Ka­da je u dr­žav­noj fa­bri­ci „Ra­do­je Da­kić” do­šlo do blo­ka­de ra­ču­na na iz­nos od 11 mi­li­o­na eura, Po­re­ska upra­va se sje­ti­la da uve­de ste­čaj, a sa­mo go­di­nu da­na na­kon ste­ča­ja, ste­čaj­na upra­va pred­u­ze­ća po­nu­di­la je na pro­da­ju cje­lo­kup­nu imo­vi­nu fa­bri­ke za 66,5 mi­li­o­na eura. Biv­ši rad­ni­ci, da­nas po­vje­ri­o­ci, bu­ni­li su se zbog pro­cje­ne vri­jed­no­sti imo­vi­ne fa­bri­ke od 66,5 mi­li­o­na eura jer je ta ci­je­na, ka­ko smat­tra­ju, is­pod tr­ži­šne. U pi­ta­nju je, ka­ko su na­ve­li, ze­mlji­šte na naj­a­trak­tiv­ni­joj lo­ka­ci­ji u Pod­go­ri­ci, gdje je pla­ni­ra­na iz­grad­nja obra­zov­nih usta­no­va i dru­gih obje­ka­ta.
Pred­sjed­nik od­bo­ra po­vje­ri­la­ca fa­bri­ke Mi­lan Vuk­če­vić po­ja­šnja­va da se u pro­cje­ni imo­vi­ne ko­ri­ste raz­li­či­te me­to­de, ali da ni­jed­na od tih me­to­da ni­je pri­mi­je­nje­na ka­da je u pi­ta­nju fa­bri­ka „Ra­do­je Da­kić”.
– U ob­zir ni­je­su uze­ti ko­e­fi­ci­jent lo­ka­ci­je, kao ni ko­e­fi­ci­jent iz­gra­đe­no­sti jer je ci­je­na ista za me­tar kva­drat­ni par­king pro­sto­ra i me­tar kva­drat­ni za ur­ba­ni­stič­ku par­ce­lu na ko­joj se pla­ni­ra iz­grad­nja objek­ta od osam spra­to­va. Ta pro­cje­na je i is­pod ci­je­ne ne za imo­vi­nu fa­bri­ke, već i za ne­ku sa­o­bra­ćaj­ni­cu i ona sa­mo ide u ko­rist taj­ku­ni­ma – ka­zao je Vuk­če­vić za „Da­nu”.
Čud­nom je na­zvao si­tu­a­ci­ju u ko­joj je imo­vi­na pro­ci­je­nje­na na 66,5 mi­li­o­na eura jer ta pro­cje­na, ka­ko je na­veo, ne­ma ni lo­gi­ke ni svr­he.
– Na pro­cje­ni je tre­ba­lo da ra­di či­tav tim struč­nja­ka, od­no­sno in­sti­tu­ci­je ko­je su za to nad­le­žne, a ne po­je­din­ci ko­ji ne­ma­ju kva­li­fi­ka­ci­je. Do sa­da smo ima­li tri pro­cje­ne u iz­vr­šnom po­stup­ku i sve tri su raz­li­či­te. Imo­vi­na je pro­cje­nji­va­na na 51 mi­li­on, pa na 81, a sa­da na 66,5 mi­li­o­na što je ne­lo­gič­no – ka­zao je Vuk­če­vić.
Za­klju­čio je da pro­cje­nom imo­vi­ne fa­bri­ke, od­no­sno 200 hi­lja­da kva­dra­ta, na 66,5 mi­li­o­na, gu­be svi – dr­ža­va, rad­ni­ci i ak­ci­o­na­ri „Ra­do­ja Da­ki­ća”.
Iako je na pro­da­ji cje­lo­kup­na imo­vi­na, ona se mo­že ku­pi­ti i par­ci­jal­no. Po­nu­de se do­sta­vlja­ju Pri­vred­nom su­du do 30. ja­nu­a­ra, dok će even­tu­al­no otva­ra­nje po­nu­da bi­ti dan ka­sni­je.
Fa­bri­ka „Ra­do­je Da­kić” osno­va­na je pri­je se­dam de­ce­ni­ja, a po­čet­kom 80-ih u njoj se pro­iz­vo­di­lo 700 ma­ši­na go­di­šnje, po­sto­ja­la je ško­la za me­tal­ske rad­ni­ke i bi­lo je oko 6.000 za­po­sle­nih. Od pro­iz­vod­nje 700 ma­ši­na, dvi­je dnev­no, 200 ma­ši­na je bi­lo do­volj­no da se po­kri­ju pla­te rad­ni­ci­ma, a 500 za osta­le tro­ško­ve i ula­ga­nje u raz­voj gra­da.
Dr­ža­va u ste­ča­ju po­tra­žu­je ukup­no oko 23 mi­li­o­na eura, od če­ga za oko 15 mi­li­o­na po­sto­ji raz­luč­no pra­vo kod po­dje­le pre­o­sta­le imo­vi­ne. 
A.Đ.