Ni­je ri­jet­kost u na­šem na­ro­du da tek od­la­skom ne­ke oso­be po­sta­ne­mo svje­sni nje­nog zna­ča­ja. Ta oso­bi­na svoj­stve­na je po­je­din­ci­ma, po­ro­di­ca­ma, a na kra­ju i ši­roj za­jed­ni­ci. Osje­ćaj tu­ge po­seb­no po­ve­ća­va spo­zna­ja da od­la­skom ta­kve lič­no­sti osta­je upra­žnje­no mje­sto ko­je se te­ško mo­že po­pu­ni­ti. Jed­nu ta­kvu lič­nost pri­zvao je Go­spod u po­ne­dje­ljak, na pra­znik Va­ve­de­nja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, ka­da se upo­ko­jio Vla­do Ni­kla­no­vić, pred­sjed­nik Udru­že­nja „Ot­kri­će­mo isti­nu – Du­šan Ni­kla­no­vić” iz Bu­dve.
Na pi­ta­nje šta je za nje­ga go­spo­din, i ka­ko bi ga naj­kra­će opi­sao Me­ša Se­li­mo­vić je od­go­vo­rio: „Go­spo­di­na je ne­mo­gu­će opi­sa­ti za­to što on ni­jed­nom svoj­stvu ne do­pu­šta, da nad­vla­da nad dru­gim, us­pije­va­ju­ći da ih dr­ži u sa­vr­še­nom skla­du. Upra­vo je i za­to go­spo­din”. Ka­da je ovo iz­go­va­rao Se­li­mo­vić kao da je opi­si­vao po­koj­nog Vla­da, no­si­o­ca Or­de­na Sve­tog Sa­ve Pr­vog ste­pe­na, do­bit­ni­ka broj­nih za­hval­ni­ca, i ve­li­kog za­du­žbi­na­ra na­še Sve­te cr­kve.
Vla­do Đu­rov Ni­kla­no­vić je ro­đen 1924., u Bli­zi­ku­ća­ma iz­nad Sv. Ste­fa­na, op­šti­na Bu­dva, u srp­skom ple­me­nu Pa­štr­o­vi­ći, ka­ko je vo­lio da na­gla­si. Sa po­no­som je is­ti­cao da oču­va­ti svo­ju pra­vo­slav­nu vje­ru, a bi­ti pod stal­nim pri­ti­skom Mle­ča­na, Austrouga­ra, mo­že sa­mo onaj ko no­si sna­žnu vje­ru, a Pa­štro­vi­ći su ima­li šta da oču­va­ju.
Po­dig­nut i vas­pi­ta­van u du­hu, lju­ba­vi pre­ma Bo­gu, po­što­va­nju pre­ma Sve­toj Cr­kvi, po­ro­di­ci i svo­me ple­me­nu, oda­no­šću pre­ma svo­joj Otadž­bi­ni, Vla­do i ni­je mo­gao iza­bra­ti dru­ga­či­ji put, do onaj ko­jim je išao ci­je­log svog ži­vo­ta, a ko­ji se za­u­sta­vio na Va­ve­de­nje Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce u nje­go­voj 94. go­di­ni. A nje­gov je ži­vot bio ve­li­ka bor­ba.
Za­to za one ko­ji su ga po­zna­va­li, ni­je bi­lo ni­ka­kvo iz­ne­na­đe­nje, ka­da su na če­lu bra­ni­o­ca, Cr­kve Sv. Alek­san­dra Nev­skog na Sve­tom Ste­fa­nu 2011. go­di­ne, is­pred po­li­cij­skog kor­do­na vi­dje­li Vla­da Ni­kla­no­vi­ća u 87. go­di­ni, ko­li­ko je ta­da imao. Jer, Vla­dov kr­sni put po­čeo je baš na tom mje­stu, 1938. go­di­ne ka­da je pri­li­kom osve­šta­nja tog hra­ma, ko­ji je ob­no­vi­la Kra­lji­ca Ma­ri­ja, i pri­po­ji­la ga kra­ljev­skom kom­plek­su Mi­lo­čer, Vla­do bio čtec sve­šte­ni­ku Pa­vi­ću Ra­do­nji­ću.
