U isto­rij­skoj na­u­ci či­nje­ni­ce su sve­te, a uvje­re­nja su slo­bod­na (P. Skot), ali da bi in­ter­pre­ta­ci­ja u na­u­ci bi­la odr­ži­va neo­p­hod­no je da ona po­či­va na či­nje­ni­ca­ma ko­je se na­la­ze u isto­rij­skim iz­vo­ri­ma. Go­spo­din Budo Si­mo­no­vić je ro­man­ti­čar­ski kre­nuo u ovu pri­ču, op­či­njen usme­nim pre­da­nji­ma i mi­to­ma­ni­jom. No, upr­kos to­me, go­spo­din Si­mo­no­vić je za­bo­ra­vio da na­ve­de isto­rij­sku či­nje­ni­cu da se je­dan dio Ku­ča 1855. po­bu­nio pro­tiv cen­tra­lih or­ga­na vla­sti Knja­že­vi­ne Cr­ne Go­re i nje­nog su­ve­re­ni­te­ta; da je ra­dio in­stru­i­ran od ska­dar­skog Osman pa­še, zbog če­ga je vlast na Ce­ti­nju po­kre­nu­la voj­sku i slo­mi­la po­bu­nu u po­gra­nič­nim Ku­či­ma 1856. go­di­ne. Na­rav­no, u od­ma­zdi, cr­no­gor­ska voj­ska ni­je po­či­ni­la ge­no­cid, ka­ko to ola­ko kon­sta­tu­je go­spo­din Si­mo­no­vić, jer po­jam ge­no­ci­da je pot­pu­no, po svo­joj pri­ro­di, sa­dr­ži­ni i posledicama, dru­ga­či­ji od Si­mo­no­vi­će­vih tvrd­nji i prav­no je na­stao po za­vr­šet­ku Dru­gog svjet­skog ra­ta, ka­da se su­di­lo na­ci­sti­ma u Nir­nber­gu itd. Ali, da je ko­jim slu­ča­jem ta­da u Ku­či­ma iz­vr­šen stvar­ni, fak­tič­ki, „ge­no­cid“, ka­ko tvr­di Si­mo­no­vić, on­da po toj lo­gi­ci da­nas Ku­ča ne bi bi­lo u Ku­či­ma, od­no­sno, ne bi bi­lo krv­nih po­to­ma­ka stra­da­lih pre­da­ka, a zna­mo da je isti­na, na sre­ću, dru­ga­či­ja. Na­su­prot tim, na­su­mi­ce iz­re­če­nim, tvrd­nja­ma go­spo­di­na Si­mo­no­vi­ća, ra­di­lo o su­ro­voj od­ma­zdi i u da­toj si­tu­a­ci­ji pre­ko­mjer­noj upo­tre­bi si­le, od stra­ne oru­ža­nih sna­ga Cr­ne Go­re, a ko­ja je bi­la od­go­vor na oru­ža­nu po­bu­nu, pod­stre­ki­va­nu od stra­ne osman­skih vla­sti. Po­zi­vi­ma cr­no­gor­skih vla­sti da se spor ri­je­ši bez upo­tre­be si­le, dio Ku­ča je od­go­vo­rio oruž­jem. Ne­spor­no, da su ta­da u voj­noj eks­pe­di­ci­ji ko­jom se ko­man­do­va­no od stra­ne Dvo­ra na Ce­ti­nju, po­či­nje­ni zlo­či­ni po­je­di­na­ca nad ne­bo­rač­kim sta­nov­ni­štvom, ali broj sa ko­jim Si­mo­no­vić eks­plo­a­ti­še je ne­ta­čan i ti­me na­uč­no neo­dr­živ. Ali, opet, po­či­nje­ni zlo­či­ni, bez ob­zi­ra ko­jeg su obi­ma, nad ne­bo­rač­kim sta­nov­ni­štvom ne mo­gu se