Sva­ki tri­de­se­ti sta­nov­nik Cr­ne Go­re je raz­ve­den, a udo­vac ili udo­vi­ca je sva­ki de­se­ti, po­ka­zu­je ana­li­za Za­vo­da za sta­ti­sti­ku – Mon­stat ob­ja­vlje­na u pu­bli­ka­ci­ji „Že­ne i mu­škar­ci u Cr­noj Go­ri 2016”.
U tom do­ku­men­tu se na­vo­di da, pre­ma po­pi­su sta­nov­ni­štva 2011. go­di­ne, pre­ko po­lo­vi­ne li­ca sta­ri­jih od 15 go­di­na su u bra­ku (55 od­sto), a tre­ći­na ni­kad ni­je stu­pi­la u brak. Pod­jed­nak pro­ce­nat uda­tih i ože­nje­nih je u sta­ro­snoj gru­pi od 40 do 49 go­di­na, dok kod sta­nov­ni­štva sta­ri­jeg od 50 go­di­na ve­ći­nu či­ne ože­nje­ni mu­škar­ci.
– Udo­vi­ca sta­ro­sne do­bi od 60 i vi­še go­di­na ima tro­stru­ko vi­še ne­go udo­va­ca – pi­še u pu­bli­ka­ci­ji.
U od­no­su na 1981. go­di­nu, u 2015. je do­šlo do sma­nje­nja bro­ja sklo­plje­nih bra­ko­va za 17 od­sto, kao i do dvo­stru­kog po­ve­ća­nja raz­vo­da i to 103 pro­cen­ta.
Pre­ma po­da­ci­ma za po­sled­njih de­set go­di­na, od 2005. do 2015. go­di­ne, sklo­plje­no je 43.298 bra­ko­va, dok je raz­ve­de­no 5.514.
Ka­da go­vo­ri­mo o re­kor­di­ma u po­sled­njoj de­ce­ni­ji mo­že­mo kon­sta­to­va­ti da je „na lu­di ka­men” 2007. go­di­ne sta­lo 4.005 pa­ro­va, 2013 – 3.847, a 2015 – 3.837. Na dru­goj stra­ni, ka­da go­vo­ri­mo o re­kord­nim bro­je­vi­ma raz­vo­da u po­sled­njih de­set go­di­na iz­dva­ja se 2014. ka­da su za 12 mje­se­ci raz­ve­de­na 584 bra­ka, go­di­nu ka­sni­je ras­ta­lo se 577 brač­nih pa­ro­va, a 2010. raz­ve­lo ih se 520.
– Po­sled­njih go­di­na kod že­na i mu­ška­ra­ca do­la­zi do po­mje­ra­nja pro­sječ­nih go­di­na sta­ro­sti pri­li­kom skla­pa­nja bra­ka, ka ve­ćim sta­ro­snim gru­pa­ma – pri­mje­ću­ju u Mon­sta­tu.
Advo­kat Jo­va­na Pa­vlo­vić ka­že za „Dan” da su raz­vo­di uče­sta­li i sko­ro sva­ki tre­ći kli­jent je an­ga­žu­je za bra­ko­ra­zvod­nu par­ni­cu. Iako ne mo­že da su­di o tač­no­sti po­da­ta­ka ko­je iz­no­si Mon­stat, is­ti­če da su raz­vo­di i te ka­ko uče­sta­li.
– Pri­mje­tan je ve­li­ki broj raz­vo­da me­đu mla­di­ma, obič­no oni­ma ko­ji su sklo­pi­li brak u pe­ri­o­du od 20 do 25 go­di­ne. Mno­gi od onih ko­ji u toj do­bi za­poč­nu za­jed­nič­ki ži­vot shva­te da ipak mo­žda ni­je­su jed­no za dru­go – ima­ju dru­ga­či­ja in­te­re­so­va­nja i, ka­ko ka­žu, ne­pre­mo­sti­ve raz­li­ke, zbog če­ga se od­lu­če za raz­vod. Kod sta­ri­jih raz­vo­di su re­đi, ali kod njih je pre­sud­ni raz­log za pre­kid bra­ka na­si­lje, psi­hič­ko ili fi­zič­ko, a žr­tva je uglav­nom že­na - ocje­nju­je Pa­vlo­vi­će­va.
Ona na­vo­di da su eko­nom­ski raz­lo­zi če­sto oki­dač za raz­vod, jer bes­pa­ri­ca do­vo­di do sva­đa.
– Me­đu­tim, ima si­tu­a­ci­ja ka­da je­dan od brač­nih part­ne­ra ho­će dje­cu, a dru­gi ne. Ta­ko­đe, mu­škar­ci se ža­le da im su­pru­ge ne ku­va­ju i ne či­ste ku­ću ka­ko tre­ba i za­to se raz­vo­de, dok že­na­ma sme­ta što im mu­že­vi iz­la­ze sa dru­go­vi­ma. Ima­la sam slu­čaj u ko­jem sam za­stu­pa­la že­nu či­ji je su­prug na sa­slu­ša­nju u Cen­tru za so­ci­jal­ni rad sa­op­štio ka­ko že­li da se raz­ve­de od nje jer sva­kog da­na na­kon po­sla do­đe ku­ći i leg­ne da se od­mo­ri. Ni­je mu se svi­đa­lo ni ka­ko ku­va, jer ni­je bi­la do­bra u ku­hi­nji kao nje­go­ve maj­ka i ba­ka – pri­sje­ća se Pa­vlo­vi­će­va. Psi­ho­log Rad­mi­la Stu­par Đu­ri­šić sma­tra da je glav­ni oki­dač za raz­vod od­su­stvo ko­mu­ni­ka­ci­je me­đu su­pru­žni­ci­ma. Ona na­vo­di da su lju­di da­nas sa­mo­svje­sni­ji i ori­jen­ti­sa­ni na sop­stve­no mi­šlje­nje i sta­vlja­nje se­be u pr­vi plan.
