Autor knji­ge „Isto­ri­ja Ita­li­je“ i ne­ka­da­šnji am­ba­sa­dor u toj ze­mlji Mi­o­drag Le­kić ka­zao je da se sa­hra­nom po­smrt­nih osta­ta­ka kra­lji­ce Je­le­ne Pe­tro­vić Sa­voj­ske u Ita­li­ji za­vr­ša­va jed­na bur­na pri­ča, isto­ri­je i po­ro­di­ce.
Le­kić je u raz­go­vo­ru za „Dan” sa­op­štio da Cr­na Go­ra mo­že da bu­de po­no­sna na po­seb­nu ži­vot­nu pri­ču kra­lji­ce Je­le­ne.
U Ita­li­ji, i ne sa­mo u njoj, ovih da­na ak­tu­el­na je vi­jest o pre­no­su po­smrt­nih osta­ta­ka kra­lji­ce Je­le­ne i kra­lja Vik­to­ra Ema­nu­e­la III u Ita­li­ju. Ka­ko ob­ja­šnja­va­te da se po­sli­je mno­go go­di­na pri­stu­pi­lo ovom či­nu?
– Ita­li­jan­ske vla­sti po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, u že­lji da se oštro dis­tan­ci­ra­ju od te­ških po­sle­di­ca i na­sled­stva fa­ši­zma, do­no­si­le su i ra­di­kal­ne mje­re i za­ko­ne. Ta­ko je dr­žav­nim pro­pi­si­ma za­bra­njen po­vra­tak u ze­mlju kra­ljevskom pa­ru Sa­vo­ja. To se od­no­si­lo na kra­lja Vik­to­ra Ema­nu­e­la III i kra­lji­cu Je­le­nu, ali i na nji­ho­vog si­na Um­ber­ta ko­ji je bio kralj je­dan mje­sec, da­kle ma­ja 1945, zbog če­ga je u isto­ri­ju ušao i pod na­zi­vom „maj­ski kralj“.
Ova­k­va od­lu­ka, ta­da ka­da je do­ne­se­na a i ka­sni­je, oštro je di­je­li­la Ita­li­ju, od­no­sno nje­ne gra­đa­ne. Iz vi­še raz­lo­ga, naj­ma­nje iz tri.
Ko­ja bi to bi­la?
– Pr­vo, isto­ri­ja Ita­li­je, po­seb­no Pi­je­mon­ta, du­bo­ko je ve­za­na za po­ro­di­cu Sa­vo­ja. To je jed­na od na­sta­ri­jih vla­dar­skih di­na­sti­ja u Evro­pi, ina­če i fran­cu­skih ko­ri­je­na. Bi­li su vi­je­ko­vi­ma na če­lu auto­nom­nog voj­vod­stva Sa­vo­ja, alp­skog pre­d­je­la ita­li­jan­ske i fran­cu­ske te­ri­to­ri­je, za­tim Pi­je­mon­ta sa To­ri­nom glav­nim gra­dom. Naj­zad Vik­tor Ema­nu­el II – djed Vik­to­ra Ema­nu­e­la III, cr­no­gor­skog ze­ta – bio je pr­vi kralj uje­di­nje­ne Ita­li­je. Dru­go, te­ško je sta­vi­ti znak jed­na­ko­sti iz­me­đu fa­ši­zma i kra­lja Vik­to­ra Ema­n­u­e­la III, po­seb­no ci­je­le kra­ljev­ske po­ro­di­ce. Tač­no, Mu­so­li­ni je dje­lo­vao u vre­me­nu dok je u Ri­mu po­sto­jao i kralj Vik­tor Ema­nu­el III Sa­vo­ja sa svim ustav­nim funk­ci­ja­ma. Či­nje­ni­ce go­vo­re i sle­de­će. Ta­len­to­va­ni fa­ši­stič­ki uzur­pa­tor Mu­so­li­ni, ina­če biv­ši so­ci­ja­li­sta, do­šao je na vlast po­sli­je po­pu­li­stič­kog „Mar­ša na Rim“, či­ji