Na ostr­vu Ki­ti­ra, u se­lu Agia Pe­la­gi­ja, da­nas naj­ve­ća sve­ti­nja je ču­do­tvor­na iko­na Bo­go­ro­di­ce Mir­ti­di­o­ti­se, za­štit­ni­ce ostr­va i lo­kal­nog sta­nov­ni­štva. Pre­ma za­pi­su sve­šte­ni­ka Va­ri­pa­ti­sa, iko­nu je pro­na­šao čud­nim ot­kro­ve­njem je­dan ostr­vlja­nin u žbu­nu, dok je ču­vao ov­ce, 1446. go­di­ne. Da­nas se na tom mje­stu na­la­zi ma­na­stir Bo­go­ro­di­ce Mir­ti­di­o­ti­se.
Svje­do­čan­stvo ka­že: – Bi­lo je to po­lo­vi­nom pet­na­e­stog vi­je­ka, ka­da se jed­ne no­ći vjer­ni­ku i ve­li­kom po­što­va­o­cu Bo­go­maj­ke u snu ja­vi­la Pre­sve­ta ri­je­či­ma: „Po­tra­ži u bli­zi­ni obraz moj. Vri­je­me je da ovom mje­stu dam bla­go­dat i po­moć svo­ju“. Vo­đen pro­mi­šlju Sve­vi­šnjeg pro­na­šao je iko­nu u žbu­nu mir­te. Pre­sre­ćan vra­tio se ku­ći, u se­lo Ka­lo­ka­i­ri­nes, sa že­ljom da iko­nu sta­vi na po­ča­sno mje­sto. Oba­vi­je­stio je mje­šta­ne i sve­šte­ni­ka.
Ka­da se pro­bu­dio, sle­de­ćeg ju­tra iko­ne ni­je bi­lo u ku­ći. Pro­na­šao ju je na istom mje­stu u žbu­nu. Ovo se po­na­vlja­lo ne­ko­li­ko pu­ta, sve dok mu se u snu ni­je ja­vio an­đeo Go­spod­nji i re­kao da iko­na tre­ba da osta­ne na mje­stu ko­je je Pre­sve­ta Bo­go­ro­di­ca od­re­di­la. Sta­nov­ni­ci su sa­gra­di­li ma­lu ka­pe­lu na mje­stu pro­na­la­ska, i na po­seb­no mje­sto po­sta­vi­li sve­tu iko­nu, na­zvav­ši je Mi­ri­di­o­ti­sa. Na­la­zač je sa­gra­dio i ma­lu ke­li­ju u ko­joj se za­mo­na­šio i tu pro­veo osta­tak ži­vo­ta. Po nje­go­voj smr­ti, na nje­go­vo mje­sto do­šao je brat Le­on­ti­je i pro­pi­rio hram, sa­zi­dao no­ve ke­li­je i za­sno­vao ma­na­stir po ime­nu ču­do­tvor­ne iko­ne. Sta­ra cr­kva i da­nas sto­ji ne­da­le­ko od hra­ma.
Je­dan od po­to­ma­ka pa­sti­ra ko­ji je pro­na­šao iko­nu, Te­o­dor Kum­pri­a­nos, bio je te­ško bo­le­stan, sko­ro ne­po­kre­tan. Ži­vio je u se­lu Ku­su­ma­ri, oda­kle su ga na pra­znik pro­sla­ve iko­ne do­no­si­li da se mo­li Pre­sve­toj Bo­go­ro­di­ci za ozdra­vlje­nje. To­kom jed­nog od bde­ni­ja za­ču­la se bu­ka i po­vi­ci iz prav­ca mo­ra. Oku­plje­ni na­rod po­čeo je da bje­ži, mi­sle­ći da su pljač­ka­ši. Te­o­dor je ostao sam, pre­dan mo­li­tvi Pre­sve­toj Bo­go­ro­di­ci, tra­že­ći od nje za­šti­tu. I ču­do se do­go­di­lo! Ti­hi glas sa iko­ne re­kao mu je da usta­ne i da bje­ži. Ustao je i br­zim ko­ra­kom kre­nuo ka šu­mi. Svi su za­ni­je­mi­li vi­djev­ši Te­o­do­ra da ho­da.
Od ta­da, na dan ka­da je Te­o­dor ozdra­vio, sa­bi­ra se na­rod sa ci­je­log ostr­va u ovaj ma­na­stir i sla­ve ču­da Maj­ke Bož­je i nje­ne ču­do­tvor­ne iko­ne. Ovo je sa­mo jed­no od mno­gih ču­da ve­za­nih za ovu iko­nu...