prav­da­ti, ni­ti to ra­di na­uč­na isto­ri­o­gra­fi­ja u Cr­noj Go­ri. To ni­je njen po­sao ni smi­sao. Voj­vo­da Mir­ko Pe­tro­vić je u iz­vje­šta­ju knja­zu Da­ni­lu od 28.6.1856. na­pi­sao da je, po­što su po­bu­nje­ni­ci do­ži­vje­li po­raz, cr­no­gor­ski od­red li­kvi­di­rao 50 po­bu­nje­ni­ka, a da su 2 voj­ni­ka smrt­no stra­da­la na stra­ni cr­no­gor­skog od­re­da. Tvrd­nje da su Cr­no­gor­ci u Ku­či­ma pri­li­kom po­ho­da ubi­ja­li že­ne i dje­cu od­luč­no je ne­gi­rao Knjaz Da­ni­lo, pa je u pi­smu fran­cu­skom kon­zu­lu u Ska­dru I. Eka­ru 24.8.1856. na­pi­sao da je bez­oč­na laž, uvre­da i iz­mi­šljo­ti­na cr­no­gor­skih ne­pri­ja­te­lja da su Cr­no­gor­ci ubi­ja­li že­ne i đe­cu i da to ni­kad ne ra­de, ni kad je u pi­ta­nju tur­sko ne­bo­rač­ko sta­nov­ni­štvo. In­te­gral­no taj ori­gi­nal­ni do­ku­me­net ob­ja­vio je dr Živ­ko M. An­dri­ja­še­vić u svo­joj knji­zi „Knjaz Da­ni­lo Pr­vi Pe­tro­vić Nje­goš –Po­li­tič­ki spi­si“; Ma­ti­ca Cr­no­gor­ska, Pod­go­ri­ca, 2013, str.238-240.
U vri­je­me „po­ha­re“ Ku­ča 1856. Mar­ko Mi­lja­nov je bio per­ja­nik knja­za Da­ni­la na Ce­ti­nju, i ni­je mu pa­lo na pa­met da ta­da o to­me pri­ča, pa se sje­tio da če­tr­de­set go­di­na ka­sni­je ne­re­al­no pri­ka­že taj ne­mi­li do­ga­đaj u knji­zi „Ple­me Ku­či u na­rod­noj pri­či i pje­smi“ (či­ji ori­gi­nal ru­ko­pi­sa ni­je sa­ču­van), u ko­je­mu je za vi­še­stru­ko uve­li­čao broj žr­ta­va, ta­ko da je prof. dr Živ­ko An­dri­ja­še­vić pot­pu­no u pra­vu ka­da je na­pi­sao da se u tom slu­ča­ju „broj po­gi­nu­lih ko­ji on na­vo­di, ne mo­že se sma­tra­ti isti­ni­tim, ni­ti se voj­vo­da Mar­ko Mi­lja­nov mo­že sma­tra­ti vje­ro­do­stoj­nim svje­do­kom. On to i sam pri­zna­je. U nje­go­vom dje­lu ne­ma ni op­tu­žbe da su knjaz Da­ni­lo i voj­vo­da Mir­ko bi­li na­red­bo­dav­ci po­či­nje­nih zlo­či­na nad ne­bo­rač­kim sta­nov­ni­štvom“ (Dr Živ­ko M. An­dri­ja­še­vić, ci­ti­ra­no dje­lo, str. 38). U tom dje­lu voj­vo­da Mar­ko Mi­lja­nov, ka­ko pi­še An­dri­ja­še­vić „čak i ne op­tu­žu­je či­tav cr­no­gor­ski od­red za zlo­či­ne nad ne­bo­rač­kim sta­nov­ni­štvom, već glav­nim zlo­čin­ci­ma sma­tra po­je­di­ne Crm­ni­ča­ne i Vra­že­grm­ce“ (Dr Živ­ko An­dri­ja­še­vić, ci­ti­ra­no dje­lo, str. 37-38).
