Ka­da se po­ja­vi knji­ga, ili je ja­ka in­spi­ra­ci­ja, ili je jak pro­blem, ili je i jed­no i dru­go, pa se ne­što že­li ot­kri­ti i pre­zen­to­va­ti jav­no­sti, ka­že u in­ter­vjuu ge­ne­ral Bla­go­je Gra­ho­vac, autor knji­ga ,,Gla­so­vi iz glu­ve so­be” i ,,Ban­di­to­si ili ubi­ce dr­ža­va” ko­je će uz „Dan” bi­ti do­stup­ne na­šim či­ta­o­ci­ma.
●Šta Vas je mo­ti­vi­sa­lo da na­pi­še­te ove knji­ge?
– Se­bi sam po­sta­vio pi­ta­nje za­što se na­ro­di na pro­sto­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je ta­ko du­go mu­če. Ka­da od­go­vo­ri­mo na to pi­ta­nje, de­tek­to­va­će­mo pro­blem, ali to pi­ta­nje ni­ko ni­je po­sta­vio, jer po­sto­ji jed­no sta­ri­je i va­žni­je pi­ta­nje – za­što i ka­ko je raz­bi­je­na Ju­go­sla­vi­ja? Po­što ni­ko ta pi­ta­nja ni­je sta­vio na dnev­ni red, če­kao sam du­go, go­di­ne pro­la­ze i on­da sam od­lu­čio da na­pi­šem ove knji­ge, da dam svo­je vi­đe­nje, kao auten­ti­čan svje­dok do­ga­đa­ja. Sma­trao sam da imam du­žnost, oba­ve­zu i kre­di­bi­li­tet da to iz­ne­sem. Opi­su­ju­ći do­ga­đa­je i nji­ho­ve uče­sni­ke, mi mo­že­mo de­tek­to­va­ti sve po­li­tič­ke, fi­lo­zof­ske i so­ci­o­lo­ške de­for­mi­te­te u na­šim et­no­si­ma. Zbog to­ga sam na­pi­sao te knji­ge. Ovih da­na po­ja­vi­će se u iz­da­nju IK La­gu­na i mo­ja osma knji­ga ,,Tri cu­na­mi­ja”, ta­ko da ova tri­lo­gi­ja ob­ja­šnja­va sve na­še de­for­mi­te­te ko­ji su se ja­vi­li od mo­men­ta raz­bi­ja­nja Ju­go­sla­vi­je do da­nas.
●Pri­mjet­no je da se u Va­šim dje­li­ma, ali i uop­šte, za­la­že­te za pre­ci­zno ko­ri­šće­nje ter­mi­na ,,raz­bi­ja­nje”, a ne ,,ras­pa­da­nje” Ju­go­sla­vi­je, ka­ko isto­ri­ča­ri če­sto či­ne
– Do­bro ste to de­tek­to­va­li. Ju­go­sla­vi­ja se ni­je ras­pa­la, ona je raz­bi­je­na, pr­ven­stve­no iz ge­o­po­li­tič­kih raz­lo­ga. Raz­lo­ge su ima­li i ge­o­po­li­tič­ki igra­či i Is­to­ka i Za­pa­da. Raz­lo­zi Is­to­ka ni­je­su od ju­če. Oni da­ti­ra­ju iz 1925. go­di­ne ka­da je Ko­min­ter­na iz­da­la di­rek­ti­vu u ko­joj se eks­pli­cit­no ka­že: ,,raz­bi­ti Ju­go­sla­vi­ju”. Ju­go­sla­vi­ja je naj­ve­ći evrop­ski pro­je­kat od kra­ja 19. i po­čet­ka 20. vi­je­ka od ka­da je za­vr­še­no sa dok­tri­nom