Autor: Vla­di­mir Gli­go­rov


U pred­stav­nič­koj de­mo­kra­ti­ji, re­fe­ren­dum ni­je sred­stvo sti­ca­nja ili po­tvr­đi­va­nja le­gi­tim­no­sti, već iz­bo­ri. Re­fe­ren­du­mom se do­no­se od­lu­ke, ko­je vla­sti spro­vo­de. Sa­mi re­fe­ren­du­mi mo­gu bi­ti le­gi­tim­ni ili ne­le­gi­tim­ni. To je, po­red osta­log, raz­log što je od­lu­či­va­nje pre­ko pred­stav­ni­ka vi­še u skla­du sa de­mo­kra­ti­jom od ne­po­sred­nog od­lu­či­va­nja.
Uzmi­mo, da bi­smo ovo po­sled­nje vi­dje­li, da se ne­po­sred­no od­lu­ču­je o od­u­zi­ma­nju pra­va ne­koj ma­nji­ni. Ta­kav bi re­fe­ren­dum bio ne­le­gi­ti­man, jer bi­smo oče­ki­va­li da od­lu­ka o od­u­zi­ma­nju pra­va ne bi do­bi­la po­treb­nu ve­ći­nu ako bi oni ko­ji gla­sa­ju se­be vi­dje­li kao pred­stav­ni­ke ma­nji­ne ko­li­ko i ve­ći­ne. Ili uzmi­mo da se do­no­se od­lu­ke ko­je ima­ju po­sle­di­ce po one ko­ji ne gla­sa­ju, opet ako bi oni ko­ji od­lu­ču­ju se­be vi­dje­li kao pred­stav­ni­ke i onih ko­ji ni­su čla­no­vi gla­sač­kog ti­je­la.
Ni­je, na­rav­no, jed­no­stav­no od­re­di­ti o če­mu se mo­že, a o če­mu ne mo­že od­lu­či­va­ti re­fe­ren­du­mom, ali to ni­je ne­is­tra­že­na te­ma, pa ću je ov­dje osta­vi­ti po stra­ni. Za­pa­zi­mo sa­mo da je ri­ječ o od­lu­ci, ako se do­ne­se na re­fe­ren­du­mu, ko­ja se ne tu­ma­či, već spro­vo­di. Usled če­ga re­fe­ren­dum ni­je po­go­dan da se nji­me pre­ne­su ovla­šće­nja na, re­ci­mo, iz­vr­šnu vlast. Jer bi ona, ta iz­vr­šna vlast, mo­gla da je uzur­pi­ra.
Opet, ovo ni­je ne­po­zna­to, sto­ga uzmi­mo pri­mjer odr­ža­nog grč­kog re­fe­ren­du­ma. Da bi se ja­sno vi­dio pro­blem, po­đi­mo od ar­gu­men­ta ko­ji je iz­nio Va­ru­fa­kis za­što sa­ma vla­da ni­je do­ni­je­la od­lu­ku o pred­lo­gu spo­ra­zu­ma ko­ji joj je po­nu­đen, već se od­lu­či­la da tu od­lu­ku pre­pu­sti gla­sa­či­ma na re­fe­ren­du­mu. Za­to, ka­zao je on, što vla­da, a po­go­to­vo Si­ri­za sa­ma po se­bi, ne­ma po­tre­ban man­dat, jer pred­sta­vlja ma­nji­nu, po bro­ju osvo­je­nih gla­so­va na iz­bo­ri­ma. Pret­po­sta­vi­mo, da­kle, da bi od­lu­ka na pri­je­vre­me­nim iz­bo­ri­ma, da su odr­ža­ni, iz­gle­da­la druk­či­je od od­lu­ke na re­fe­ren­du­mu, ko­ji je is­hod iz­raz vo­lje na­ro­da?
Ov­dje po­ma­že pred­met od­lu­či­va­nja na re­fe­ren­du­mu. Uzmi­mo da je ri­ječ o to­me da se pri­hva­ti ili od­ba­ci pred­log onih ko­ji ne gla­sa­ju na re­fe­ren­du­mu, kao što je za­i­sta i slu­čaj. Od­ba­ci­va­nje pred­lo­ga, što je je­dan mo­gu­ći is­hod, do ko­jeg je i do­šlo, ne oba­ve­zu­je one ko­ji su ga pod­ni­je­li. Ta­ko da je za­i­sta mo­gu­će od­ba­ci­ti ne­ki is­hod u me­đu­na­rod­nim od­no­si­ma, da­kle mo­gu­će je re­fe­ren­du­mom sta­vi­ti ve­to na ono što vla­da mo­že da uči­ni. No, sa ve­tom je pro­blem što je to ne­ga­ti­van glas, pa ima mno­go ma­nji uti­caj na po­zi­ti­van is­hod. Uzmi­mo da Grč­ka sve­jed­no že­li, kao što i že­li, da za­dr­ži svo­je mje­sto u mo­ne­tar­noj uni­ji, re­fe­ren­du­mom se ni­šta ni­je od­lu­či­lo što bi mo­glo da obez­bi­je­di taj is­hod, bu­du­ći da on za­vi­si od po­na­ša­nja dru­gih ze­ma­lja čla­ni­ca, a i od cen­tral­ne ban­ke, ko­ja ima sta­tut ko­jeg mo­ra da se pri­dr­ža­va. Sve njih, na­rav­no, grč­ki re­fe­ren­dum in­for­mi­še, ali ne oba­ve­zu­je.
