Dav­no po­zna­ta kla­sič­na for­mu­la­ci­ja re­por­te­ra: ako pas uje­de čo­vje­ka, to ni­je no­vost, ali ako čo­vjek uje­de psa – to je sen­za­ci­ja no­vost. In­for­ma­ci­ja o to­me da je pe­ter­bur­ški ma­te­ma­ti­čar Gri­go­rij Pe­relj­man ri­je­šio ve­li­ki ma­te­ma­tič­ki pro­blem, ko­ji je če­kao rje­še­nje vi­še od sto go­di­na, po­če­la se po­ja­vlji­va­ti u sred­stvi­ma jav­nog in­for­mi­sa­nja od 2003. go­di­ne. Ali to još ni­je bi­la no­vost. Ori­gi­nal­na no­vost po­sta­la je sen­za­ci­ja ko­ja je ob­le­tje­la sredctva jav­nog in­fr­mi­sa­nja i du­go se za­dr­ža­va­la u nji­ma 2006. go­di­ne: Pe­relj­man je od­bio da pri­mi sve do­di­je­lje­ne na­gra­de, po­seb­no na­gra­du od mi­li­on do­la­ra. Do­pi­sni­ci­ma, ko­ji su po­ku­ša­va­li da na­pra­ve sa njim in­tr­vju, pa­žlji­vo, ali od­luč­no je od­bio sve su­sre­te, po­zi­va­ju­ći se na ne­u­mje­snu ga­la­mu, ali pri­je sve­ga na to što mo­ra da ide u šu­mu po pe­čur­ke. Te raz­lo­ge od­bi­ja­nja on je jav­no sa­op­štio u sni­mlje­nom te­le­fon­skom raz­go­vo­ru sa upor­nim do­pi­sni­ci­ma. Isto­vre­me­no je bi­lo ob­ja­vlje­no da je pro­blem ne sa­mo te­žak, i zna­me­nit, ne­go i od su­štin­skog zna­ča­ja za te­o­rij­sku fi­zi­ku, a pra­vi za shva­ta­nje struk­tu­re fi­zič­kog pro­stran­stva ko­je nas okru­žu­je.
Od vre­me­na ula­ska u op­šte­kul­tur­ni za­o­kret Fer­ma­o­vog pro­ble­ma, ni­je­dan ma­te­ma­tič­ki pro­blem, sa nje­go­vim pra­te­ćim op­te­re­će­njem okol­no­sti, ni­je ste­kao to­li­ku ma­sov­nu gla­snost. U dru­štve­noj svi­je­sti je do­šlo do pro­do­ra ma­te­ma­tič­ke pro­ble­ma­ti­ke. Tre­ba li učvr­sti­ti zna­čaj vde­li­kog pro­ble­ma ti­me što bi ga osta­vi­li okru­že­nog ore­o­lom taj­ne otvo­re­ne sa­mo za obra­zo­va­ne, a pot­pu­no ne­do­stup­ne shva­ta­nju ši­ro­ke pu­bli­ke? Ne znam. Mo­žda i vri­je­di. Tim pri­je, mi će­mo po­ku­ša­ti da u naj­op­šti­jim cr­ta­ma ob­ja­sni­mo či­ta­o­cu – ma­te­ma­ti­ča­ru, u če­mu se sa­sto­ji pro­blem.
Ali naj­pri­je o „šle­pu okol­no­sti”. Gri­go­ri­ju Ja­ko­vlje­vi­ču Pe­relj­ma­nu, ne­za­po­sle­nom ma­gi­stru fi­zič­ko-ma­te­ma­tič­kih na­u­ka, ko­ji je, u stva­ri, ri­je­šio pro­blem Pu­an­ka­rea, za raz­li­ku od to­bo­že aka­de­mi­ka ko­ji su do­ka­za­li Fer­ma­o­vu te­o­re­mu, ne­do­sta­ja­lo je sa­mo to da se od­rek­ne mi­li­o­na do­la­ra.
Do ta­da, dok mu na­gra­da još ni­je bi­la pred­lo­že­na, Pe­relj­man, po nje­go­vim sop­stve­nim ri­je­či­ma, ni­je bio na­mje­ran da se ba­vi rje­ša­va­njem pi­ta­nja da li da pri­mi na­gra­du, ili ne. Što se ti­če sa­me na­gr­de, Kle­jev pri­vat­ni ma­te­ma­tič­ki in­sti­tut, lo­ci­ran u Ma­sa­ču­set­su, stvar­no je pro­blem Pu­an­ka­rea uvr­stio u spi­sak od se­dam „ma­te­ma­tič­kih pro­ble­ma u to­ku hi­lja­du go­di­na” i za rje­še­nje sva­kog od njih obe­ćao is­pla­ti­ti mi­li­on do­la­ra. Ali is­pla­ta se vr­ši po is­te­ku od­re­đe­nog ro­ka i po­sli­je spe­ci­jal­ne eks­per­ti­ze. U slu­ča­ju pro­ble­ma Pu­an­ka­rea, ni jed­no, ni dru­go se još ni­je do­go­di­lo. Uz to, po pra­vi­lu, raz­ma­tra­ju se sa­mo rje­še­nja ob­ja­vlje­na u pre­sti­žnim iz­da­nji­ma, ili u spe­ci­jal­nim, re­no­mi­ra­nim ča­so­pi­si­ma. Ni­jed­no od ta­kvih iz­da­nja Pe­relj­man ni­je udo­sto­jio, i svo­je rje­še­nje je obje­lo­da­nio sa­mo pu­tem in­ter­ne­ta.
