PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

U po­znim go­di­na­ma, dok je bo­ra­vio u Be­ču, knez Mi­loš se sje­tio ka­ko je upo­znao Lju­bi­cu. Na­pu­šta­ju­ći svog ze­ta Sa­vu, mo­žda 1802. ili 1803, pri­je ne­go se ko­nač­no do­se­lio kod po­lu­bra­ta Mi­la­na, Mi­loš je pre­ko Pra­nja­na, na pu­tu za Bru­sni­cu, pro­šao kroz Sre­zo­jev­ce, „pu­no ži­vih iz­vo­ra”. Na jed­nom od sre­zo­je­vač­kih po­to­ka, na ri­je­ci Di­či­ni ka­ko su za­pi­sa­li ne­ki me­mo­a­ri­sti, ugle­dao je Lju­bi­cu i maj­ku ko­je su be­li­le plat­no. „Ta­da mi je me bi­lo pro­šlo 20 go­di­na, a još sam bio kao de­voj­ka. Čim vi­deh Lju­bi­cu, osta­še mi oči na njoj. Ona i maj­ka joj, opa­zi­še me­ne, izi­đo­še iz vo­de, i spu­sti­še sku­te (be­ja­še ih stid od me­ne da du­bo­ko ga­ze). Ja pre­ga­zih vo­du, i, i na dru­gom bre­gu, se­doh obu­va­ti se. Ošlja­rio sam valj­da či­tav sa­hat, sa­mo da du­že gle­dam Lju­bi­cu. E, či­niš `voliko, jest bi­la le­pa za ču­do”. Ovom kne­že­vom sje­ća­nju, sa­op­šte­nom mom­ku Mi­lo­va­nu Pej­či­no­vi­ću u Be­ču, po­kla­nja­mo po­vje­re­nje ka­da je ri­ječ o ovom pr­vom su­sre­tu i za­gle­da­no­sti u bu­du­ću su­pru­gu.
Kad mu je po­lu­brat Mi­lan po­vje­rio da za nje­go­ve tr­go­vač­ke po­tre­be lu­či sto­ku, Mi­loš je uče­sta­lo na­vra­ćao u Sre­zo­jev­ce, kod Vu­ko­ma­no­vi­ća, ne bi li po­no­vo ugle­dao Lju­bi­cu. Nje­gov drug u ka­la­u­že­nju sto­ke, Tur­čin Ćor-Zu­ka, pro­ni­kao je u Mi­lo­še­vu taj­nu i on mu je pri­znao da je „za­vo­lio Lju­bi­cu” i da, nje ra­di, če­šće ka­la­u­zi sto­ku u Sre­zo­jev­ci­ma i u za­dru­zi Vu­ko­ma­no­vić. Tur­čin je, po­tom, pre­u­zeo na se­be ulo­gu pro­vo­da­dži­je s na­mje­rom da ubi­je­di Mi­la­na da is­pro­si Lju­bi­cu od Vu­ko­ma­no­vi­ća. Ovo je kne­že­va pri­ča o dje­voj­ci Lju­bi­ci i nji­ho­vim pr­vim su­sre­ti­ma.
Po­ro­dič­na tra­di­ci­ja bi­lje­ži da su Mi­lan i Mi­loš do­la­zi­li u ku­ću Vu­ko­ma­no­vi­ća i da se tu mla­di ju­no­ša za­gle­dao u Lju­bi­cu. Mi­loš ni­je imao hra­bro­sti da sa­op­šti svo­ju že­lju Mi­la­nu, već je za­mo­lio Ni­ko­lu Mi­li­će­vi­ća Lu­nje­vi­cu da o to­me po­raz­go­va­ra sa svo­jim ro­đa­kom Ra­do­sa­vom. Ni­ko­la je pret­hod­no oba­vi­je­stio Mi­la­na, a on ga je od­bio ri­je­či­ma: „Pro­đi se to­ga! Lju­bi­cu ištu u Sa­ra­je­vo, pa se Ra­do­sav za­te­že, a ti oćeš da se ja sra­mo­tim da je ištem za mo­ga Mi­lo­ša. Šta je Mi­loš i šta on ima? Kad bu­de ste­kao i imao, na­ći će se i za nje­ga že­na”. I po­red ovog sa­vje­ta, Lu­nje­vi­ca se, na Mi­lo­še­vo in­si­sti­ra­nje, obra­tio i Ra­do­sa­vu. Vu­ko­ma­no­vić mu je od­go­vo­rio: „Čest i po­šte­nje Mi­la­nu i te­bi bra­te, ali ja ne mo­gu da­ti svo­ju ćer­ku za Mi­la­no­vog mom­ka iako mu je brat”. Otac je, oči­gled­no, že­lio da udo­mi kćer u bo­ga­ti­ju po­ro­di­cu u Sa­ra­je­vu, a ne za tr­go­vač­kog mom­ka, ma­kar on i bio po­lu­brat po­zna­tog šu­ma­dij­skog tr­gov­ca. Po­vje­snik Sreć­ko­vić tvr­di da je to bi­lo pri­je iz­bi­ja­nja Ustan­ka 1804, što se mo­že pri­hva­ti­ti kao po­u­zdan po­da­tak.
