iz ,,Gor­skog vi­jen­ca'', na­mjer­no za­ne­ma­ru­ju­ći cje­li­nu dje­la, ko­ja bi im od­u­ze­la jed­no­znač­nost i mi­li­tant­nost is­trg­nu­tih mje­sta. „Cje­li­na ni­je za rat­ni­ke“, go­vo­rio je Adolf - „svi­jet tre­ba pr­vo sa stra­šću ra­zo­ri­ti, pa ga on­da stvo­ri­ti po svo­joj pred­sta­vi, ma­kar se ona ro­di­la u pa­klu“. I knji­ge tre­ba ra­zo­ri­ti ko­je go­vo­re o cje­li­ni bo­žan­skog svi­je­ta, i sa­mo uze­ti za­pa­lji­ve frag­men­te, ko­ji mo­gu po­tom ci­je­lu knji­gu ra­zo­ri­ti. Ta­kva is­trg­nu­ta mje­sta iz ,,Gor­skog vi­jen­ca'', kao što je već po­zna­to, za nje­ga su bi­la esen­ci­jal­na osno­va rat­nog na­dah­nu­ća. U pa­klu svo­je po­sled­nje no­ći, u po­dru­mu Rajh­sta­ga, Hi­tler je sa­znao da se ogri­je­šio o ,,Gor­ski vi­je­nac'', ali „bez tog ogre­še­nja, ne bi mo­gli stvo­ri­ti ova­ko slav­ni pa­kao“, bi­le su nje­go­ve po­sled­nje ri­je­či.
Slu­čaj je htio da su Hi­tle­ro­ve krip­to­gra­me (za­bi­lje­ške iz pod­ze­mlja) do­ko­pa­li fun­da­men­ta­li­sti ra­znih vje­ra, a s nji­ma i „glav­na mje­sta“ iz ,,Gor­skog vi­jen­ca''.
Ka­ko se u pre­vo­di­ma uvi­jek de­for­mi­še osnov­ni smi­sao ori­gi­na­la, a po­seb­no ako pre­vo­di­o­ci ima­ju „sop­stve­nu na­mje­ru“, to mo­že­mo sa­mo pret­po­sta­vi­ti šta se de­si­lo sa Nje­go­še­vim sti­ho­vi­ma, u pre­vo­du mi­li­tant­nih fun­da­men­ta­li­sta ko­ji već vo­ju­ju po ci­je­lom svi­je­tu. Vjer­ski fa­na­ti­ci, iako su oslo­nje­ni na svo­je „sve­te knji­ge“ (pa bi­la to To­ra, Bi­bli­ja ili Ku­ran), ne­ma­ju ta­ko eks­pli­cit­na mje­sta „sve­tog ra­to­va­nja“ kao ona is­trg­nu­ta iz ,,Gor­skog vi­jen­ca''. Pri­ča­li su mi rat­ni­ci ko­ji idu iz Bo­sne, Al­ba­ni­je i sa Ko­so­va na Bli­ski is­tok da se na­pro­li­va­ju kr­vi, ka­ko su pre­ve­de­ni Nje­go­še­vi sti­ho­vi is­pi­sa­ni na ša­tor­skim kri­li­ma, ten­ko­vi­ma, mi­no­ba­ca­či­ma, to­po­vi­ma. Fa­na­ti­ci se umo­ta­ju u ša­tor­sko kri­lo, na ko­jem je is­pi­sa­no: „U ad mi se svi­jet pre­tvo­rio, a svi lju­di pa­kle­ni du­ho­vi.. „ i na­to­va­re ka­mi­on eks­plo­zi­vom i ule­te na tr­go­ve i sta­ni­ce, di­žu­ći u va­zduh i se­be i na­rod­ne ma­se, jer su sve to „pa­kle­ni du­ho­vi“. Sad se zna, pri­čao mi je­dan, da je na avi­o­ni­ma ko­ji su ra­zo­ri­li ku­le u Nju­jor­ku 2011, bio is­pi­san Nje­go­šev stih,u arap­skom pre­vo­du : „Nek pro­po­je pje­sna od uža­sa“.
Sad se ta fa­na­tič­na pri­ča do­va­lja­la u svo­joj hi­per­bo­li do Cr­ne Go­re kao do svo­je po­sled­nje sta­ni­ce, gdje će da „do­tu­če njen smi­sao“, i na­rav­no „smi­sao Nje­go­še­vog dje­la“. Sprem­no je sve za tu ka­ta­stro­fu, jer ova an­ti­i­sto­rij­ska i an­ti­nje­go­šev­ska (du­kljan­ska) Cr­na Go­ra, taj ra­zor­ni pro­gram je ugra­di­la u svo­ju sko­ru bu­duć­nost, pro­gla­ša­va­ju­ći Nje­go­ša „srp­skim mi­to­ma­nom i ge­no­cid­nim pje­sni­kom“. A ka­ko bi se to mo­glo efi­ka­sni­je ostva­ri­ti ne­go na­o­pa­ko pre­ve­de­nim i na­o­pa­ko pro­tu­ma­če­nim Nje­go­še­vim sti­ho­vi­ma, „ko­je nje­ni do­mo­ro­ci još uvi­jek zna­ju na­pa­met, ne raz­li­ku­ju­ći ih od sop­stve­nog ži­vo­ta“. Ta­kav (ne)smi­sao se uli­va i kroz „dr­ža­vo­tvor­nu in­fu­zi­ju“ već te­ško osla­blje­nom i ras­ko­ri­je­nje­nom or­ga­ni­zmu Cr­ne Go­re.
(Autor je knji­žev­nik)