– Na dru­goj stra­ni, za­jed­nič­ki ži­vot nas uči da stva­ri gle­da­mo iz ne­ko­li­ko uglo­va i za­jed­nič­ki do­no­si­mo od­lu­ke. Me­đu­tim, to se ne­gdje iz­gu­bi­lo, jer sa­vre­me­no dru­štvo for­si­ra in­di­vi­du­al­nost, slo­bo­de, pra­vo na sop­stve­no mi­šlje­nje, a to se ko­si sa za­jed­nič­kim ži­vo­tom ko­ji zah­ti­je­va to­le­ran­ci­ju, ra­zu­mi­je­va­nje, raz­li­či­tost, vje­šti­ne ko­mu­ni­ka­ci­je, sprem­nost na kom­pr­o­mis, od­no­sno stva­ri ko­je su neo­p­hod­ne da bi brač­na za­jed­ni­ca op­sta­la, a to­ga je sve ma­nje i ma­nje – ob­ja­šnja­va za Stu­par Đu­ri­šić.
Ona na­vo­di da ako sa ne­kim ima­te do­bru vir­tu­el­nu ko­mu­ni­ka­ci­ju ne mo­ra da zna­či da će ta­ko bi­ti i ka­da ste za­jed­no.
– Ko­mu­ni­ka­ci­ja u vir­tu­el­nom svi­je­tu za­pra­vo ni­je ko­mu­ni­ka­ci­ja u pra­vom smi­slu. Čo­vjek ni­je vir­tu­el­no bi­će, ne­go je re­al­no i stvar­no, ko­je ima ka­ko ver­bal­ne ta­ko i ne­ver­bal­ne kom­po­nen­te, a na dru­štve­nim mre­ža­ma se da­je sa­mo dio in­for­ma­ci­ja o se­bi i to vr­lo do­zi­ran. Sa dru­ge stra­ne, onaj ko tu­ma­či te in­for­ma­ci­je opet ih tu­ma­či iz svog ugla, a ne iz ugla svih. Is­ku­stva sa dru­štve­nih mre­ža ne mo­gu ni da po­mog­nu ni da od­mog­nu pri­li­kom skla­pa­nja bra­ko­va. Da bi brač­na ve­za op­sta­la po­treb­na je re­al­na ko­mu­ni­ka­ci­ja, sprem­nost na kom­pro­mis, di­ja­log i raz­go­vor, dok vir­tu­al­ni svi­jet u ovom slu­ča­ju ni­ti po­ma­že, ni­ti od­ma­že jer to su u su­šti­ni po­lu­in­for­ma­ci­je – po­ja­šnja­va Stu­par Đu­ri­šić.M.S.


Ni­je sve u lju­ba­vi

An­tro­po­log Li­di­ja Vu­ja­čić ocje­nju­je da se sve ve­ći broj raz­vo­da u Cr­noj Go­ri mo­že sa­gle­da­ti iz vi­še so­ci­o­kul­tur­nih i eko­nom­skih aspe­ka­ta.
– Kao pr­vo, lo­ša eko­nom­ska si­tu­a­ci­ja če­sto „na­gri­za” i part­ner­ske od­no­se, od­no­sno, či­ni in­di­vi­due ne­si­gur­ni­jim, ne­is­pu­nje­ni­jim, s ob­zi­rom na to da ne­za­do­volj­stvo ma­te­ri­jal­nom si­tu­a­ci­jom pro­jek­tu­ju i na dru­ge sfe­re lič­ne i po­ro­dič­ne di­na­mi­ke. Dru­go, sa­vre­me­na in­di­vi­dua, i kod nas kao i dru­gdje, ne do­ži­vlja­va brak kao oba­ve­zu i je­di­ni mo­del (su)ži­vo­ta, pa je ma­nje sprem­na na kom­pro­mi­se, a vi­še ori­jen­ti­sa­na na in­di­vi­du­al­nu sre­ću i za­do­volj­stvo. Ta­ko­đe, zbog tzv. br­zog vre­me­na u ko­jem ži­vi­mo br­že se ula­zi u brak, bez su­štin­skog sa­gle­da­va­nja ko­li­ko dvi­je od­ra­sle oso­be za­i­sta od­go­va­ra­ju, na du­že sta­ze, jed­no dru­goj. Za uspje­šan brak ni­je, na­i­me, do­volj­na „sa­mo” lju­bav, već i to­le­ran­ci­ja, kom­pro­mis, oda­nost, kao i po­što­va­nje raz­li­či­tih oso­bi­na i in­te­re­so­va­nja ko­je ima­ju part­ne­ri – ob­ja­šnja­va Vu­ja­čić.