Cr­na Go­ra još ne­ma in­sti­tu­ci­je ko­je mo­gu ne­pri­stra­sno i efi­ka­sno da za­šti­te ljud­ska pra­va kada je to neo­p­hod­no, oci­je­ni­la je u raz­go­vo­ru za „Dan” iz­vr­šna di­rek­tor­ka Ak­ci­je za ljud­ska pra­va (HRA) Tea Gor­janc Pre­le­vić. Iz tog raz­lo­ga se, ka­ko is­ti­če, mno­ga kr­še­nja pra­va i ne pri­ja­vlju­ju. Do­volj­na za­šti­ta ljud­skih pra­va, ka­ko uka­zu­je, zna­či po­što­va­nje svih mi­ni­mal­nih me­đu­na­rod­nih stan­dar­da ljud­skih pra­va, a to u Cr­noj Go­ri još ni­je slu­čaj.
– Ne­ma raz­vi­je­ne svi­je­sti o to­me da su­do­vi i dr­žav­no tu­ži­la­štvo mo­ra­ju da uli­va­ju po­vje­re­nje u svo­ju ne­pri­stra­snost i da po­ka­zu­ju da su oni ko­ji ih pred­vo­de od­go­vor­ni da to po­vje­re­nje obez­bi­je­de – oci­je­ni­la je za „Dan” Gor­janc Pre­le­vić.
Kao pri­mje­re za to Gor­janc Pre­le­vić na­vo­di Ustav­ni sud, re­i­zbor dr­žav­nih tu­ži­la­ca, te iz­bor glav­nog spe­ci­jal­nog tu­ži­o­ca.
– Ustav­ni sud, po­sled­nja bra­na za­šti­te ljud­skih pra­va, mo­žda već go­di­nu i po ra­di u ne­u­stav­nom sa­sta­vu, ali se oko to­ga ne op­te­re­ću­je – su­di­je tog su­da ne sma­tra­ju da je za po­ve­re­nje u nji­hov in­te­gri­tet bi­lo po­treb­no da se pr­vo za­mi­sle nad pred­lo­gom za ocje­nu ustav­no­sti za­ko­na na osno­vu ko­ga su oni iza­bra­ni, pa tek po­sli­je o sve­mu osta­lom. Na­ja­vlje­ni op­šti iz­bor dr­žav­nih tu­ži­la­ca (tzv. re­i­zbor) je isto pod sum­njom, ali se Ustav­ni sud ne iz­ja­šnja­va ni o to­me. Za glav­nog spe­ci­jal­nog tu­ži­o­ca, ko­ji tre­ba da is­tra­ži i rat­ne zlo­či­ne, iza­bran je čo­vjek ko­ji je po­sli­je osva­ja­nja Cav­ta­ta kao ofi­cir JNA ta­mo vr­šio vlast, u vri­je­me pa­lje­vi­na i pljač­ki ku­ća ci­vi­la, što je ta­ko­đe rat­ni zlo­čin. Go­di­na­ma ni­je­su is­pi­ta­ne sum­nje u nje­go­vu od­go­vor­nost, pa je te­ško sad ima­ti po­vje­re­nje i u tu in­sti­tu­ci­ju. Su­di­ja ko­ji u pre­su­di na­pi­še tvrd­nju da je „ne­lo­gič­no” da dr­žav­nik Cr­ne Go­re ži­vi ras­ka­la­šno za to ne sno­si ni­ka­kvu od­go­vor­nost. Sud­ski sa­vjet se pro­gla­ša­va ne­na­dle­žnim za pri­tu­žbu pro­tiv tog su­di­je, bez ob­ja­šnje­nja gdje pi­še da ni­je nad­le­žan – upo­zo­ri­la je ona.
Gor­janc Pre­le­vić is­ti­če da su za za­šti­tu ljud­skih pra­va neo­p­hod­ni ne­za­vi­sni i ne­pri­stra­sni lju­di u su­do­vi­ma, dr­žav­nim tu­ži­la­štvi­ma, Ustav­nom su­du, Sud­skom sa­vje­tu.
– Đa­vo se kri­je u de­ta­lji­ma, u po­je­di­nač­nim, ška­klji­vim slu­ča­je­vi­ma, a ne u ve­ći­ni pred­me­ta, ko­ji mo­gu da bu­du i do­bro ri­je­še­ni, jer ne ugro­ža­va­ju in­te­re­se ne­ko­ga ko je mno­go bi­tan. Taj bi­tan mo­že da bu­de i ču­var u za­tvo­ru, uče­snik u dr­žav­nom rat­nom zlo­či­nu, a po­seb­no vrh iz­vr­šne vla­sti ili eko­nom­ske mo­ći – sma­tra Gor­janc Pre­le­vić, do­da­ju­ći da pri­je ne­go što in­sti­tu­ci­je za­slu­že po­vje­re­nje na od­go­vor­nom hva­ta­nju u ko­štac sa slu­ča­je­vi­ma ko­ji te­sti­ra­ju ne­pri­stra­snost i ne­za­vi­snost, ni­ko ozbi­ljan se ne mo­že na­da­ti bo­ljoj bu­duć­no­sti i na­pret­ku u vla­da­vi­ni pra­va.