gra­đe­nja na­ci­o­nal­nih dra­ža­va i ka­da je osta­lo do­sta et­no­sa ne­pri­ku­plje­nih u na­ci­o­nal­ne okvi­re. Ta­da je na­sta­la dok­tri­na gra­đe­nja gra­đan­skih dr­ža­va, a Ju­go­sla­vi­ja je bi­la ti­pi­čan pri­mjer tog pro­jek­ta. U nju su utka­ne dvi­je te­melj­ne evrop­ske vri­jed­no­sti: an­ti­fa­ši­zam i po­što­va­nje raz­li­či­to­sti. Mi smo to kroz brat­stvo i je­din­stvo upra­vo ima­li. KGB je znao da će Slo­ve­ni­ja i Hr­vat­ska u sva­koj va­ri­jan­ti ići ka Evro­pi, on­da su za­klju­či­li da je naj­pra­vil­ni­je za­i­gra­ti na re­li­gij­sku kar­tu i po tom ša­vu ići u raz­bi­ja­nje. Ta­ko su obez­bi­je­di­li uti­caj u onom di­je­lu gdje je pra­vo­slav­no sta­nov­ni­štvo. Ju­go­sla­vi­ja je ima­la dru­štve­ni so­ci­ja­li­zam, a on je oči­gled­no bio hu­ma­ni­ji i su­per­i­or­ni­ji u od­no­su na so­vjet­sko ure­đe­nje, a oni su se­be pro­mo­vi­sa­li u ro­do­na­čel­ni­ke so­ci­ja­li­zma, po­li­tič­ki su htje­li ne­u­tra­li­sa­ti si­stem ka­kav je ima­la Ju­go­sla­vi­ja. Raz­lo­zi Za­pa­da? Sve ono što je ide­al uje­di­nje­ne Evro­pe, sve smo mi to u Ju­go­sla­vi­ji ima­li, sem do­volj­nog ste­pe­na po­li­tič­kih slo­bo­da ko­ji bi bio is­ka­zan kroz vi­še­stra­nač­je, ali se to u ho­du mo­glo do­ra­di­ti. Na Za­pa­du im ni­je bi­la do­pa­dlji­va Ju­go­sla­vi­ja i nje­no raz­bi­ja­nje im ni­je bi­lo mr­sko. U Ju­go­sla­vi­ju su utr­ča­li ban­di­to­si i oni su ot­po­če­li ope­ra­tiv­no raz­bi­ja­nje.
●Ko su, za­pra­vo, ban­di­to­si?
– To je spre­ga dvi­ju voj­nih slu­žbi, dr­žav­nih slu­žbi, ka­ko re­pu­blič­kih, ta­ko i sa­ve­znih taj­nih slu­žbi, iza­bra­nih po­li­ti­ča­ra i kri­mi­no­ge­nog pod­ze­mlja i nad­ze­mlja. Oni su raz­bi­li Ju­go­sla­vi­ju. Po­li­ti­ča­ri bi­ra­ni za ta­kve za­dat­ke su po pro­fi­lu lič­no­sti bi­li ne­za­ja­žlji­vo glad­ni, želj­ni vla­sti i nov­ca. Oni su ti ko­ji su spreg­nu­ti sa slu­žba­ma voj­nim i dr­žav­nim i kri­mi­no­ge­nim pod­ze­mljem i nad­ze­mljem. Ta­ko se otvo­ri­la pot­pu­no no­va po­li­tič­ka dok­tri­na pod vi­dom bor­be pro­tiv ko­mu­ni­zma. To je po­na­vlja­no kao flo­sku­la. Ta­ko­đe, tu je i bor­ba za po­li­tič­ka pra­va, gdje je vi­še­stra­nač­je bi­lo sa­mo for­ma. Is­pod te bor­be