Za­bo­ra­vlja go­spo­din Si­mo­no­vić da na­ve­de isto­rij­ske či­nje­ni­ce da je do oru­ža­nog su­ko­ba cr­no­gor­ske voj­ske i po­bu­nje­ni­ka u Ku­či­ma do­šlo pr­vo 1855. i to zbog to­ga što se je­dan dio kuč­kog ple­me­na (Dre­ka­lo­vi­ći) po­na­šao ta­ko da je na­pa­dao Bra­to­no­ži­će i Pi­pe­re, ko­ji su bi­li po­da­ni­ci Cr­ne Go­re, te da je opet je­dan dio pra­vo­slav­nih Ku­ča, ko­ji u bi­li pod vla­šću osman­ske dr­ža­ve, uz po­dr­šku ska­dar­skih vla­sti „po­red na­pa­da na Bra­to­no­ži­će iz­vr­šio na­si­lja i nad Ku­či­ma ko­ji su cr­no­gor­ski po­da­ni­ci ili pri­vr­že­ni­ci“ (Dr Živ­ko M. An­dri­ja­še­vić, c.d. str. 35).
Op­štin­ska skup­šti­na u Pod­go­ri­ci je ju­če de­mo­krat­skom ve­ći­nom iz­gla­sa­la da se ob­no­vi spo­me­nik Ve­li­kom Voj­vo­di Mir­ku, gran­di­o­znom he­ro­ju iz dvi­je Omer-pa­ši­ne voj­ne na Cr­nu Go­ru, po­bjed­ni­ku s Gra­hov­ca i pred­sjed­ni­ku cr­no­gor­skog Se­na­ta i bra­ni­te­lju i oslo­bo­di­te­lju Cr­ne Go­re. To je za sva­ku po­hva­lu. Do­ka­za da su Ku­či 1919. go­di­ne sru­ši­li taj spo­me­nik, bar za sa­da, ne­ma, sem im­pre­si­je go­spo­di­na Bu­da Si­mo­no­vi­ća, ko­ja se ne mo­že uze­ti ozbilj­nom u raz­ma­tra­nju ovog pi­ta­nja. Ru­še­nje spo­me­ni­ka je var­var­ski čin i to je bi­lo, ka­ko ta­da ta­ko i da­nas, za­bra­nje­no me­đu­na­rod­nim Ha­škim kon­ven­ci­ja­ma, či­ji je pot­pi­snik bi­la i Knja­že­vi­na Cr­na Go­ra. No, bu­du­ći da su, po­go­to­vo od kra­ja 1918. go­di­ne, ve­li­ko­srp­stvom opi­je­ni, ru­ši­te­lji sru­ši­li Cr­nu Go­ru sma­tra­li su da ih ne oba­ve­zu­je me­đu­na­rod­no pra­vo, pa su sru­ši­li po Cr­noj Go­ri broj­ne kul­tur­no-isto­rij­ske spo­me­ni­ke, sa ci­ljem da se za­tre trag Cr­noj Go­ri i di­na­sti­ji Pe­tro­vić Nje­goš i svi­re­po ob­ra­ču­na­ju sa cr­no­gor­skom slo­bo­dom i ne­za­vi­sno­šću. Ta­ko je stra­dao od bje­la­ške ru­ke i srp­ske voj­ske i spo­me­nik ve­li­kom voj­vo­di Mir­ku u Pod­go­ri­ci na Bad­nje ve­če 1919. pod egi­dom Sa­va Fa­ti­ća, za ko­je­ga je dr Se­ku­la Dr­lje­vić 1922. go­di­ne u za­gre­bač­kom „Hr­va­tu” na­pi­sao da „za be­o­grad­ske di­na­re pa­li ku­će po Cr­noj Go­ri”. Ni­ko­la To­ma­nov Zec iz Tr­no­va kod Vir­pa­za­ra, ro­do­ljub, ze­le­naš i ga­e­tli­ja, uče­snik Bo­ži­nog ustan­ka 1919, sa­vre­me­nik i su­di­o­nik tih dra­ma­tič­nih zbi­va­nja u Cr­noj Go­ri, u svom me­mo­ar­skom ra­du „Ze­le­na­ši” o to­me ve­li: „Da bi omla­di­na i prak­tič­no po­ka­za­la svo­ju sprem­nost da do­sled­no ide pu­tem svo­ga pro­gra­ma, ona je od­mah po­sli­je su­ko­ba kod Ce­ti­nja sru­ši­la spo­me­nik u Pod­go­ri­ci, ko­ji je bio po­di­gao knjaz Ni­ko­la svo­me ocu „Ve­li­kom Voj­vo­di Mir­ku Pe­tro­vi­ću – Nje­go­šu i Cr­no­gor­ci­ma pa­lim za oslo­bo­đe­nje Pod­go­ri­ce i Ze­te”. Taj spo­me­nik na­la­zio se je na glav­nom tr­gu i bio je­di­ni te vr­ste u Cr­noj Go­ri”.
