Prof. dr Ra­doš Lju­šić


Prof. dr Ra­doš Lju­šić, re­dov­ni pro­fe­sor Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du, na ko­me je i uprav­nik Ka­te­dre za srp­sku isto­ri­ju u no­vom vi­je­ku, spa­da u red naj­ve­ćih ime­na srp­ske i ju­go­slo­ven­ske isto­ri­o­gra­fi­je. Nje­go­va bi­bli­o­gra­fi­ja bro­ji pre­ko 500 bi­bli­o­graf­skih je­di­ni­ca, od to­ga vi­še od 30 po­seb­nih iz­da­nja. Sva­ka nje­go­va knji­ga ima po­seb­nu vri­jed­nost i po­sta­je pred­met na­ro­či­tog in­te­re­so­va­nja svih slo­je­va či­ta­la­ca. To se mo­že re­ći i za Lju­ši­će­vu knji­gu „Kne­gi­nja Lju­bi­ca”, ko­ju je 2013. go­di­ne iz­dao Za­vod za udž­be­ni­ke iz Be­o­gra­da.
Kao što se iz sa­mog na­slo­va mo­že za­klju­či­ti, knji­ga sa­dr­ži bi­o­gra­fi­ju su­pru­ge kne­za Mi­lo­ša Obre­no­vi­ća, Lju­bi­ce, ko­ja je sa „sr­cem pu­nim tr­nja”, po za­ključ­ku prof. Lju­ši­ća, od svih srp­skih kne­gi­nja i kra­lji­ca 19. i 20. vi­je­ka, „osta­la u naj­bo­ljem sje­ća­nju srp­skog na­ro­da”.
Uz nje­go­vo odo­bre­nje i sa­gla­snost be­o­grad­skog Za­vo­da za udžbenike, kao iz­da­va­ča knji­ge, pre­ni­je­će­mo iz nje u na­red­nih ne­ko­li­ko bro­je­va naj­in­te­re­sant­ni­je de­ta­lje, či­me će­mo či­ta­o­ci­ma pri­bli­ži­ti lik ču­ve­ne kne­gi­nje, ko­ja je, uz osta­le oso­bi­ne, po­sje­do­va­la i „sr­ča­nost mu­šku”.
Na Su­vo­bor­skoj gre­di, duž ko­je vo­di sta­ri put Va­lje­vo–Ča­čak, da­nas bez ika­kvog sa­o­bra­ćaj­nog zna­ča­ja ali od­u­vi­jek s va­žnim stra­te­škim po­lo­ža­jem, na­la­zi se se­lo Sre­zo­jev­ci, na nad­mor­skoj vi­si­ni od 650 me­ta­ra, u sa­sta­vu SO Gor­nji Mi­la­no­vac. Smje­šte­no je iz­me­đu tri uz­vi­ši­ce: Vis (638 me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne), Va­sko­va gla­va (622) i Ga­lič (683) i pro­sti­re se na is­toč­noj stra­ni po­me­nu­tog dru­ma. Od Gor­njeg Mi­la­nov­ca uda­lje­no je 28, a od Čač­ka 20 ki­lo­me­ta­ra.
Vu­ko­ma­no­vi­ći su bi­li naj­broj­ni­ji i naj­po­zna­ti­ji rod u Sre­zo­jev­ci­ma. Sla­vi­li su Lu­čin­dan (18/31. ok­to­bar).
Vu­ko­ma­no­vi­ći su, pre­ma po­ro­dič­noj tra­di­ci­ji ko­ju je za­pi­sa­la Mi­le­va Alim­pić, ro­đe­na Vu­ko­ma­no­vić, po­ri­je­klom iz Me­to­hi­je, iz oko­li­ne Pe­ći. Po­sli­je pa­da ove obla­sti pod Tur­ke, ne­gdje u 16. vi­je­ku, Vu­ko­ma­no­vi­ći su se pre­se­li­li u Her­ce­go­vi­nu, u Nik­šić. Ple­me je u se­o­bi pred­vo­dio Sa­va Ko­stić-Vu­ko­ma­no­vić.