U vri­je­me Dru­gog svjet­skog ra­ta Vla­do se sa svo­jom bra­ćom To­mom, Mi­trom i Du­ša­nom opre­di­je­lio za Kra­ljev­sku Voj­sku u Otadž­bi­ni. Na­kon što su ve­li­ke si­le u Te­he­ra­nu i Jal­ti 1943. go­di­ne po­klo­ni­le Bro­zu Ju­go­sla­vi­ju, Vla­do se sa bra­ćom pri­dru­žu­je ve­li­kom na­rod­nom zbje­gu ko­ji je u de­cem­bru 1944. go­di­ne kre­nuo od Pod­go­ri­ce ka Slo­ve­ni­ji.
Po­red voj­ni­ka u ovom ne­sva­ki­da­šnjem zbje­gu od no­vog ko­mu­ni­stič­kog si­ste­ma, na­šao se i ta­da­šnji mi­tro­po­lit Jo­a­ni­ki­je (od na­še Cr­kve pro­gla­šen Sve­šte­no­mu­če­ni­kom 2000. go­di­ne) sa još se­dam­de­set sve­šte­ni­ka, kao i bro­jni na­rod.
Pro­šav­ši svu gol­go­tu, ovaj mu­če­nič­ki zbjeg se u ma­ju 1945. go­di­ne na­šao u Slo­ve­ni­ji. Nad nji­ma je po­či­njen ne­za­pam­ćen zlo­čin, ko­ji je Vla­do sa svo­jim bra­tom Du­ša­nom ču­dom pre­ži­vio. Nje­go­va bra­ća To­mo i Mi­tar ko­ji su ima­li pre­ko 20 go­di­na su gur­nu­li Vla­da i re­kli mu da ide sa Du­ša­nom i ta­ko je on ostao živ. To­mo i Mi­tar su osta­li u Slo­ve­ni­ji gdje im se ne zna ni gro­ba ni mra­mo­ra. Vla­do i Du­šan su se vra­ti­li u svo­je Bli­zi­ku­će, gdje su bi­li iz­lo­že­ni naj­stra­šni­jem ši­ka­ni­ra­nju od stra­ne no­vih vla­sti. Sve te mu­ke po­ro­di­ca Ni­kla­no­vić je sto­ič­ki pod­no­si­la, pre­ži­vje­la i da­nas nje­no po­tom­stvo slu­ži za pri­mjer svo­me ple­me­nu, gra­du i dr­ža­vi.
Vla­do stu­pa u brak sa Ne­ven­kom Đu­ra­še­vić 1955. go­di­ne. Ne­ven­kin otac Bran­ko Đu­ra­še­vić, ko­ji je po­bje­gao sa stri­je­lja­nja u Kam­ni­ku, 1945. je uhap­šen po po­vrat­ku u Bu­dvu. Tam­no­vao je u zlo­gla­snom Bog­da­no­vom kra­ju kod Ce­ti­nja gdje će noć pri­je stri­je­lja­nja za­mo­li­ti Vla­da Ni­kla­no­vi­ća ko­ji mu je bio u po­sje­ti, da ko­li­ko je do nje­ga, pri­ču­va nje­go­vu po­ro­di­cu. Po­štu­ju­ći Bran­ko­vu že­lju, bri­nu­ći o nje­go­voj po­ro­di­ci, iz­me­đu Vla­da i Bran­ko­ve kćer­ke Ne­ven­ke se ro­di­la lju­bav, ko­ju su kru­ni­sa­li bra­kom iz ko­ga su se ro­di­le tri kće­ri. Me­đu­sob­no po­što­va­nje i lju­bav ko­je su jed­no pre­ma dru­gom ga­ji­li Vla­do i Ne­ven­ka osta­će za pri­mjer mla­dim na­ra­šta­ji­ma u po­ro­di­ci.
Še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka Vla­do od­lu­ču­je da po­đe u Ame­ri­ku, i ta­mo poč­ne no­vi ži­vot. U Ame­ri­ci osta­je vje­ran svo­joj vje­ri i Cr­kvi. Ta­ko je pre­ko dvi­je de­ce­ni­je bio pred­sjed­nik Cr­kve­ne op­šti­ne u Ka­li­for­ni­ji u gra­du u ko­jem je ži­vio, i gdje će po­red broj­nih de­le­ga­ci­ja SPC, 80-ih go­di­na do­če­ka­ti i Pre­o­sve­šte­nog epi­sko­pa ni­škog Iri­ne­ja, sa­da­šnjeg pa­tri­jar­ha srp­skog ko­ji će osve­šta­ti te­me­lje Cr­kve Sve­te Pet­ke u San Mar­ko­su, u Ka­li­for­ni­ji, ko­ja je ukras ovog di­je­la Ame­ri­ke.