Pred pod­go­rič­kom Sa­bor­nom cr­kvom na­la­zi se jed­na skrom­na ka­me­na grob­ni­ca, u ko­joj su po­lo­že­ne ko­sti če­tr­de­set bo­ra­ca iz ba­ta­le­o­na Lju­bo­tinj­sko-do­br­skog, ko­ji su po­gi­nu­li 1877. go­di­ne u jed­nom smje­lom ju­ri­šu na Za­go­rič­kom po­lju. Tom pri­li­kom pao je i ko­man­dant to­ga ba­ta­le­o­na, nje­gov za­mje­nik i ba­ta­le­on­ski za­stav­nik. Tu grob­ni­cu po­di­gao je knjaz Ni­ko­la o svo­me tro­šku i svo­jom ru­kom po­lo­žio u nju ko­sti svo­jih rat­nih dru­go­va, po­što ih je pret­hod­no oba­vio svo­jim svi­le­nim po­ja­som. Na nad­grob­noj plo­či, iz­nad po­re­đa­nih ime­na, dao je uz­re­za­ti ove svo­je sti­ho­ve:
S po­što­va­njem pri­stu­pi­te
gro­bu ovom, mu­če­ni­ka
u ko­me le­že če­tr­de­set
lju­bo­tinj­skih uboj­ni­ka…
I ovu je grob­ni­cu „Na­pred­na omla­di­na Cr­ne Go­re” raz­lu­pa­la ma­lje­vi­ma, ta­ko da su sti­ho­vi i ne­ko­li­ko ime­na ošte­će­ni te se ne mo­gu či­ta­ti“ (Ru­ko­pis ovog ra­da Ni­ko­le T. Ze­ca na­la­zi se u CNB „Đur­đe Cr­no­je­vić” na Ce­ti­nju, sig­na­tu­ra P-32732/04).
Na kra­ju, bit­no je na­gla­si­ti da se od­lu­kom SO Pod­go­ri­ca o ob­no­vi spo­me­ni­ka Ve­li­kom Voj­vo­di Mir­ku Pe­tro­vi­ću, Cr­na Go­ra sve vi­še vra­ća se­bi i afir­mi­še svoj dr­žav­ni i na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet i isto­rij­ski kon­ti­nu­i­tet.
Ovim za­klju­ču­je­mo po­le­mi­ku iz­me­đu Si­mo­no­vi­ća i Adži­ća.


PRED­SJED­NIK UO UDRU­ŽE­NjA „VA­SO“ ZO­RAN ­LakU­ŠIĆ
Adžić po­ka­zu­je pa­to­lo­šku mr­žnju

Pred­sjed­nik Uprav­nog od­bo­ra (UO) Udru­že­nja Va­so­je­vi­ća „Va­so“ Zo­ran La­ku­šić oci­je­nio je da je isto­ri­čar No­vak Adžić na pri­mje­ru ras­pra­ve oko grad­nje spo­me­ni­ka voj­vo­di Mir­ku Pe­tro­vi­ću po­ka­zao ne­zna­nje. U re­a­go­va­nju na na­vo­de Adži­ća iz­ne­se­ne u tek­stu „Spo­me­nik svim pa­lim Cr­no­gor­ci­ma“, La­ku­šić je oci­je­nio da je „svo­jim naj­no­vi­jim ogla­ša­va­njem u ve­zi spo­me­ni­ka Mir­ka Pe­tro­vi­ća, pri­u­če­ni isto­ri­čar No­vak Adžić je po­no­vo po­ka­zao ne­zna­nje i pa­to­lo­šku mr­žnju pre­ma sve­mu što je srp­sko”.
