Piše: Dragan Mraović


Kva­re­nje je­zi­ka ko­ji vr­še na­ši zva­nič­ni­ci ni­je sa­mo do­kaz o sku­če­no­sti nji­ho­vog uma, ka­mo sre­će da je sa­mo to, već o to­me da oni ne­ma­ju ku­da da nas vo­de, jer sa ta­kvim umom ne zna­ju ni oni ku­da idu. No­vi­na­ri ih naj­če­šće sli­je­po sli­je­de či­me do­pri­no­se ru­že­nju na­šeg je­zi­ka. O po­gre­šnoj upo­tre­bi ri­je­či da i ne go­vo­ri­mo.
U Cr­noj Go­ri je ne­ko re­kao “pre­po­zna­li smo” i on­da svi ko­ri­ste taj ter­min za ne­što što su pr­vi put vi­dje­li. Ka­ko se mo­že pre­po­zna­ti ne­što što se ni­je ra­ni­je vi­dje­lo zna­ju po­li­ti­ča­ri či­ji je rječ­nik oskud­ni­ji od SMS-a.
U Be­o­gra­du se ko­ri­sti “dra­ma­tič­no”, ali ka­ko: “Si­tu­a­ci­ja se dra­ma­tič­no po­bolj­ša­la”. Ka­ko mo­že bi­ti bo­lje ne­što što je dra­ma­tič­no zna­ju sa­mo srp­ski po­li­ti­ča­ri. Mla­di, pak, ko­ri­ste ri­ječ “de­fi­ni­tiv­no” u pot­pu­no po­gre­šnom smi­slu: “De­fi­ni­tiv­no je ta­ko!” umje­sto jed­no­stav­nog “za­i­sta je ta­ko”. Šek­spir bi pro­pao sa Ro­me­om i Ju­li­jom da je pi­sao da­nas. Re­ci­mo, Ro­meo ka­že Ju­li­ji: “De­fi­ni­tiv­no te vo­lim!”
Op­šta kul­tu­ra na­ših po­li­ti­ča­ra je ka­ta­stro­fal­na, pa se to pre­no­si i na mla­de. Na pri­mjer, Dra­gan Mar­ko­vić Pal­ma je svo­je­vre­me­no obe­ćao da do­ve­de Be­to­ve­na da mu svi­ra u Ja­go­di­ni, a ovih da­na je re­kao za ne­ki so­li­ter u Abu Da­bi­ju da je naj­vi­ša zgra­da u Evro­pi!Po­ku­ša­va­ju da ga oprav­da­ju lap­su­som. ali lap­su­sa ne­ma, Pal­ma je ta­kav! Srp­ski mi­ni­star voj­ni Bra­ti­slav Ga­šić re­če da ne mo­že da se “te­le­promp­tu­je”, jer je li­je­pio plo­či­ce i pro­da­vao ka­fu, pa ni­je či­tao Flaš Gor­do­na, ina­če bi znao da je ri­ječ o te­le­tran­spor­tu.
Zbog pod­re­pa­ške po­tre­be na­ših po­li­ti­ča­ra da an­gli­zu­ju srp­ski je­zik iako ne zna­ju ni en­gle­ski, ima­mo i ten­der! Da­kle, “ten­der” je va­gon iza par­ne lo­ko­mo­ti­ve ko­ji no­si ugalj. To ovi na­ši an­gli­zo­va­ni jejts i ful­brajt po­li­ti­ča­ri ne zna­ju, pa su uki­nu­li kao re­likt pro­šlo­sti oba­ve­zu pri­ku­plja­nja naj­ma­nje tri po­nu­de da bi uve­li oba­ve­zu ten­de­ra, od­no­sno pri­ku­plja­nja naj­ma­nje tri po­nu­de, kao ve­li­ki de­mo­krat­ski is­ko­rak. Iz istih raz­lo­ga su nam uki­nu­li bi­o­gra­fi­ju, a uve­li ku­ri­ku­lum i ti­me iz­vr­ši­li ve­li­ki de­mo­krat­ski na­pre­dak, jer ste u bi­o­gra­fi­ji mo­ra­li da na­pi­še­te ka­ko se zo­ve­te, ka­da i gdje ste ro­đe­ni, ko­je ste ško­le za­vr­ši­li... a u ku­ri­ku­lu­mu mo­ra­te na­pi­sa­ti u skla­du sa evro­pej­skom de­mo­kra­ti­jom, ka­ko se zo­ve­te, ka­da i gdje ste ro­đe­ni, ko­je ste ško­le za­vr­ši­li...
Ima­li smo obra­zo­va­nje i vas­pi­ta­nje. Uvo­de nam edu­ka­ci­ju. U če­mu je su­štin­ska de­mo­krat­ska pro­mje­na? Šta to ima edu­ka­ci­ja što ne­ma­ju obra­zo­va­nje i vas­pi­ta­nje? Ni­šta, ali to je re­zul­tat bo­lonj­ske re­for­me ško­le za ho­mo­kre­te­ne ko­ju na­me­ću na­ši po­li­ti­ča­ri, a ne zna­ju da u Bo­lo­nji po­sto­ji spo­me­nik Nep­tu­nu ko­ji ka­da se gle­da s le­đa, sa de­sne stra­ne, ima na pred­njoj stra­ni vi­dljiv re­zul­tat te nji­ho­ve ve­li­ke škol­ske re­for­me. Ako se gle­da spri­je­da, ne­ma ni­šta.
Ali vra­ti­mo se na ten­der. Pr­vo zna­če­nje je lo­ko­mo­ti­vin va­gon za ugalj, jer su par­ne lo­ko­mo­ti­ve sa­go­ri­je­va­le ugalj da za­gri­ju vo­du i stvo­ri pa­ru ko­ja pod pri­ti­skom po­kre­će lo­ko­mo­ti­vu (ovo ob­ja­šnje­nje je da­to zbog na­ših evro­pe­ja­ca ko­ji ne zna­ju šta je par­nja­ča), dru­go zna­če­nje te en­gle­ske ri­je­či je­ste ma­nji brod kao pra­ti­lac ve­ćeg bro­da, tre­će zna­če­nje je pri­ko­li­ca te­ret­nog vo­zi­la, če­tvr­to zna­če­nje u en­gle­skom je­zi­ku je pi­sme­na po­nu­da, a tek pe­to zna­če­nje je jav­no nad­me­ta­nje, kon­kurs.
Kon­kurs po­ti­če iz la­tin­skog, ali ga na­še an­gli­zo­va­ne vo­đe ni­su uči­le, te­žak je to je­zik. Na­rav­no, ni­je pro­blem u la­tin­skom ili en­gle­skom, već u to­me što ten­der ili kon­kurs, ako je ri­ječ o pri­vre­di, uvi­jek zna­če isto: jav­no nad­me­ta­nje pu­tem da­va­nja po­nu­da. Za­što on­da na­me­ta­nje en­gle­ske ri­je­či umje­sto na­šeg “jav­nog nad­me­ta­nja”?
Naj­vi­še ko­ri­ste stra­ne ri­je­či oni ko­ji naj­ma­nje zna­ju stra­ne je­zi­ke. Re­zul­tat to­ga je ten­der!
(Autor je ne­ka­da­šnji
ge­ne­ral­ni kon­zul
SRJ u Ba­ri­ju)