je pro­gram od­mah za­tim po­dr­ža­la ve­ći­na u par­la­men­tu. Isti­na je da se kralj ni­je su­prot­sta­vljao Mu­so­li­ni­je­voj fa­ši­stič­koj vla­sti ko­ja je tra­ja­la od 1922. do 1943, ali je isti­na i da je kra­lje­vom ak­ci­jom Mu­so­li­ni uhap­šen sep­tem­bra 1943. Na­kon to­ga kralj je do kra­ja ra­ta sa Ame­ri­kan­ci­ma i Bri­tan­ci­ma na ju­gu ze­mlje, na če­lu tzv. „Ju­žne kra­lje­vi­ne“ ta­da već, pod upra­vom sa­ve­zni­ka, oči­gled­no tran­zi­ci­o­ne, ipak „an­ti­fa­stič­ke“ vla­sti. Tre­će, ako stro­gost po­sli­je­rat­nih vla­sti ima di­je­lom svo­ja oprav­da­nja pre­ma kra­lju, sa­svim si­gur­no isto­rij­ske či­nje­ni­ce go­vo­re da to ni­je slu­čaj sa kra­lji­com Je­le­nom. Ona je bi­la i osta­la ci­je­lo vri­je­me vo­lje­na i du­bo­ko re­spek­to­va­na od ci­je­log ita­li­ja­n­skog na­ro­da. Ovo ni­je „cr­no­gor­sko tu­ma­če­nje“, već su to po­u­zda­ni po­da­ci. To svje­do­če i ime­na va­žnih uli­ca, in­sti­tu­ci­ja, po­seb­no bol­ni­ca i hu­ma­ni­tar­nih usta­no­va u ci­je­loj Ita­li­ji.
Za­što ovih da­na po­smrt­ni osta­ci ita­li­jan­skog kra­lja i kra­lji­ce do­la­ze u Ita­li­ju iz dva prav­ca, Je­le­ne iz fran­cu­skog Mon­pe­ljea i Vik­to­ra Ema­nu­e­la iz Egip­ta?
– Ra­di se o sud­bi­ni i igri isto­ri­je. Kra­ljev­ski par je po­sled­nje go­di­ne ži­vio u eg­zi­lu u Egip­tu. Po­sli­je kra­lje­ve smr­ti 1947, kra­lji­ca Mi­le­na se pre­se­li­la u Mon­pe­lje gdje je umr­la 1952. Za­bi­lje­že­no je i da je to­kom pu­to­va­nja bro­dom iz Egip­ta pre­ma Fran­cu­skoj, kra­lji­ca Je­le­na, ta­da već sta­ri­ja oso­ba sa ve­li­kim ži­vot­nim pr­tlja­gom „me­da i žu­či“ – da upo­tre­bim ri­je­či nje­nog pre­tka, vla­di­ke i pje­sni­ka – re­kla svo­joj gu­ver­nan­ti sle­de­će: „ Pro­bu­di me ka­da bu­de­mo bli­zu Ita­li­je, ho­ću da vi­dim svje­tla Si­ci­li­je“. A upra­vo Si­ci­li­jan­ci pam­te kra­lji­cu Je­le­nu i to sa naj­ve­ćim mo­gu­ćim re­spek­tom. Na­i­me, do­brim di­je­lom mit kra­lji­ce Je­le­ne u Ita­li­ji je ve­zan za nje­nu ulo­gu na­kon ze­mljo­tre­sa u Me­si­ni gdje se pre­se­li­la i ra­di­la kao bol­ni­čar­ka u tom gra­du. Upr­kos svim stro­go­sti­ma po­sli­je­rat­nih vla­sti u Ita­li­ji pre­ma Sa­vo­ja­ma i za­ko­ni­ma ko­je su do­no­si­li, Si­ci­li­jan­ci su še­zde­se­tih go­di­na sa­gra­di­li Je­le­ni svoj­skoj ogro­man spo­me­nik u cen­tru gra­da Me­si­ne.
Ka­ko bi­ste oci­je­ni­li njen ži­vot­ni bi­lans?