za po­li­tič­ka pra­va, uni­šte­na su mno­ga ste­če­na dru­ga pra­va ko­ja su gra­đa­ni Ju­go­sla­vi­je ima­li. Ban­di­to­si su pr­vo osva­ja­li pro­stor mra­ka, za­tim me­di­ja, sport­skih dru­šta­va i obra­zo­va­nja for­mi­ra­ju­ći svo­je ško­le, fa­kul­te­te, uni­ver­zi­te­te. Po­ka­za­lo se da su upra­vo to re­kvi­zi­ti ko­ji­ma se mo­že upra­vlja­ti dru­štvom. Za­to kad se po­ja­ve me­di­ji ko­ji ni­je­su uklo­plje­ni u nji­ho­vu ma­tri­cu, on­da oni bu­du pro­gla­ša­va­ni naj­ve­ćim ne­pri­ja­te­ljem na­ro­da i dr­ža­ve. To ni­je ču­do jer su oni se­be po­is­to­vje­ti­li sa dr­ža­vom. Sve ih u knji­ga­ma na­vo­dim ime­nom i pre­zi­me­nom, pa se sto­ga mo­je knji­ge kod gra­đa­na do­ži­vlja­va­ju kao jed­na vr­sta li­je­ka, a kod po­li­tič­kih eli­ta kao naj­ve­ća di­ver­zi­ja. Gra­đa­ni su shva­ti­li da su pre­va­re­ni, zlo­u­po­tri­je­blje­ni, osi­ro­ma­še­ni, osra­mo­će­ni. Oni su umje­sto bor­be za slo­bo­du ušli u fa­zu utr­nu­to­sti. Za njih imam ra­zu­mi­je­va­nja, ali ne­mam za one ko­ji se­be na­zi­va­ju in­te­lek­tu­al­ci­ma, a to su uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­so­ri, ča­sni ge­ne­ra­li... Oni bi tre­ba­lo svo­jim ak­ti­vi­zmom da bu­du ko­rek­tiv sva­koj vla­sti, ma­kar na vla­sti bio i nji­hov sin.
●Ka­ko vi­di­te iz­laz iz to­ga?
– Ra­ta na Bal­ka­nu ne­će bi­ti. To če­sto po­na­vljam, ali do­da­jem da ne­pre­kid­no ži­vi­mo u sta­nju ko­je ni­je ni­šta lak­še od ra­ta. Ono je pod­li­je i pod­mu­kli­je od ra­ta. U ra­tu se pro­tiv­ni­ci zna­ju, vi­de se. Mi ima­mo ta­kvo dru­štve­no sta­nje u kom je čo­vjek, po­je­di­nac, to­tal­no ugro­žen, a da ne zna od ko­ga je ugro­žen. Me­đu­tim, na­ši po­li­ti­ča­ri stal­no upo­zo­ra­va­ju na ne­ku opa­snost od ra­ta, ali to je ka­ko bi na­rod dr­ža­li pot­či­nje­nim. Sr­bi­ja je naj­ve­ća ga­ran­ci­ja da ra­ta na Bal­ka­nu ne­će bi­ti. Gra­đa­ne Sr­bi­je vi­še ni­ko ne­će mo­ći uve­sti u rat, jer su oni bo­lje od dru­gih spo­zna­li da su pre­va­re­ni, zlo­u­po­tri­je­blje­ni, osi­ro­ma­še­ni i osra­mo­će­ni. Ne­ma do­bro­te na Bal­ka­nu bez uče­šća Sr­ba i ne­ma be­la­ja bez uče­šća Sr­ba. Ona je ključ rje­še­nja za Bal­kan.
●Ka­ko vi­di­te sta­nje u Cr­noj Go­ri?