– Adžić je u svo­joj „na­uč­noj“ ela­bo­ra­ci­ji po­svje­do­čio da etič­ke vri­jed­no­sti ne­ma­ju do­dir­nih ta­ča­ka sa nje­go­vim men­tal­nim sklo­pom. Za oče­ki­va­ti je da po­sli­je sve­ga vaj­ni na­uč­nik Adžić do­bi­je ti­tu­lu po­ča­snog isto­ri­ča­ra mo­der­nog cr­no­gor­skog dvo­ra, ko­ji se pri­čom o po­nov­nom po­di­za­nju spo­me­ni­ka Mir­ku Pe­tro­vi­ću ci­nič­no po­i­gra­va sa osje­ća­nji­ma i ne­za­ra­slim ra­na­ma vi­te­škog ple­me­na Ku­či. Adžić, kao de­žur­ni se­pa­ra­ti­sta, za­du­žen od ak­tu­el­nog re­ži­ma da sva­šta­ri i iz­vr­ga­va ru­glu isto­rij­ske či­nje­ni­ce, na­mjer­no za­bo­ra­vlja da su pri­li­kom po­ha­re Ku­ča od stra­ne voj­vo­de Mi­r­ka i nje­go­ve svi­te po­sje­če­ne 243 ne­du­žne gla­ve. Da bi pri­krio tu ne­po­bit­nu či­nje­ni­cu on se dr­znuo da ča­sne lju­de, po­put Sa­va Fa­ti­ća, na­zi­va ru­ši­te­lji­ma spo­me­ni­ka. Uči­nio je to ka­ko bi, po di­rek­ti­vi re­tro­grad­nih sna­ga na vla­sti, i Ku­če i Va­so­je­vi­će pred­sta­vio kao var­var­ska ple­me­na. Do­bro se zna da je Sa­vo Fa­tić, je­dan od naj­u­gled­ni­jih lju­di svo­ga vre­me­na, ro­đen u Ri­je­ci Cr­no­je­vi­ća, ali se ta­ko­đe zna da su se Fa­ti­ći kroz mi­nu­le vje­ko­ve iz rod­nih Va­so­je­vi­ća ra­se­li­li ši­rom svi­je­ta i da svi vo­de po­ri­je­klo iz se­la Ko­nju­he is­pod Ko­mo­va. Tu či­nje­ni­cu je pri­u­če­ni isto­ri­čar No­vak Adžić is­ko­ri­stio u na­mje­ri da oma­lo­va­ži isto­rij­ski zna­čaj i he­roj­sku bor­bu Va­so­je­vi­ća pri­li­kom oslo­ba­đa­nja Cr­ne Go­re od vje­kov­nih za­vo­je­va­ča. Za­to No­va­ku Adži­ću po­ru­ču­je­mo da se pre­ra­ču­nao u svo­jim zlim za­mi­sli­ma i da je ma­len i pre­ma­len u oči­ma onih ko­ji isto­ri­ju tre­ti­ra­ju kao istin­sku na­u­ku – na­veo je La­ku­šić u reagovanju na iz­ja­vu Adži­ća.
On je oci­je­nio da Adžić tre­ba da zna da spo­me­nik Mir­ku Pe­tro­vi­ću ni­je sru­šio Sa­vo Fa­tić, već „vri­je­me i bi­jes onih ko­je je voj­vo­da Mir­ko u svom kr­va­vom po­ho­du ujeo za sr­ce”.
– Ta­ko će isto­rij­ska isti­na ubr­zo uje­sti za sr­ce No­va­ka Adži­ća i smje­sti­ti ga u red onih mar­gi­na­la­ca ko­je je na­u­ka od­ba­ci­la kao ne­što pot­pu­no ne­u­po­tre­blji­vo – za­klju­čio je La­ku­šić.
A.T.