Naj­sta­ri­ji ma­na­stir na Kri­tu no­si ime po iko­ni Bo­go­ro­di­ce An­ti­fo­ni­tri­je. Osno­vao ga je Sve­ti Jo­van Pu­sti­njak u 11. vi­je­ku. Psto­ji pre­da­nje o na­stan­ku ma­na­sti­ra, po ko­me je Sve­ti Jo­van Pu­sti­njak, pro­la­ze­ći po ne­pri­stu­pač­nim i žbu­njem ob­ra­slim pred­je­li­ma, kr­čio se­bi put, za­pa­liv­ši va­tru. Iz jed­nog od za­pa­lje­nih žbu­no­va za­čuo je glas: „Ja sam ov­dje! Jo­van je uga­sio va­tru i u žbu­nu na­šao iko­nu Pre­sve­te Bo­go­maj­ke. Na tom mje­stu sa­gra­dio je cr­kvu, oko ko­je je, ka­sni­je, za­sno­van ma­na­stir. Za ču­do­tvor­nu iko­nu, ko­joj se i da­nas mo­li vje­ru­ju­ći na­rod, ne zna se iz ko­jeg je do­ba...
Ka­da su, u jed­nom od svo­jih osva­ja­nja, ino­vjer­ci za­u­ze­li mno­ga grč­ka ostr­va i sti­gli do Sve­te Go­re. Ka­da su se pri­bli­ži­li ma­na­sti­ru Va­to­pe­du ugle­dao ih je mo­nah-ol­ta­rac. Sve što je mo­gao da uči­ni bi­lo je da sa­kri­je u bu­nar ču­do­tvor­nu iko­nu Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce i Krst ca­ra Kon­stan­ti­na. Za­pa­lio je svi­je­ću is­pred iko­ne, sve po­krio gra­njem i po­ku­šao da po­bjeg­ne. Za­ro­bi­li su ga na iz­la­zu iz ma­na­sti­ra, a je­dan dio brat­stva se sa­krio po sve­to­gor­skim šu­ma­ma. Pro­veo je vi­še go­di­na u za­ro­blje­ni­štvu na Kri­tu. Ka­da je opa­snost pro­šla mo­na­si su se vra­ti­li u opu­sto­še­ni ma­na­stir. Te­ško su ži­vje­li i ob­na­vlja­li sve što je po­ru­še­no. Ka­da su im se pri­dru­ži­la tri bra­ta, Ni­ko­laj, Ata­na­si­je i An­to­ni­je, po­mo­gli su ih nov­cem, pa je ma­na­stir oži­vio. I oni su se za­mo­na­ši­li i tu pro­ve­li osta­tak ži­vo­ta.
Go­di­na­ma ka­sni­je, car Ni­ki­for je oslo­bo­dio Krit od var­va­ra i svi hri­šća­ni su se vra­ti­li svo­jim do­mo­vi­ma. Me­đu nji­ma bio je i mo­nah ko­ji je sa­krio iko­nu u bu­nar sve­tog pre­sto­la. Vra­tio se u ma­na­stir i no­voj bra­ti­ji is­pri­čao gdje je sa­krio ma­na­stir­ske sve­ti­nje. Ot­kri­li su bu­nar i u nje­mu na­šli neo­šte­će­nu iko­nu i ča­sni krst, is­pred ko­jih je go­re­la svi­je­ća. Sta­vi­li su ih na mje­sta gdje su i ra­ni­je sta­ja­li, a od tog da­na do da­nas, kao znak sje­ća­nja na taj do­ga­đaj, sva­kog po­ne­djelj­ka, po­sli­je ve­čer­nje slu­žbe, slu­ži se sve­ča­ni mo­le­ba­ni ka­non Pre­sve­toj Bo­go­ro­di­ci, a sva­kog utor­ka, sve­ča­na Bo­žan­stve­na li­tur­gi­ja u Sa­bor­noj cr­kvi. Svi­je­ća ko­ja se ni­je uga­si­la u bu­na­ru, go­ri i da­nas, jer mo­na­si sva­ko­dnev­no do­da­ju vo­sak. Ta­ko se vje­ko­vi­ma svje­do­či o isti­ni­to­sti ovog do­ga­đa­ja. Sve­ta iko­na Bo­go­ro­di­ce Kti­tor­ke (Vi­ma­ta­ri­sa) na­zi­va se i Ol­tar­ka, pre­ma po­slu­ša­nju mo­na­ha, ko­ji je po po­vrat­ku pre­u­zeo svo­ju ra­ni­ju du­žnost i umro mo­le­ći se pred ovom iko­nom.
U Va­to­pe­du se na­la­zi još ne­ko­li­ko ču­do­tvor­nih iko­na Bo­go­maj­ke, kao što su Bo­go­ro­di­ca Sko­ro­po­slu­šni­ca, Bo­go­ro­di­ca Utje­ši­telj­ka, Maj­ka Bož­ja Ulje­to­či­va (Ele­o­vri­ti­sa), Bo­go­ro­di­ca Vječ­no­ži­ve­ća (Pan­da­na­sa)...
(Kraj)

Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić