PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Ra­do­sav, otac kne­gi­nje Lju­bi­ce – prim. M.V., (1758–1805) bio je ože­njen Ma­ri­jom Dam­nja­no­vić (1762–1797) iz se­la Dru­že­ti­ća, Užič­ke na­hi­je. Ma­ri­ja je umr­la u 35. go­di­ni ži­vo­ta, pa se Ra­do­sav po­no­vo ože­nio, ali je ime dru­ge nje­go­ve su­pru­ge osta­lo ne­za­pi­sa­no. Ne­ta­čan je po­da­tak da je Va­si­li­ja Ko­jo­vić, maj­ka kne­gi­nje Lju­bi­ce, ali ni­je is­klju­če­no da je ona bi­la dru­ga su­pru­ga Ra­do­sa­va. Ni Mi­le­va Alim­pić, ni Pan­ta Sreć­ko­vić, osim Mi­la­na Đ. Mi­li­će­vi­ća, ne po­mi­nju dru­gi brak Ra­do­sa­va. Iz­gle­da ne­vje­ro­vat­no da Mi­le­va, kćer Pe­tra i Va­si­li­ja, ni­je za­pi­sa­la ime svo­je ba­ke! Ona, zna, sa­svim si­gur­no, da se Ra­do­sav dva pu­ta že­nio, jer ka­že „on je imao de­se­to­ro dje­ce”, a ne on i Ma­ri­ja. Po­u­zdan do­kaz o Ra­do­sa­vlje­voj dru­goj že­nid­bi je­ste nje­gov sin Pe­tar, ro­đen 1801, če­ti­ri go­di­ne po­sli­je smr­ti Ma­ri­je (1797). To se vi­di na nad­grob­noj plo­či u Sa­vin­cu ko­ju je po­sta­vi­la kne­gi­nja Lju­bi­ca svo­joj bra­ći, gdje pi­še: „Pe­tar po­ži­ve 32 le­ta i pre­sta­vio se mje­se­ca apri­li­ja 1833”. Ra­do­sav je, da­kle, iz dva bra­ka imao de­se­to­ro dje­ce – šest si­no­va i če­ti­ri kće­ri. Ku­mo­va­li su im Man­di­ći iz Pre­mi­ća, kod Čač­ka.
Lju­bi­ca Vu­ko­ma­no­vić je ro­đe­na 3/14. ja­nu­a­ra 1785, kao dru­ga kćer­ka. U me­mo­ar­skim spi­si­ma po­mi­nju se tri go­di­ne ro­đe­nja kne­gi­nje Lju­bi­ce (1780, 1785, 1788). Ra­spon od sko­ro de­ce­ni­je uka­zu­je na ne­po­u­zda­nost me­mo­a­ri­sta, te smo, na osno­vu dru­gih či­ni­la­ca, usvo­ji­li go­di­nu za ko­ju se opre­di­je­lio Pan­te­li­ja Sreć­ko­vić u ru­ko­pi­su Ro­do­slo­vi­je, Na­sled­nik i Pe­tri­ja. On ni­je na­veo ta­čan da­tum (ro­đe­na 1785. god. u po­čet­ku mje­se­ca ja­nu­a­ra), već je to ura­di­la Mi­le­va Alim­pić. Ovu go­di­nu pri­hva­tio je i Ste­va Ču­tu­ri­lo. Iako smo se za nju opre­di­je­li­li, ni ona ni­je sa­svim po­u­zda­na. Alim­pić i Sreć­ko­vić tvr­de sa su se Lju­bi­ca i Lu­ka ro­di­li iste go­di­ne – 1785, s tim što je brat mla­đi od se­stre je­da­na­est mje­se­ci. S ovim ka­zi­va­njem ni­je sa­svim u sa­gla­sno­sti nat­pis na nad­grob­noj plo­či u Sa­vin­cu, na ko­joj pi­še da je Lu­ka umro ja­nu­a­ra 1833, po­što „po­ži­ve 48 le­ta”. Ako je Lu­ka ro­đen u de­cem­bru 1785, on­da je on po­ži­vio 47, i tek za­šao u 48. go­di­nu ži­vo­ta. I sa­mo u tom slu­ča­ju oni su se, za­i­sta, mo­gli ro­di­ti u is­toj go­di­ni!
Po­zna­ta su i ime­na Lju­bi­či­ne bra­će: Lu­ka (1785–1833), Jo­van (1792–1815), Pe­tar (1801–1833), An­to­ni­je, Te­o­dor i Ga­vri­lo (Ga­ja) i se­stre: Ru­ži­ca, Smi­lja­na, Mir­ja­na i Bo­silj­ka.
O sko­ro svim zna­me­ni­tim lju­di­ma, ro­đe­nim u dru­goj po­lo­vi­ni 18. vi­je­ka, po­sto­je raz­ne pri­če, če­sto le­gen­dar­ne, o nji­ho­vom do­la­sku na svi­jet. Ta vr­sta le­gen­dar­nih pri­ča ni­je mi­mo­i­šla ni kne­gi­nju Lju­bi­cu. Pri­li­kom nje­nog ro­đe­nja u ku­ći se za­te­kao Se­lim-beg To­ka­tlić, ko­ji je tom pri­li­kom da­ro­vao dje­voj­či­cu, sje­ća­li su se nje­ni bli­žnji a za­pi­sa­li me­mo­a­ri­sti.