– Bi­o­gra­fi­ja Ce­ti­njan­ke, cr­no­gor­ske prin­ce­ze, kra­lji­ce Ita­li­je Je­le­ne Pe­tro­vić Sa­vo­ja po bo­gat­stvu, isto­rij­skim kon­tek­sti­ma, nad­ma­šu­je, či­ni mi se, glav­ne li­ko­ve iz naj­po­zna­ti­jih, kla­sič­ni­jih svjet­skih ro­ma­na. Od­ra­sta­nje na Ce­ti­nju, bo­ga­to i kul­ti­vi­sa­no vas­pi­ta­nje u eli­ti­nim sre­di­na­ma Ru­si­je, kra­lji­ca Ita­li­je 45 go­di­na, maj­ka, hu­ma­ni­sta, vo­lje­na oso­ba... sve to go­vo­ri o jed­nom ve­li­kom, uspje­šnom, iz­u­zet­nom ži­vo­tu. Dru­ga stra­na me­da­lje su i tra­ge­di­je, pa i u naj­u­žoj po­ro­di­ci. Po­red to­ga, igre, iro­ni­je, sud­bi­ne – ka­ko ho­će­te – po­li­ti­ke i isto­ri­je, su je do­ve­le i do tra­gič­nih mo­me­na­ta. Nje­nog oca kra­lja C­rne Go­re i nje­go­vu po­ro­di­cu do­ve­li do iz­gnan­stva i smr­ti u ino­stran­stvu. Isto je, u dru­ga­či­jim okol­no­sti­ma, do­ži­vje­la i kra­lji­ca Je­le­na.
Ukrat­ko, njen ži­vot iz­me­đu Mon­te­ne­gra i Mon­pe­lje­ja, ne­ka mi je­zič­ki bu­de do­zvo­ljen taj opis ži­vot­nog lu­ka, gdje je po­če­la i za­vr­ši­la svoj ži­vot, po bo­gat­stvu je bio is­pu­njen s vi­še ži­vo­ta. U svim fa­za­ma, usu­đu­jem se to re­ći, iz nje je ne­gdje iz­bi­ja­la Cr­no­gor­ka.
Vl.O.


Mo­že­mo bi­ti po­no­sni

Za­što sa­da kra­ljev­ski par sa­hra­nju­ju na sje­ve­ru ze­mlje a ne u Ri­mu?
– To je sa­da pi­ta­nje ko­je, vi­dim, iza­zi­va po­le­mi­ku u Ita­li­ji. S jed­ne stra­ne, pr­vi kra­lj Ita­li­je Vik­tor Ema­nu­el II Sa­vo­ja je sa­hra­njen u rim­skom Pan­te­o­nu. Vje­či­to mje­sto Sa­vo­ja je­ste u Pan­te­o­nu. Me­đu­tim, to je, re­ko­smo već, ve­li­ka pi­je­mon­t­ska po­ro­di­ca. Ho­ću re­ći, i Pi­je­mont je ku­ća Sa­vo­ja. Pro­u­ča­va­ju­ći Sa­vo­je po­seb­no kra­lji­cu Je­le­nu, kon­sul­to­vao sam knji­ge i isto­ri­ča­re, po­seb­no mo­nar­hi­ste sa ko­ji­ma sam se če­sto sre­tao u Ri­mu, sle­de­ćim pi­ta­njem: Ko­jim su je­zi­kom go­vo­ri­li u po­ro­di­ci kra­lja Sa­vo­ja – fran­cu­skim, ita­li­jan­skim ili pi­je­mont­skim. Iz­gle­da, kom­bi­nu­ju­ći, a naj­vi­še ovim tre­ćim. Ne, ne mi­slim da je vječ­no mje­sto kra­lji­ce Je­le­ne i kra­lja Vik­to­ra u Pi­je­mon­tu ne­a­de­kvat­no.
U sva­kom slu­ča­ju, ovom sa­hra­nom u pi­je­mon­t­skom Ku­neu, 70 go­di­na na­kon smr­ti kra­lja, za­vr­ša­va se jed­na bur­na pri­ča, isto­ri­je i po­ro­di­ce. Po­seb­na pri­ča kra­lji­ce Je­le­ne, na ko­ju ov­dje u Cr­noj Go­ri, mo­že­mo bi­ti po­no­sni. Po­seb­ne za­slu­ge za ovaj ci­vi­li­za­cij­ski čin ko­ji ovih da­na za­u­zi­ma ve­li­ku pa­žnju Ita­li­je, ima njen pred­sjed­nik Serđo Ma­ta­re­la, Ita­li­jan i Si­ci­li­ja­nac ko­ji po­štu­je isto­ri­ju, ko­ji zna da pre­vla­da­va­nje isto­ri­je, ma­kar ona bi­la i tra­u­ma­tič­na, je­ste za­jed­nič­ka vri­jed­nost i in­te­res na­ro­da.