Vu­ko­ma­no­vi­ći ni­je­su na­šli u Nik­ši­ću traj­no uto­či­šte. Nik­šić­ki pa­ša ni­je pod­no­sio do­se­lje­no ple­me, pa je na­re­dio da se ubi­je Sa­va Vu­ko­ma­no­vić, po­sli­je jed­nog po­vrat­ka iz Du­brov­ni­ka gdje je bo­ra­vio ra­di tr­go­vi­ne. Tom pri­li­kom opljač­ka­na mu je sva ro­ba. Shva­tiv­ši to kao upo­zo­re­nje da im u Nik­ši­ću ne­ma op­stan­ka, Sa­vi­ni si­no­vi, Vu­ko­man, Ča­slav, Ćir­jak i Dra­gić, po­sli­je krv­ne osve­te – sko­ro is­klju­či­vi mo­tiv sa se­o­be u okvi­re Tur­skog car­stva i iz nje­ga, u či­ju po­zda­nost se mo­že sum­nja­ti – pre­se­li­li su se u Be­o­grad­ski pa­ša­luk. Na pu­tu ka Be­o­gra­du za­u­sta­vi­li su se u Stra­ga­ri­ma, gdje su osta­vi­li po­ro­di­ce, a oni oti­šli be­o­grad­skom ve­zi­ru da za­tra­že do­zvo­lu za na­sta­nji­va­nje. Vra­tiv­ši se u Stra­ga­re, naj­vje­ro­vat­ni­je sa do­pu­šte­njem ve­zi­ra, i uvje­riv­ši se da im od­go­va­ra pla­nin­ski kraj oko Rud­ni­ka, oda­bra­li su pro­stor iz­me­đu Di­či­ne i Če­mer­ni­ce i tu se na­se­li­li. Se­lo Sre­zo­jev­ce pri­hva­ti­li su za no­vu po­stoj­bi­nu, i uz rje­či­cu Ca­re­vić po­di­gli svo­je do­mo­ve, po­lo­vi­nom 16. vi­je­ka, pre­ma po­ro­dič­noj tra­di­ci­ji, ma­da će pri­je bi­ti da se to zbi­lo u 18. sto­lje­ću.
Od če­tvo­ro bra­će, naj­mla­đi Dra­gić, s ro­đa­kom Ni­ko­lom – Nik­šom, od­se­lio se u Ru­si­ju. Nji­ho­vi po­tom­ci ži­vlje­li su u Ode­si.
Zna se da je Vu­ko­man imao se­dam si­no­va: Bu­di­mi­ra, Ra­do­mi­ra, Va­si­li­ja, Di­mi­tri­ja, Vo­ji­na, Pa­vla i Sa­vu. Vu­ko­ma­na i si­na Vo­ji­na ubi­li su Tur­ci na ri­je­ci Di­či­ni, dok su no­si­li pri­ho­de spa­hi­ji u Bru­sni­ci. Du­go se je­dan vir na Di­či­ni zvao Vu­ko­ma­no­vac, po mje­stu gdje je ubi­jen Vu­ko­man sa si­nom.
Sve do dru­ge po­lo­vi­ne 18. vi­je­ka ne­ma­mo po­u­zda­ne po­dat­ke o ovoj po­ro­di­ci. Ta­da se is­ti­če kao po­ro­dič­ni star­je­ši­na Ga­vri­lo Sa­vić Vu­ko­ma­no­vić. Nje­gov otac Sa­va sin je Vu­ko­ma­na, jed­nog od do­se­lje­ne bra­će, žr­tve tur­skog na­si­lja, od ko­jeg su bje­ža­li iz Me­to­hi­je u Her­ce­go­vi­nu, iz Her­ce­go­vi­ne u Sr­bi­ju, iz Sr­bi­je čak u Ru­si­ju. Vu­ko­ma­no­vi­ći će gla­va­ma pla­ća­ti tur­sko na­si­lje i u na­red­nom pe­ri­o­du, po­seb­no u vri­je­me srp­skih usta­na­ka. Jo­a­kim Vu­jić pi­še da su Vu­ko­ma­no­vi­ći iz Sre­zo­ja­va­ca, ro­di­te­lji kne­gi­nje Lju­bi­ce, „bi­li če­sni i bo­ga­te ga­zde lju­di, ko­ji su po­či­ta­ni­je i kod na­ro­da ima­li”. Du­go­vječ­na Va­si­li­ja Vu­ko­ma­no­vić ka­zi­va­la je Pan­ti Sreć­ko­vi­ću: „U ono vre­me ova je ku­ća bi­la ču­ve­na sa svo­je ve­li­ke za­dru­ge i ve­li­ke imuć­no­sti; do­če­ki­va­la je i is­pra­ća­la i ca­re­ve Tur­ke, svo­je go­spo­da­re, i naj­va­žni­je Sr­be, svo­je pri­ja­te­lje”. Sje­ća­nja po­to­ma­ka i za­bi­lje­ške put­ni­ka na­mjer­ni­ka uka­zu­ju na to da su Vu­ko­ma­no­vi­ći bi­li ve­li­ka, slo­žna i ma­te­ri­jal­no bo­ga­ta za­dru­ga.
I po­red svog pri­stoj­nog imet­ka i ugle­da u se­lu, Vu­ko­ma­no­vi­ći ni­je­su igra­li za­pa­že­nu ulo­gu u Pr­vom i Dru­gom ustan­ku.
Ga­vri­lo Vu­ko­ma­no­vić je imao če­ti­ri si­na: Sre­te­na, Ra­do­sa­va, Mi­li­sa­va i Đor­đa. Ga­vri­lo je umro 1797, pa je star­je­ši­na za­dru­ge po­stao nje­gov naj­sta­ri­ji sin Sre­ten. Svi nje­go­vi si­no­vi osta­vi­li su za so­bom po­tom­stvo, ko­je je do­bi­lo dru­ga­či­ja pre­zi­me­na: Đor­đe­vi­ći, Rat­ko­vi­ći, An­to­ni­je­vi­ći, Si­mo­vi­ći.
(NA­STA­VI­ĆE SE)