Na pi­ta­nje ko­je se ljud­sko pra­vo naj­če­šće kr­ši u Cr­noj Go­ri, Gor­janc Pre­le­vić je od­go­vo­ri­la da je pra­vo na ade­kva­tan ži­vot­ni stan­dard, ko­je se obez­bje­đu­je so­ci­jal­nim da­va­nji­ma, ni­je obez­bi­je­đe­no jer su, ka­ko is­ti­če, i so­ci­jal­na po­moć i mi­ni­mal­ne pen­zi­je ta­kve da od njih ne mo­že da se pre­ži­vi. Upo­zo­ra­va da se naj­če­šća kr­še­nja pra­va, kao što su ne­is­pla­ći­va­nje za­ra­da i dru­ga kr­še­nja pra­va iz ra­da, dis­kri­mi­na­ci­ja pri­li­kom za­po­šlja­va­nja po osno­vu po­li­tič­ke, na­ci­o­nal­ne, et­nič­ke pri­pad­no­sti, po­la, sek­su­al­ne ori­jen­ta­ci­je, če­sto i ne pri­ja­vlju­ju.
– Apa­ti­ja je ras­pro­stra­nje­na – lju­di se ni ne pri­ja­vlju­ju na kon­kur­se ako pret­po­sta­vlja­ju da su na­mje­šte­ni, ne pod­no­se žal­be pro­tiv dr­žav­nih or­ga­na, jer mi­sle da ne­ma­ju šan­se da us­pi­ju, pa mno­gi slu­ča­je­vi kr­še­nja ljud­skih pra­va i ne bu­du pri­ja­vlje­ni. Či­nje­ni­ca da se slu­ča­je­vi ma­sov­nih kr­še­nja ljud­skih pra­va vu­ku go­di­na­ma bez pra­ved­nog epi­lo­ga ne­ga­tiv­no uti­če na op­ti­mi­zam. Ni­je­su ri­je­še­na ubi­stva ko­ja upu­ću­ju na ve­ze kri­mi­nal­nih struk­tu­ra i vla­sti, ni­je­su ri­je­še­ni rat­ni zlo­či­ni – oslo­ba­đa­ni su lju­di ko­ji ni­je­su smje­li da bu­du oslo­bo­đe­ni, a ni­ka­da is­tra­ga­ma ni­je­su ob­u­hva­će­ni oni ko­ji su mo­ra­li bi­ti ob­u­hva­će­ni. Ni­je­su obe­šte­će­ni svi ošte­će­ni rat­nim zlo­či­ni­ma ni iz pr­ve po­lo­vi­ne de­ve­de­se­tih, a na­ža­lost ni ne­ko­li­ci­na po­ro­di­ca une­sre­će­nih tra­gič­nim bom­bar­do­va­njem Mu­ri­ne zbog če­ga da­nas svi sa­mo ža­le. Po­gi­bi­ja vi­še de­se­ti­na Ro­ma na bro­du Mis Pat 1999. go­di­ne ne­će bi­ti pro­ce­su­i­ra­na ni 2015, od 2004. ni­je ra­svi­je­tlje­no ni ka­žnje­no ubi­stvo no­vi­na­ra Du­ška Jo­va­no­vi­ća, a to i da­nas ne­ga­tiv­no uti­če na slo­bo­du iz­ra­ža­va­nja. Već sko­ro de­ce­ni­ju ni­je­su iz­vr­še­ne pra­vo­sna­žne pre­su­de u ko­rist rad­ni­ka AD „Ra­do­je Da­kić”, iako je dr­ža­va, kao ve­ćin­ski vla­snik te ne­sreć­ne fir­me po evrop­skim stan­dar­di­ma bi­la du­žna da na­đe na­či­na da im is­pla­ti du­go­va­nje – i u tom slu­ča­ju su ugro­že­ne mno­ge po­ro­di­ce – upo­zo­ri­la je Gor­janc Pre­le­vić.
Ko­me­na­ta­ri­šu­ći si­tu­a­ci­ju u ve­zi sa me­dij­skom za­jed­ni­com, Gor­janc Pre­le­vić je oci­je­ni­la da at­mos­fe­ra za is­tra­ži­vač­ko no­vi­nar­stvo prak­tič­no i ne po­sto­ji zbog ne­ka­žnja­va­nja na­pa­da na no­vi­na­re i lo­še eko­nom­ske si­tu­a­ci­je. Sma­tra da dr­ža­va mo­ra da pre­u­zme od­go­vor­nost za rje­ša­va­nje oba pro­ble­ma.