– U Cr­noj Go­ri ne­pre­kid­no se pro­iz­vo­de ten­zi­je ra­znih po­dje­la i su­ko­ba ko­je li­če na to kao da rat sa­mo što ni­je po­čeo. Zna­ju po­li­tič­ke eli­te da se na to­me mo­že gra­di­ti moć vla­sti, nov­ca, dru­štve­nog uti­ca­ja. To su oni dok­to­ri­ra­li, ali ne­će mo­ći du­go. U Cr­noj Go­ri, bez ob­zi­ra na ve­li­ku utr­nu­tost, ima gra­đan­ske hra­bro­sti, sva­kim da­nom je sve vi­še. Ima i de­mo­krat­skih ka­pa­ci­te­ta. Po­je­di­ni me­di­ji su se iz­bo­ri­li da ka­žu – ne­ću. Rđa­voj vla­sti tre­ba re­ći: „Ne­ću” i „Ne”. Vlast ko­ja no­si te­re­te zlo­či­na, a ja DPS go­di­na­ma ka­rak­te­ri­šem da je kri­mi­nal­na, zlo­či­nač­ka i neo­fa­ši­stič­ka or­ga­ni­za­ci­ja. Pro­mje­na je vr­lo bli­zu. Ti lju­di su uče­stvo­va­li u raz­bi­ja­nju Ju­go­sla­vi­je kao naj­ve­ći zlo­čin po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta. Ona je bi­la u sa­ve­znoj vla­sti ka­da su vr­še­ni zlo­či­ni. Ona je vr­ši­la to­tal­nu vlast kad se ov­dje de­sio kon­cen­tra­ci­o­ni lo­gor Mo­rinj. Oni po­ku­ša­va­ju da se iz­va­de na Ju­go­slo­ven­sku na­rod­nu ar­mi­ju (JNA), ali je ci­vil­na vlast i nad njom ima­la pot­pu­ne in­ge­ren­ci­je. DPS je bio ta vlast i kad se de­si­lo et­nič­ko či­šće­nje Bu­ko­vi­ce i de­por­ta­ci­ja Mu­sli­ma­na. Ona je pro­iz­ve­la me­đu­na­rod­ne sank­ci­je ko­je ni­su ni­šta dru­go ne­go ge­no­cid nad na­ro­dom, du­hov­ni i kul­tu­ro­lo­ški. Ona je pro­ve­la pljač­ka­šku pri­va­ti­za­ci­ju. Ona je ne­spo­sob­na da rje­ša­va broj­ne li­kvi­da­ci­je. Vi­še ima­mo stra­ža­ra, ku­ri­ra, vra­ta­ra i por­ti­ra, ne­go pro­iz­vod­nih rad­ni­ka. Kad se sve to sa­be­re, on­da je pot­pu­no ilu­zi­ja da ta vlast mo­že op­sta­ti.
●Za­što su se ban­di­to­si pr­vo ustre­mi­li na an­ti­fa­ši­zam?
– Ima­mo ne­sre­ću pot­pu­ne in­ver­zi­je. Ima­mo čak i po­tom­ke bo­ra­ca NOR-a ko­ji su po pro­fi­lu lič­no­sti bi­li de­tek­to­va­ni kao glad­ni mo­ći, nov­ca i vla­sti. Ima­mo ne­ke dru­ge ko­ji su bi­li u pod­ze­mlju i nad­ze­mlju. Da bi oni oprav­da­li to što ra­de, mo­ra­li su se oko­mi­ti i na NOP i na an­ti­fa­ši­zam. Oni su po­če­li pri­la­go­đa­va­ti svo­je po­li­ti­ke pre­ma re­gi­o­nal­nim i svjet­skim pro­ce­si­ma. Vr­lo vje­što i slat­ko su po­tu­ra­li pri­ču o evrop­skim i evro­a­tlant­skim in­te­gra­ci­ja­ma, a is­pod to­ga je bi­la oku­pa­ci­ja pri­vred­nih i pri­rod­nih re­sur­sa bje­lo­svjet­skih taj­ku­na. Po­što je i to evo­lu­i­ra­lo, uvi­jek su bi­li u osku­di­ci no­vih ide­ja. U jed­nom pe­ri­o­du su bi­le ide­je ka­ko ho­mo­ge­ni­zo­va­ti sta­nov­ni­štvo, pa se po­ja­vi­lo i an­ti­srp­stvo kao po­li­tič­ka plat­for­ma za ho­mo­ge­ni­za­ci­ju Cr­no­go­ra­ca, a sve za po­tre­be te iste po­li­ti­ke. Po­če­lo je cr­no­gor­če­nje, umje­sto osje­ća­ja pri­pad­no­sti cr­no­gor­skoj na­ci­ji, kao za­nat, alat. Iz to­ga je ge­ne­ri­san cr­no­gor­ski fa­ši­zam ko­ji je otro­vao ve­li­ki broj sta­nov­ni­ka Cr­ne Go­re. U na­ro­du i dr­ža­vi ga u isto­ri­ji ni­ka­da ni­je bi­lo.
ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ


Sve je kon­fu­zi­ja

●Po­mi­nje­te i fa­ši­za­ci­ju Hr­vat­ske u kon­ti­nu­i­te­tu...
