Me­đu­na­rod­ni fe­sti­val „Pur­ga­to­ri­je” u sa­moj za­vr­šni­ci pru­žio je mo­guć­nost pu­bli­ci da od­gle­da tri pred­sta­ve iz Be­o­gra­da. Od­no­sno, dva po­zo­ri­šna ko­ma­da i je­dan ba­let, Ko to tamo peva, ko­jim su i za­vr­še­ne.
Pu­bli­ka je naj­pri­je mo­gla da po­gle­da pred­sta­vu Ju­go­slo­ven­skog dram­skog po­zo­ri­šta „Ta­ko je (ako vam se ta­ko či­ni)”, i to na ti­vat­skoj Ljet­njoj po­zor­ni­ci. Ko­mad je na­stao po ču­ve­nom tek­stu Lu­i­đi­ja Pi­ran­de­la, dok adap­ta­ci­ju, sce­no­gra­fi­ju i iz­bor mu­zi­ke pot­pi­su­je Ja­goš Mar­ko­vić, ko­sti­mo­gra­fi­ju Bo­ja­na Ni­ki­to­vić, a scen­ski go­vor Lji­lja­na Mr­kić Po­po­vić, a pred­sta­vi glu­me ve­te­ra­ni ju­go­slo­ven­skog glu­mi­šta Pre­drag Ej­dus, Je­li­sa­ve­ta Sa­blić, Bra­ni­slav Le­čić, Ir­fan Men­sur, Ra­da Đu­ri­čin, Ne­nad Je­zdić kao i mla­de sna­ge pred­vo­đe­ne Mar­kom Jan­ke­ti­ćem. Na­kon Mo­li­je­ra, Nu­ši­ća, Ma­ri­na Dr­ži­ća i Šek­spi­ra, Ja­goš Mar­ko­vić se uhva­tio uko­štac sa Pi­ran­de­lom, pi­scem ko­ji je is­tra­ži­vao krh­kost isti­ne, iden­ti­te­ta, stvar­no­sti i ilu­zi­je. Nje­go­va dra­ma „Ta­ko je (ako vam se ta­ko či­ni)” ide ko­rak da­lje i pre­i­spi­tu­je ljud­sku po­tre­bu da za­vi­ru­je u ži­vo­te dru­gih. Pi­ran­de­lo je pi­sao dra­mu po­čet­kom 20. vi­je­ka na­slu­tiv­ši po­šast 21. – ri­ja­li­ti za­ba­vu. „Ovi ma­lo­gra­đa­ni ko­ji op­se­siv­no že­le da sa­zna­ju `a ko su ovi ljudi`, `a zaš­to`, ko­ji ži­ve nji­hov ži­vot, ko­pa­ju po nji­ho­voj pri­vat­no­sti... Pre­po­zna­je­te na­šu stvar­nost, ri­ja­li­ti, pre­po­zna­je­te žu­ti­lo”, ka­že Mar­ko­vić.
U sre­di­štu ko­ma­da su go­spo­din Pon­ca i nje­go­va ta­šta go­spo­đa Fro­la ko­ji, po­sli­je lič­ne tra­ge­di­je, opet po­sta­ju žr­tve, ovo­ga pu­ta zna­ti­že­lje no­vih su­gra­đa­na. Je­li­sa­ve­ta Se­ka Sa­blić tu­ma­či lik go­spo­đe Fro­le.
„Ja ga po­sve­ću­jem svim ne­vi­nim žr­tva­ma ži­vo­ta”, ka­že Je­li­sa­ve­ta Se­ka Sa­blić.
Re­di­telj i pr­va­ci Ju­go­slo­ven­skog dram­skog po­zo­ri­šta, iz­me­đu smi­je­ha i su­za, tra­ga­ju za isti­nom. Mo­žda je u dra­mi ne­ma, ali se u ži­vo­tu, isti­ne ne od­ri­ču.
- Ve­če­ras smo gle­da­li u tuđ ta­njir. To je naš iskon­ski po­re­me­ćaj. Men­ta­li­tet­ski. To je stvar du­ha i sop­stve­no­sti da ži­vi­mo svo­je ži­vo­te ili ne. Da u pra­zni­na­ma svo­jih ži­vo­ta se is­pu­nja­va­mo tu­đim sud­bi­na­ma, tu­đim ne­sre­ća­ma, tu­đim pat­nja­ma, tu­đim ra­do­sti­ma, tu­đim bo­lom – re­kao je Je­zdić.