– Od na­la­za Ko­mi­si­je za pra­će­nje ra­da dr­žav­nih or­ga­na u is­tra­ga­ma na­pa­da na no­vi­na­re za­vi­si da li će iko sno­si­ti od­go­vor­nost za lo­še vo­đe­ne is­tra­ge. S dru­ge stra­ne, dr­ža­va mo­ra da po­mog­ne me­di­je ko­ji iz­vje­šta­va­ju o te­ma­ma va­žnim za raz­voj de­mo­kra­ti­je, a ko­je na­ža­lost in­te­re­su­ju sve ma­nje gra­đa­na. Ulo­ga me­di­ja je da ob­ja­vlju­ju sa­dr­žaj ko­ji dru­štvo na­vo­di da ne­što ko­ri­sno smi­sli, a ne sa­mo da ga za­ba­vi ili za­glu­pi – is­ta­kla je ona.
Do­da­je da je do­bro što je de­kri­mi­na­li­zo­va­na kle­ve­ta i uvre­da, ali su­ge­ri­še da bi tre­ba­lo pre­ci­zi­ra­ti za­ko­ne pre­ma evrop­skim stan­dar­di­ma i obez­bi­je­di­ti efi­ka­snu gra­đan­sko-prav­nu za­šti­tu od kr­še­nja ljud­skih pra­va u me­di­ji­ma.
– Po­seb­no tre­ba obez­bi­je­di­ti za­šti­tu od zlo­u­po­tre­ba kao što su lič­ni ob­ra­ču­ni ob­ja­vlji­va­njem por­no­graf­skih sni­ma­ka ko­ji ne slu­že ni­ka­kvom jav­nom in­te­re­su. Ini­ci­ra­li smo re­for­mu za­ko­na o me­di­ji­ma ko­ja bi omo­gu­ći­la bo­lju za­šti­tu pra­va no­vi­na­ra i tran­spa­rent­nu dr­žav­nu fi­nan­sij­sku po­dr­šku me­di­ji­ma, ali i bo­lju za­šti­tu od kr­še­nja pra­va pu­tem me­di­ja – za­klju­či­la je ona.A.T.


Slu­žbe­ni­ci naj­dra­stič­ni­je kr­še pra­va

Na pi­ta­nje ko­ji je naj­dra­stič­ni­ji pri­mjer kr­še­nja ljud­skih pra­va u Cr­noj Go­ri, Gor­janc Pre­le­vić je ka­za­la da su to svi „oči­gled­ni pri­mje­ri kr­še­nja ljud­skih pra­va od stra­ne dr­žav­nih slu­žbe­ni­ka ko­ji ni­kad ni­je­su ka­žnje­ni ni­ti je ne­ko zbog njih iz­gu­bio po­sao“. Do to­ga, ka­ko ka­že, ni­ka­da ni­je do­šlo iako su ih kao ta­kve pre­po­zna­le me­đu­na­rod­ne or­ga­ni­za­ci­je.
– To su rat­ni zlo­či­ni, pa­lje­nje rom­skog na­se­lja u Da­ni­lov­gra­du 1995, ma­sov­no pre­bi­ja­nje pri­tvo­re­ni­ka u Spu­žu 2005, pre­bi­ja­nje Alek­san­dra Pe­ja­no­vi­ća u pri­tvo­ru po­li­ci­je 2008, pre­bi­ja­nje Vla­da­ne Klja­jić u ZIKS-u ko­je je ne­gi­ra­no, a on­da sa­mo uslov­no ka­žnje­no, zlo­sta­vlja­nje i ne­sta­nak šti­će­ni­ka iz Ko­man­skog mo­sta, pri­jet­nje smr­ću is­tra­ži­va­ču kr­še­nja ljud­skih pra­va Sa­ši Ze­ko­vi­ću ko­je su sni­mlje­ne pa su snim­ci iz­gu­blje­ni iz pred­me­ta jer ni­je od­go­va­ra­lo da se pro­ce­su­i­ra sa­rad­nik di­rek­to­ra po­li­ci­je, afe­ra „Sni­mak” itd. Ne­po­vje­re­nje u dr­ža­vu kad je naj­po­treb­ni­ja da obez­bi­je­di ostva­ri­va­nje prav­de je po­gub­no za njen na­pre­dak. Ov­dje još vla­da bar pre­ćut­ni kon­sen­zus oko ne­ka­žnja­va­nja dr­žav­nih slu­žbe­ni­ka. Ako ne­ko i mo­ra da bu­de kaž­njen, on­da je to mi­ni­mal­no, a i vo­di se ra­ču­na o to­me ko se žr­tvu­je – za­klju­ču­je Gor­janc Pre­le­vić.