Zbog če­ga su po­treb­ni pre­go­vo­ri. Što zna­či da se re­fe­ren­du­mom ni­je do­ni­je­la od­lu­ka ko­ju bi vla­da ili par­la­ment tre­ba­lo da spro­ve­du, jer to ne mo­gu, već je vla­da ovla­šće­na da pre­go­va­ra. No, ti­me ni­je od­re­đen sa­dr­žaj mo­gu­ćeg spo­ra­zu­ma. Sa­mo su vla­di da­te od­re­še­ne ru­ke ne­go što ih je ima­la pri­je re­fe­ren­du­ma. Da bi se to vi­dje­lo, uzmi­mo da grč­ka vla­da pri­hva­ti spo­ra­zum ko­ji je go­ri, šta god da to zna­či, od ono­ga ko­ji je od­ba­čen na re­fe­ren­du­mu. To ne bi bi­lo u ne­skla­du sa is­ho­dom re­fe­ren­du­ma. No to pre­no­še­nje ovla­šće­nja na vla­du, kao i is­ti­ca­nje da je ti­me nje­na pre­go­va­rač­ka po­zi­ci­ja, pa i le­gi­tim­nost, upra­vo je ono če­mu de­mo­krat­ski re­fe­ren­du­mi ne bi tre­ba­lo da slu­že.
Mi, na­rav­no, zna­mo ili bi tre­ba­lo da to zna­mo iz is­ku­stva de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlo­ga vi­je­ka. Na kra­ju, kao što ta­ko­đe zna­mo, iz­bo­ri­ma će se od­lu­či­va­ti da li ili ne vla­da ima man­dat za od­lu­ke do­ni­je­te u pre­go­vo­ri­ma, što je ka­ko de­mo­kra­ti­ja ostva­ru­je kon­tro­lu nad pred­stav­ni­ci­ma na­ro­da.
Ka­da je ri­ječ o pre­go­vo­ri­ma, ni­je ire­le­vant­no zna­ti o če­mu se vo­de. Ri­ječ je pri­je sve­ga o fi­nan­si­ra­nju grč­kih du­go­va. Jav­nih, uglav­nom pre­ma stra­nim po­vje­ri­o­ci­ma. Oni su uglav­nom na­sta­li pri­je kri­ze od 2008-2009, a po­tom su re­fi­nan­si­ra­ni ka­ko ne bi do­šlo do ban­krot­stva grč­ke dr­ža­ve i do ot­pi­sa du­go­va. Če­sto se ka­že da su ti­me spa­še­ne ban­ke ze­ma­lja kre­di­to­ra, a ne Grč­ka kao du­žnik. Jer bi ina­če du­go­vi, ko­ji bi mo­ra­li bi­ti ot­pi­sa­ni, pa­li na te­ret tih ba­na­ka. U tom pro­ce­su, što se re­đe po­mi­nje, pro­pa­le bi i grč­ke ban­ke, jer su one, na­rav­no, bi­le i osta­le zna­ča­jan fi­nan­si­jer du­go­va grč­ke vla­de. I on­da bi već na sa­mom po­čet­ku kri­ze do­šlo na red na­pu­šta­nje eura i po­vra­tak drah­me, što ni­je ima­lo i sa­da i da­lje ne­ma zna­čaj­nu po­dr­šku u Grč­koj.
U tim okol­no­sti­ma, ze­mlje čla­ni­ce mo­ne­tar­ne uni­je su pre­u­ze­le na se­be da re­fi­nan­si­ra­ju grč­ke du­go­ve. Ta­ko da ve­li­ki dio grč­kog jav­nog du­ga je­ste u vla­sni­štvu Evrop­skog fon­da za fi­nan­sij­sku sta­bil­nost, ko­ji je pre­ra­stao u Evrop­ski sta­bi­li­za­ci­o­ni me­ha­ni­zam. To zna­či da se ze­mlje čla­ni­ce mo­ne­tar­ne uni­je za­du­žu­ju na ko­mer­ci­jal­nom fi­nan­sij­skom tr­ži­štu za ra­čun Grč­ke, usled če­ga je ka­mat­na sto­pa na te kre­di­te ma­la. Ona ne ura­ču­na­va ri­zik na­pla­te du­ga od grč­ke dr­ža­ve, već od či­ta­ve euro gru­pe. Druk­či­je re­če­no, čla­ni­ce Evrop­ske mo­ne­tar­ne uni­je pre­u­ze­le su so­li­dar­nu od­go­vor­nost da vra­te grč­ke du­go­ve. Ti­me se ne spa­sa­va­ju te dr­ža­ve i nji­ho­ve ban­ke, već grč­ke jav­ne fi­nan­si­je i grč­ke ban­ke.
Ima­ju­ći to u vi­du, o če­mu se pre­go­va­ra? U osno­vi, ko­li­ko bi još euro gru­pa tre­ba­lo do­dat­no da se za­du­ži za ra­čun Grč­ke, re­ci­mo pre­ko ot­pi­sa nje­nih du­go­va ili ne­po­sred­no, i šta će grč­ka vla­da uči­ni­ti da pod­stak­ne rast sop­stve­ne pri­vre­de. Od­lu­ka na re­fe­ren­du­mu ne od­lu­ču­je, pa čak ni ne in­for­mi­še o to­me. Even­tu­al­ni pri­je­vre­me­ni iz­bo­ri bi mo­gli.
Pe­šča­nik.net