U re­ži­ji Ta­tja­ne Man­dić Ri­go­nat u sklo­pu tak­mi­čar­kog pro­gra­ma „Pur­ga­to­ri­ja” na ti­vat­skoj Ljet­njoj po­zor­ni­ci iz­ve­de­na je po­zo­ri­šna pred­sta­va „Iva­nov” Na­rod­nog po­zo­ri­šta iz Be­o­gra­da. U ve­li­koj glu­mač­koj eki­pi, pred­vo­đe­noj Ni­ko­lom Ri­sta­nov­skim u glav­noj ulo­zi, igra­ju Na­da Šar­gin, Pre­drag Ej­dus, Bran­ko Vi­da­ko­vić, Da­ni­je­la Ugre­no­vić, Ha­na Se­li­mo­vić, Ne­nad Stoj­me­no­vić, Ni­ko­la Vu­jo­vić, Bran­ka Pe­trić, Va­nja Mi­la­čić, Bo­jan Kri­vo­ka­pić i dru­gi. Sce­no­graf je gost iz Slo­ve­ni­je, Bran­ko Hoj­nik, ko­sti­mo­graf Bo­ja­na Ni­ki­to­vić, a kom­po­zi­tor Ire­na Po­po­vić. Ri­ječ je o ra­nom ko­ma­du ru­skog kla­si­ka Če­ho­va za ko­ji re­di­telj­ka ka­že da „dra­ma ni­je u sa­mom ni­zu dra­ma­tič­nih do­ga­đa­ja ne­go u od­no­si­ma iz­me­đu ne­ko­li­ko ži­vot­nih pri­ča ko­je se isto­vre­me­no zbi­va­ju na po­zor­ni­ci, kao i u od­no­si­ma iz­me­đu dra­ma­tič­nog i sva­ko­dnev­nog, ozbilj­nog i ba­nal­nog”. „Pi­sac po­sta­vlja pi­ta­nje za­što smo se umo­ri­li. Za­što mi, u po­čet­ku ta­ko stra­sni, hra­bri, ple­me­ni­ti, po­bo­žni, oko tri­de­se­te, tri­de­set pe­te, po­sta­je­mo već pot­pu­ni ban­kro­ti?”, pod­sje­ća re­di­telj­ka.
Za raz­li­ku od dru­gih in­ter­pre­ta­ci­ja, u ovoj pred­sta­vi ni­je lo­ci­ra­no vri­je­me.
- Te­ško je no­si­ti ovu ulo­gu. Imao sam pu­no is­ku­sta­va sa ovim ve­li­kim li­ko­vi­ma. Ovo je vje­ro­vat­no naj­te­ži za­lo­gaj, ka­že Ni­ko­la Ri­sta­nov­ski, ko­ji je tu­ma­čio glav­nu ulo­gu Iva­no­va. In­te­re­sant­no je da je pu­bli­ka bi­la na sce­ni, što je pred­sta­vi da­lo po­seb­nu di­na­mi­ku.
- To ne go­vo­rim tek ta­ko. Te­ško ga je uhva­ti­ti, te­ško ga je prav­da­ti. Te­ško je pro­bu­di­ti bi­lo ka­kvu em­pa­ti­ju pre­ma nje­mu, A sa dru­ge stra­ne je ve­li­ki iza­zov. Me­ni je sva­ko igra­nje ne­ki no­vi po­če­tak, ne­ki no­vi is­pit. Ovo je ozbilj­na stvar. I to pot­pi­su­jem. Ja­ko te­ško se pam­ti ne­ki biv­ši Iva­nov. I sa­če­ka­će­mo ne­ki na­red­ni. Ja je­dva če­kam i u star­tu ga­jim sim­pa­ti­je pre­ma no­vom Iva­no­vu. Sva­ko iz­vo­đe­nje je no­vi iza­zov. To ni­je stvar iz­vo­đe­nja, glu­me, kon­cep­ta re­di­telj­skog. Pro­sto ili se de­si ne­ki ži­vot ili se ne de­si. Za­to je to naj­pro­ble­ma­tič­ni­ji Če­ho­vljev tekst. Ali, i naj­u­zvi­še­ni­ji. Ba­vlje­nje smi­slom ži­vo­ta je u fun­da­men­tu ko­mič­no. Za­što sam ov­dje, za­što po­sto­jim, šta me mu­či, šta mi fa­li, u su­šti­ni je ko­mič­no. Ži­vot je ve­li­ka na­gra­da, i to tre­ba da se ra­zu­mi­je. Na­rav­no da je te­ško. Ali, tre­ba lo­vi­ti oaze li­je­pih stva­ri. I iz­dr­ža­ti ovo osta­lo. Sve dok ne do­đe car­stvo prav­de - re­kao je Ri­sta­nov­ski.
Ž.K.