Vla­do je sa čla­no­vi­ma ove Cr­kve­ne op­šti­ne u Ame­ri­ci pri­ku­pio zna­čaj­na fi­nan­sij­ska sred­stva za za­vjet­ni Hram Sve­tog Sa­ve na Vra­ča­ru. Nje­go­vi pri­lo­zi na­šim cr­kva­ma broj­ni su.
Na­kon po­vrat­ka iz Ame­ri­ke, 1999. Vla­do se za­jed­no sa po­koj­nim bra­tom Du­ša­nom, ta­ko­đe no­si­o­cem Or­de­na Sv. Sa­ve, i po­koj­nim dr Če­dom Vuk­ma­no­vi­ćem, pri­hva­tio no­vog po­sla či­ja je kru­na or­ga­ni­za­ci­ja pr­vog pa­ra­sto­sa stra­dal­ni­ci­ma u Slo­ve­ni­ji. Po­men je na­kon še­zde­set go­di­na odr­žan 2005. go­di­ne i slu­ži­li su ga mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je, vla­di­ka bu­di­mljan­sko-nik­šić­ki Jo­a­ni­ki­je, sa sve­šten­stvom. Tu ni­je kraj. Bra­ća Ni­kla­no­vić po­di­žu Spo­men-ko­stur­ni­cu na Ma­jev­cu, 2010. u ko­joj su po­hra­nje­ni osta­ci po­bi­je­nih ra­nje­ni­ka iz Od­stup­ni­ce 1944/45. go­di­ne.
Kao kru­na nji­ho­ve bor­be za isti­nu o zlo­či­nu u Slo­ve­ni­ji 13. ju­na 2015. go­di­ne, u Kam­nič­koj Bi­stri­ci u Slo­ve­ni­ji je osve­šta­na Spo­men-ka­pe­la po­sve­će­na Sve­tom Sve­šte­no­mu­če­ni­ku Jo­a­ni­ki­ju, po­stra­da­lim bor­ci­ma, ci­vi­li­ma i sve­šten­stvu Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko-pri­mor­ske, 1945. go­di­ne u Slo­ve­ni­ji. Ka­pe­lu je po­di­gao za­jed­nič­ki sa svo­jim bra­ta­ni­ćem Kr­stom, si­nom po­koj­nog Du­ša­na ko­ji je osta­vio za­vjet i fi­nan­sij­ska sred­stva da se ka­pe­la iz­gra­di. Ra­de­ći na ovom bo­go­u­god­nom dje­lu, bra­ća Ni­kla­no­vi­ći ni­je­su gu­bi­li iz vi­da ni dru­gu stra­nu. Vo­di­li su ra­ču­na da ne po­vri­je­de ne­ko­ga, in­si­sti­ra­ju­ći pri­je sve­ga na po­mi­re­nju me­đu lju­di­ma.
Svo­jim ži­vo­tom i ra­dom svi­ma nam je bio uzor. Nje­go­vim od­la­skom po­ro­di­ca je iz­gu­bi­la uzor­nog su­pru­ga, oca, stri­ca i dje­da. Ple­me Pa­štro­vi­ći osta­li su bez do­stoj­nog ple­me­ni­ka, a srp­ski na­rod bez ve­li­kog pre­ga­o­ca. Mi nje­go­vi pri­ja­te­lji osta­li smo bez pred­sjed­ni­ka i sto­že­ra udru­že­nja „Ot­kri­će­mo isti­nu – Du­šan Ni­kla­no­vić”.
Osta­je nam da po­ku­ša­mo da sli­je­di­mo kr­sni put – put po­mi­re­nja me­đu bra­ćom, na ko­me ima­mo dva pu­to­ka­za: Vla­da i Du­ša­na Ni­kla­no­vi­ća.
Ne­ka Bog na­šem Vla­du po­da­ri raj­sko na­se­lje.
Za udru­že­nje
„Ot­kri­će­mo isti­nu -
Du­šan Ni­kla­no­vić”

Pu­bli­ci­sta
Sla­vi­ša Gu­be­ri­nić
Pro­to­je­rej mr Pre­drag Šće­pa­no­vić