– U knji­ga­ma sto­ji for­mu­la­ci­ja da je NDH-iza­ci­ja, usta­ši­za­ci­ja, HDZ-iza­ci­ja, tuđ­ma­ni­za­ci­ja, i da­nas gra­ba­ri­za­ci­ja, fa­ši­za­ci­ja Hr­vat­ske u kon­ti­nu­i­te­tu. To ni­je ne­vi­dlji­vo. Hr­vat­ska će se sa­ču­va­ti jer su an­ti­fa­ši­stič­ke sna­ge bo­lje pro­fi­li­sa­ne i vi­dlji­vi­je su ne­go što su vi­dlji­ve u Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri, jer u Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri uop­šte ne mo­že­te da po­vu­če­te cr­tu iz­me­đu jed­nih i dru­gih. Sve je kon­fu­zi­ja. Oni su ga u su­šti­ni na­sli­je­di­li, pa ni ne zna­ju pra­vu vri­jed­nost an­ti­fa­ši­zma. Dru­gi pa­ra­me­tar je taj što su oni u EU, a an­ti­fa­ši­zam je, ipak, te­melj­na evrop­ska vri­jed­nost. Za­što je u Hr­vat­skoj fa­ši­za­ci­ja vi­dlji­va, a EU ću­ti? Ni­je­dan po­li­ti­čar u re­gi­o­nu ni­je u ta­kvom pro­ble­mu kao An­drej Plen­ko­vić? On je i evro­pe­jac i de­mo­kra­ta, a nje­go­vo gla­sač­ko ti­je­lo je fa­ši­so­id­no. On je prak­tič­no u ne­mo­gu­ćoj mi­si­ji. Na­vi­jaj­mo za nje­ga. No­va knji­ga ko­ja tre­ba ovih da­na da se po­ja­vi sa­dr­ži ve­li­ki dio o Hr­vat­skoj i gla­va će za­bo­lje­ti Ko­lin­du Gra­bar Ki­ta­ro­vić i mno­ge nje­ne isto­mi­šlje­ni­ke. I knji­ga ,,Ban­di­to­si” je kod nje iza­zva­la ner­vo­zu.


Sociološki paradoks

●Na jed­nom mje­stu u knji­zi na­vo­di­te da su u stva­ri je­di­ni po­bjed­ni­ci upra­vo ti ban­di­to­si
– Oni su pro­fi­ti­ra­li. Ima­mo je­dan so­ci­o­lo­ški pa­ra­doks. Ban­di­to­si ima­ju moć ko­ja se ogle­da kroz moć vla­sti, nov­ca i dru­štve­nog uti­ca­ja, ali ne­ma­ju slo­bo­du! To je jed­no so­ci­o­lo­ško, psi­ho­lo­ško, kul­tu­ro­lo­ško iš­ča­še­nje ko­je go­vo­ri o bo­le­sti­ma na­ših dru­šta­va. Cr­na Go­ra se mo­že ko­ri­sti­ti kao mo­del u na­u­ci. Ako ne­ma mir­ne smje­ne vla­sti, a Cr­na Go­ra je ni­ka­da ni­je ima­la, a na­u­ka ka­že da ako dvi­je ge­ne­ra­ci­je ži­ve u istom si­ste­mu, to mo­že bi­ti kul­tu­ro­lo­ški pro­blem. Ako i tre­ća poč­ne da ži­vi u istom si­ste­mu, to po­sta­je men­ta­li­tet­ski pro­blem, a ako i če­tvr­ta poč­ne da ži­vi, on­da ge­ne­ti­ka po­či­nje da ra­di. Na­ma u Cr­noj Go­ri fa­li aka­dem­ska, pa­met na­u­ke, da se to po­sta­vi na ova­kav na­čin jer kod nas već ge­ne­ti­ka po­či­nje da ima uti­ca­ja na pre­va­rant­ski men­ta­li­tet. Ta­kav men­ta­li­tet je osnov­no obi­ljež­je si­te­ma gdje ne­ma mir­ne pro­mje­ne vla­sti. Mi mo­ra­mo pri­zna­ti se­bi isti­nu i mi­je­nja­ti sta­nje du­ha!