Ma­te­ma­ti­ka, kao što je po­zna­to, ne ula­zi u spi­sak na­u­ka za ko­je se do­dje­lju­je No­be­lo­va na­gra­da. Po­sto­ji za­ni­mlji­va li­te­ra­tu­ra po­sve­će­na po­ku­ša­ji­ma da se ob­ja­sne uzro­ci to­ga što ma­te­ma­ti­ka ni­je uklju­če­na u za­vje­šta­nje No­be­la. Naj­po­pu­lar­ni­je ob­ja­šnje­nje se svo­di na to ka­ko No­bel, to­bo­že, ni­je po­di­je­lio že­nu sa ne­kim po­zna­tim šved­skim ma­te­ma­ti­ča­rom, i ni­je že­lio da taj do­bi­je na­gra­du pod nje­go­vim ime­nom. Ipak, ta ob­ja­šnje­nja su vi­še za­bav­na ne­go što su bli­ska isti­ni.
Fild­so­va me­da­lja, po ni­vou pre­sti­ža, ima isto ta­kav zna­čaj kao zna­me­ni­ta No­be­lo­va na­gra­da, re­ci­mo, za fi­zi­ku. Po­sto­je naj­ma­nje tri raz­li­ke iz­me­đu Fild­so­ve me­da­lje i No­be­lo­ve na­gra­de. No­be­lo­va na­gra­da se do­dje­lju­je jed­nom god­šnje, a Fild­so­va me­da­lja jed­nom u to­ku če­ti­ri go­di­ne. Ali, za­to se do­dje­lju­ju dvi­je do če­ti­ri Fild­so­ve me­da­lje od­jed­nom. Ka­ni­da­ti za do­bi­ja­nje No­be­lo­ve na­gra­de ni­je­su ni­čim ogra­ni­če­ni, pa se do­dje­lju­je ka­ni­da­ti­ma u sva­kom ži­vot­nom do­bu. Do­bit­ni­ci Fild­so­ve me­da­lje mo­gu bi­ti sa­mo do če­tr­de­se­te go­di­ne. Iako Fild­so­vu me­da­lju pra­ti i ne­ka­kav nov­ča­ni iz­nos, ali on je ne­ko­li­ko de­se­ti­na pu­ta ma­nji od iz­no­sa No­be­lo­ve na­gra­de. Fild­so­va me­da­lja se uru­ču­je, po is­te­ku če­ti­ri go­di­ne, sve­ča­no na Me­đu­na­rod­nom kon­kre­su ma­te­ma­ti­ča­ra. Pred­sjed­nik Me­đu­na­rod­nog sa­ve­za ma­te­ma­ti­ča­ra je spe­ci­jal­no do­le­tio u Pe­ter­burg ka­ko bi na­go­vo­rio Pe­relj­ma­na da do­pu­tu­je 2oo6. go­di­ne u Ma­drid na kon­gres ka­ko bi iz ru­ku špan­skog kra­lja pri­mio Fild­so­vu me­da­lju. Pe­relj­man je, me­đu­tim, ostao ne­po­pu­stljiv, i ni­je pu­to­vao u Ma­drid.
Pro­blem, ko­ji je ri­je­šio Pe­relj­man, sa­to­jao se u po­tre­bi da se do­ka­že hi­po­te­za ko­ju je 1904. go­di­ne po­kre­nuo ve­li­ki fran­cu­ski ma­te­ma­ti­čar An­ri Pu­an­ka­re, i ko­ja no­si nje­go­vo ime. O ulo­zi Pu­an­ka­rea u ma­te­ma­ti­ci te­ško je go­vo­ri­ti vi­še od to­ga što je re­če­no u En­ci­klo­pe­di­ji: „Ra­do­vi­ma Pu­an­ka­rea u obla­sti ma­te­ma­ti­ke za­vr­ša­va­ju se, sa jed­ne stra­ne, kla­sič­ni prav­ci, a na dru­goj stra­ni se otva­ra­ju pu­te­vi raz­vo­ju no­ve ma­te­ma­ti­ke, gdje se, upo­re­do sa ko­lič­nskim su od­no­som, utvr­đu­ju i či­nje­ni­ce ko­je ima­ju i kva­li­tet­ni ka­rak­ter”.
(Na­sta­vi­će se)

Pre­veo i pri­re­dio:
Slav­ko Šće­pa­no­vić