Pa­ri­ska re­ži­ser­ka Al­ti­naj Pe­tro­vić Nje­goš sa 12 go­di­na je sa­zna­la da je prin­ce­za jed­ne ze­mlje za ko­ju ni­kad ra­ni­je ni­je ču­la – Cr­ne Go­re. Is­pri­ča­la je da je sve po­če­lo ta­ko što je u Pa­ri­zu po­zvao je­dan cr­no­gor­ski mi­ni­star i tra­žio da raz­go­va­ra sa nje­nim ocem.
– Htje­li su da pre­ba­ce u Cr­nu Go­ru po­smrt­ne ostat­ke kra­lja Ni­ko­le i kra­lji­ce Mi­le­ne. Oni su umr­li u eg­zi­lu i sa­hra­nje­ni u Ita­li­ji. Po­što je moj otac je­di­ni po­to­mak kra­ljev­ske fa­mi­li­je Cr­ne Go­re, bi­la im je po­treb­na nje­go­va sa­gla­snost. Ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je sje­dje­la sam po­red bra­ta i ro­di­te­lja u ko­li­ma ukra­še­nim cvi­je­ćem i osve­će­nim i bu­lji­la u sve te lju­de, ko­ji su bi­li na uli­ca­ma cr­no­gor­skog glav­nog gra­da Pod­go­ri­ce i ma­ha­li nam. Mi smo bi­li jed­na sa­svim nor­mal­na fa­mi­li­ja. Moj otac ni­je bio kralj ne­go ar­hi­tek­ta. Ni­smo ži­vje­li u pa­la­ti već u če­tvo­ro­sob­nom sta­nu u Pa­ri­zu. Po­sto­ja­lo je vi­še raz­lo­ga zbog ko­jih se u ku­ći ni­je go­vo­ri­lo o na­šim kra­ljev­skim pre­ci­ma. Je­dan od raz­lo­ga bi­la i mo­ja ba­ba bre­ton­skog po­ri­je­kla, ko­ja je bi­la ak­tiv­ni, an­ga­žo­va­ni so­ci­ja­li­sta, odav­no već raz­ve­de­na od mog dje­de, jed­nog no­stal­gič­nog ari­sto­kra­te iz Cr­ne Go­re. Za nje­nog si­na, a mog oca, ba­ba je že­lje­la ži­vot bez sjen­ki pro­šlo­sti – pri­ča Al­ti­naj za Ana­bel por­tal.
Ona je ka­za­la da je po­sled­nji kralj Cr­ne Go­re, njen pra­dje­da Ni­ko­la pr­vi Pe­tro­vić Nje­goš, pred kraj Pr­vog svjet­skog ra­ta za­jed­no sa fa­mi­li­jom bio prog­nan iz Cr­ne Go­re.
– Iz­gu­bio je sve što je imao. No­vo­na­sta­la Kra­lje­vi­na Ju­go­sla­vi­ja anek­ti­ra­la je Cr­nu Go­ru. To tra­u­ma­tič­no is­ku­stvo bi­lo je te­ško za mo­ju fa­mi­li­ju i si­ja­lo je raz­dor. Ka­da je moj otac kao mla­dić pu­to­vao u Cr­nu Go­ru shva­tio je ko­ji zna­čaj nje­go­vi pre­ci i da­lje ima­ju za ta­mo­šnje sta­nov­ni­štvo, ali to ga ni­je pre­tje­ra­no za­ni­ma­lo jer ni­je ima­lo ni­ka­kve ve­ze sa nje­go­vim ži­vo­tom u Pa­ri­zu, sve dok 1989. go­di­ne ni­je za­zvo­nio te­le­fon. Na­rav­no da je bi­lo uz­bu­dlji­vo od­jed­nom bi­ti prin­ce­za. Ali, u Cr­noj Go­ri sam se do­sa­đi­va­la. Svi ti pri­je­mi i sve­ča­no­sti, pa taj stro­gi pro­to­kol. Stal­no sam mo­ra­la da sje­dim ne­po­mič­no i da če­kam. I gdje god da smo do­šli po­či­nja­lo je bes­kraj­no ble­be­ta­nje. Ni mo­ji ro­di­te­lji, ni mi, dje­ca, ni­je­smo go­vo­ri­li cr­no­gor­ski. Sva­ko je ta­mo imao ne­ku svo­ju sop­stve­nu pri­ču o kra­lju Ni­ko­li, a mi smo za njih kao nje­go­vi po­tom­ci bi­li dio isto­ri­je. Na­ma su svi ti lju­di bi­li stra­ni – vi­so­ki, ma­čo­i­sti, a po­ma­lo bru­tal­ni – pri­ča Al­ti­naj.
Ka­že da nje­nim pri­ja­te­lji­ca­ma u Pa­ri­zu sko­ro ni­šta o to­me ni­je is­pri­ča­la.
– Išli smo na de­mon­stra­ci­je pro­tiv vla­de, obo­ža­va­li Pa­zo­li­ni­je­ve fil­mo­ve, slu­ša­li „Ro­ling­ston­se” i „Pi­xi­es”. Po­ziv­ni­cu za bal de­bi­tan­ki­nja u Pa­ri­zu pri­hva­ti­la sam sa­mo pod uslo­vom da uz mo­ju bal­sku ha­lji­nu smi­jem da no­sim „doc. mar­tens”. U tim zde­pa­stim či­zma­ma po­zdra­vi­la sam gro­fi­cu od Pa­ri­za, i od svih go­sti­ju ima­la naj­ve­ću ti­tu­lu. Da­nas ko­ri­stim mo­ju po­ro­dič­nu mre­žu za fon­da­ci­ju ko­ju je mo­ja fa­mi­li­ja osno­va­la i ko­ja se za­la­že za kul­tur­ni i eko­lo­ški raz­voj Cr­ne Go­re. Prin­ce­za od Mo­na­ka je u me­đu­vre­me­nu po­sta­la pri­ja­te­lji­ca na­še fa­mi­li­je, a i osta­li, po­put kra­ljev­skih po­ro­di­ca Austri­je i Ru­si­je, na­ši su da­lji ro­đa­ci. Na­šeg si­na smo kr­sti­li pod ime­nom Ni­ko­la, po po­sled­njem kra­lju Cr­ne Go­re. Po­ne­kad mu te­pa­mo ma­li princ – is­pri­ča­la je Alti­naj por­ta­lu Ana­be­le.