- Piše: Magda Peternek

Pri­je tri­de­se­tak go­di­na Džo­ni Štu­lić je sa svo­jom gru­pom „Azra’’ i te ka­ko uče­stvo­vao i uti­cao na od­ra­sta­nje i sa­zri­je­va­nje mo­je ge­ne­ra­ci­je. Ovaj pri­je sve­ga vr­stan pje­snik, fi­lo­zof­ski na­str­o­jen, vi­zi­o­nar, svo­jim upe­ča­tlji­vim tek­sto­vi­ma, bu­dio je u na­ma svi­jest o su­šti­ni, bu­nio se pred svim onim što na­ru­ša­va ono do­bro i u čo­vje­ku i u dru­štvu.
‘’Usta­ja­la ža­bo­kre­či­na’’, ko­ju po­mi­nje u pje­smi- ‘’Hladan kao led’’, da­nas je mje­sto i me­ta mog ‘’če­pr­ka­nja’’, a na­rav­no i ‘’bi­če­va­nja’’.
Od te Džo­ni­je­ve ža­bo­kre­či­ne do ove da­na­šnje ni­je se ni­šta pro­mi­je­ni­lo. Za­pa­ra­vo je­ste, ali nago­re. Po­sta­la je još usta­ja­li­ja i još ne­pri­jat­ni­jeg za­da­ha. Mno­gi­ma je ovaj glib i mulj udob­no mje­sto za brč­ka­nje i lov u mut­nom. Sto­pi­li se mno­gi sa ovom smr­dlji­vom ba­rom kao da su se u njoj ro­di­li. Ali ni­su, ne­go su se iz­ro­di­li u ne­ke lji­ga­ve ži­vulj­ke, ko­je su umi­sli­le da su zvjer­ke. Ža­be ne bih shva­ta­la ozbilj­no, jer to je ipak nji­ho­vo pri­rod­no sta­ni­šte. Me­đu­tim, ve­o­ma ozbilj­no shva­tam i osu­đu­jem sve one ko­ji su od na­šeg dru­štva na­pra­vi­li i br­log i ba­ru­šti­nu. Do­vu­kli su s ko­ca i ko­nop­ca mno­ge na­lik nji­ma, pa sad bez­o­bra­zno i ba­ha­to ga­ca­ju po na­šim ži­vo­ti­ma. Bi­lo ka­kav po­ku­šaj nor­mal­nog če­lja­de­ta da se iz­ba­tr­ga i is­pli­va ne­mi­lo­srd­no se za­vr­ša­va po­ta­pa­njem. Po­sta­vlja se, da­kle, pi­ta­nje- ka­ko op­sta­ti, du­hov­no, men­tal­no i fi­zič­ki u ovom op­štem ja­va­šlu­ku.
Da­nas va­ži pra­vi­lo zva­no ‘’fast fud’’ što zna­či- što vi­še gu­taš bez­u­ku­sne i bez­vri­jed­ne hra­ne, ili bez­vri­jed­nih du­hov­nih sa­dr­ža­ja, to si glad­ni­ji i ti­me si ve­ći kon­zu­ment, a to te či­ni sa­vr­še­nim po­tro­ša­čem. Sve si­ro­ma­šni­ja na­ci­ja da­nas kon­zu­mi­ra naj­be­zvr­ed­ni­je sa­dr­ža­je ko­ji se bru­tal­no i bes­kru­pu­lo­zno ser­vi­ra­ju, ne sa­mo pre­ko žu­te štam­pe, već sa naj­o­zbilj­ni­jih go­vor­ni­ca. Oni ko­ji pri­sta­ju da im slu­že, si­ro­ma­šnoj, a po­tro­šač­koj na­ci­ji pred­sta­vlja­ju stvar­nost kao uljulj­ka­nu ša­re­nu la­žu. Onaj dio dru­štva, na­ža­lost, ko­ji je u ma­nji­ni, ko­ji ho­će i že­li na dru­gu stra­nu, osta­je na mar­gi­ni dru­štva. Usta­ja­la ža­bo­kre­či­na ima neo­pi­si­vu sna­gu ne­mo­ra­la i po­kva­re­ne po­tre­be da uni­šti sve što bi na­ru­ši­lo nje­nu ogrom­nu za­ga­đe­nost. Ka­ko se sa­mo ova pri­mi­tiv­na mu­tlja­vi­na li­ce­mjer­no ke­zi kul­tu­ri. Ka­ko joj po­ka­zu­je la­žni zlat­ni zub i ka­ko joj muč­ki za­bi­ja nož u le­đa. A, toj kul­tu­ri, toj me­zi­mi­ci zdra­ve i hu­ma­ne svi­je­sti, toj slo­bod­noj pti­ci, ka­ko su joj su­ro­vo ot­ki­nu­li kri­la. Po­sra­mi­li li je, po­sti­dje­li, ski­nuv­ši je go­lu pred raz­ja­re­nim pri­mi­tiv­nim sta­dom. I opet se po­sta­vlja pi­ta­nje ima li na­de, i ka­ko na­ći na­čin da se čo­vjek od­u­pre onom ne­ljud­skom i bez­vri­jed­nom? Ima, ako se upor­no že­li i ako se is­traj­no i bu­ni i bo­ri. Ne že­lim da nas, ka­ko Džo­ni re­če-’’ubi­je bez­na­đe’’. Tek ta­da ne­ma na­či­na za pro­mje­ne. Usta­ja­li ‘’ža­bo­kre­čin­ci’’ to je­dva i če­ka­ju. To im i je­ste cilj-omli­ta­vi­ti, osla­bi­ti i de­mo­ra­li­sa­ti sve ono što bi osvi­je­sti­lo i po­kre­nu­lo na­pri­jed. Za­sad im to od­lič­no uspi­je­va, jer inert­nost je odav­no za­ku­ca­la na na­ša vra­ta. Na­ža­lost , ta vra­ta su ši­rom otvo­re­na. Da smo na vri­je­me po­gle­da­li kroz ‘’špi­jun­ku’’, mo­žda bi nam dru­ge ‘’ža­be pje­va­le’’. Ova­ko, mulj se pro­ši­rio, zgu­snuo, i na­ko­ti­lo se sve­ga.
Za­to, dra­gi mo­ji, ako že­li­te do či­stog va­zdu­ha, do či­stih mi­sli, do ve­drih po­gle­da, iza­đi­te na br­do ljud­skog i hu­ma­nog. Oni­ma ko­ji ne že­le, ka­ži­te da za­gnju­re što da­lje od vas. Ja sam ih već ‘’po­to­pi­la’’. I ja i moj bič. Jer, ža­bo­kre­či­na je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)