Na Lju­bu­či­nim le­đi­ma bi­le su „dvi­je cr­ne be­le­ge sa ša­ke ve­li­ke”, ko­je je no­si­la od ro­đe­nja do smr­ti. U ve­zi s nji­ma na­sta­la je pri­ča o Tur­či­nu ko­ji je, bo­ra­ve­ći jed­nom pri­li­kom u ku­ći Vu­ko­ma­no­vi­ća, tra­žio od maj­ke Ma­ri­je da po­tur­či dje­voj­či­cu. On je go­vo­rio maj­ci da će nje­na kćer­ka „ne­kad bi­ti na ve­li­ku go­spo­stvu”, od­no­sno da će „ne­kad zna­ti za gla­va­ra ze­mlje”. U stra­hu da Tur­čin ne ostva­ri na­mje­ru pre­vje­ra­va­nja, maj­ka je Lju­bi­cu sklo­ni­la u „de­ve­tu ku­ću” i ta­ko je sa­ču­va­la.
Iako je za­dru­ga Vu­ko­ma­no­vi­ća bi­la broj­na i ja­ka, zbog tur­skih zu­lu­ma mo­ra­li su i oni da skri­va­ju svo­ju žen­sku dje­cu na sta­no­ve, u Ko­sma­ju i na Če­me­r­ni­ci, gdje su bo­ra­vi­li čo­ba­ni sa sto­kom. Dje­voj­ke su iz­la­zi­le iz­van ku­će sa­mo u vri­je­me pri­če­šća i va­žni­jih na­rod­nih pra­zni­ka, ka­da su se oku­plja­li u obli­žnjim cr­kve­nim por­ta­ma. Sre­zo­jev­ča­ni­ma je bi­la naj­bli­ža cr­kva brv­na­ra u Bre­zni. Uoči uda­je, Lju­bi­ca je „bi­la naj­vi­đe­ni­ja me­đu dje­voj­ka­ma iz sve oko­li­ne”. Čak i da je Mi­le­va Alim­pić pre­tje­ri­va­la u opi­su Lju­bi­či­ne lje­po­te i ot­me­no­sti, mla­di beg To­ka­tlić imao je do­volj­no mo­ti­va da se za­gle­da u sta­sa­lu Sre­zo­jev­čan­ku. On je po­mi­šljao na nje­nu ot­mi­cu, ali ni­je se usu­đi­vao da je ostva­ri pla­še­ći se gnje­va svog stri­ca, sta­rog Se­lim-be­ga To­ka­tli­ća, do­bro ras­po­lo­že­nog pre­ma ra­ji, kao i broj­ne i moć­ne za­dru­ge Vu­ko­ma­no­vić.
Ka­da je 1803. To­ka­tlić bo­ra­vio u ku­ći Vu­ko­ma­no­vi­ća, o če­mu je bi­lo ri­je­či, za­tra­žio je da mu do­ve­du Lju­bi­cu i osta­lu dje­cu. Lju­bi­cu je da­ro­vao „ni­skom mer­dža­na, oki­će­nom mle­tač­kim ru­špa­ma”. Već u to vri­je­me Ra­do­sav je na­mje­ra­vao da uda Lju­bi­cu u Sa­ra­je­vu, po že­lji svo­jih ro­đa­ka Bu­di­mli­ća. Pre­dav­ši joj dar, beg joj je re­kao „na, Lju­bi­ce, ovo je mo­ja ha­nu­ma ni­za­la i te­bi na dar po­sla­la, da je se sje­ćaš kad po­đeš po Sa­ra­je­vu še­ta­ti”, za­pi­sla je nje­na se­strič­na.
Oko uda­je Lju­bi­ce Vu­ko­ma­no­vić ni­je­su raš­či­šće­ne mno­ge po­je­di­no­sti. Nje­nu uda­ju u Sa­ra­je­vu spri­je­či­lo je iz­bi­ja­nje Pr­vog ustan­ka 1804. i, u isto vri­je­me, opre­di­je­li­lo nje­nu bu­du­ću sud­bi­nu. Da se uda­la u Sa­ra­je­vu, za nju po­vi­jest ne bi zna­la, kao što ne zna za mno­ge dru­ge dje­voj­ke, ljep­še i ot­me­ni­je, ali je bu­na šu­ma­dij­ske ra­je usmje­ri­la tok srp­ske isto­ri­je u no­vom prav­cu i Lju­bi­čin bu­du­ći ži­vot uči­ni­la za­ni­mlji­vi­jim, po­zna­ti­jim i do­stoj­ni­jim.
U nju se za­gle­dao, go­di­nu ili dvi­je pri­je iz­bi­ja­nja ustan­ka, brat po maj­ci Mi­la­na Obre­no­vi­ća, Mi­loš Te­o­do­ro­vić, po­to­nji srp­ski knez. O to­me po­sto­je dvi­je ver­zi­je, jed­na je sa­ču­va­na u po­ro­dič­noj tra­di­ci­ji Vu­ko­ma­no­vi­ća, a dru­ga u jed­noj kne­že­voj pri­či.
(NA­STA­VI­ĆE SE)