Pi­ta­nje Mi­lo­še­ve že­nid­be po­sta­vi­lo se po­no­vo tek po­sli­je iz­bi­ja­nja Ustan­ka. Iz kne­že­ve pri­če sa­zna­je­mo da je voj­vo­da Mi­lan is­pro­sio Lju­bi­cu i do­veo je u nji­hov dom, ali ne na­vo­di go­di­nu ka­da je to ura­dio. „Kad sam se ože­nio, bi­lo mi je oko 24 go­di­ne”, ri­je­či su kne­za Mi­lo­ša ko­je je sa­op­štio mom­ku Pej­či­no­vi­ću, ko­ji, oči­gled­no, ni­je do­bro upam­tio go­di­nu sta­ro­sti u ko­joj se srp­ski knez ože­nio.
U pr­voj usta­nič­koj go­di­ni knez Rud­nič­ke na­hi­je bio je Bla­go­je Vi­lo­ti­je­vić, ali je Mi­lan Obre­no­vić bio po­zna­ti­ja lič­nost, glav­ni tr­go­vac u na­hi­ji. Od­mah po osva­ja­nju Rud­ni­ka, vožd Ka­ra­đor­đe je pr­vi put do­di­je­lio zva­nje voj­vo­de jed­noj lič­no­sti – bio je to Mi­lan Obre­no­vić, voj­vo­da, ko­man­dant i sa­vjet­nik Rud­nič­ke na­hi­je, jed­na od naj­zna­me­ni­ti­jih lič­no­sti Pr­vog srp­skog ustan­ka. Ne mo­že­mo utvr­di­ti ka­da, ali nam se či­ni vje­ro­vat­ni­jim po­sli­je pa­lje­vi­ne Rud­ni­ka i po­sta­vlja­nja za voj­vo­du, 18. mar­ta 1804, Mi­lan je po­zvao Ka­ra­đor­đa da bu­de vjen­ča­ni kum nje­go­vom po­lu­bra­tu Mi­lo­šu Te­o­do­ro­vi­ću (još ni­je pre­u­zeo Mi­la­no­vo pre­zi­me), po­što je već bio vje­rio Lju­bi­cu. Tek oba­vlje­na vje­rid­ba i us­pje­si oko osva­ja­nja Rud­ni­ka, bi­li su do­bar mo­tiv Mi­la­nu da za­mo­li Ka­ra­đor­đa da se oku­me. Vožd je pri­hva­tio po­nu­du, a da ni­je bio svje­stan, kao ni Obre­no­vi­ći, ka­kve će to po­sle­di­ce osta­vi­ti u bu­du­ćim od­no­si­ma dvi­ju naj­i­stak­nu­ti­jih po­ro­di­ca u Sr­bi­ji 19. vi­je­ka. Nji­ho­vi od­no­si za vri­je­me Ustan­ka bi­li su pri­ja­telj­ski i do­bri sve do 1810, ka­da je Mi­lan pre­šao u opo­zi­ci­ju vo­ždu.
Mi­loš Te­o­do­ro­vić i Lju­bi­ca Vu­ko­ma­no­vić vjen­ča­li su se i uze­li u pro­lje­će 1804. go­di­ne. Svad­ba je bi­la u Bru­sni­ci, ku­mo­vao je Ka­ra­đor­đe, sta­ri svat bio je La­zar Mu­tap, a ruč­ni dje­ver Ni­ko­la Mi­li­će­vić Lu­nje­vi­ca. Mla­do­že­nja Mi­loš Obre­no­vić još ni­je imao svoj dom, pa je Lju­bi­ca do­ve­de­na u ku­ću voj­vo­de rud­nič­kog Mi­la­na Obre­no­vi­ća. Ni­ti je po­ro­dič­na tra­di­ci­ja Vu­ko­ma­no­vi­ća, ni­ti su pak me­mo­a­ri­sti pr­ve po­lo­vi­ne 19. vi­je­ka za­bi­lje­ži­li ovo po­ro­dič­no ve­se­lje, te o nje­mu ni­šta po­u­zda­no ne zna­mo. Ne sa­mo da se ne zna u ko­joj su cr­kvi vjen­ča­ni, već je te­ško utvr­di­ti i vri­je­me kad je bi­lo ve­se­lje, naj­vje­ro­vat­ni­je pri­je Us­kr­sa ka­da je odr­ža­na Ostru­žnič­ka skup­šti­na, ko­joj su pri­su­stvo­va­le sko­ro sve usta­nič­ke star­je­ši­ne, a me­đu nji­ma i Mi­lan Obre­no­vić. Ako je svad­ba bi­la na ne­ki po­zna­ti­ji pra­znik, on­da su to mo­gle bi­ti sa­mo Cvi­je­ti. Bu­du­ći da je ri­ječ o pr­vim rat­nim da­ni­ma, obi­lje­že­nim ne­mi­ri­ma i ne­si­gur­no­šću, ve­se­lje je mo­glo bi­ti bi­lo kog da­na ko­jem je vožd Ka­ra­đor­đe mo­gao pri­su­stvo­va­ti. Ro­đe­nje si­na Pe­tra, „oko 1805”, ide u pri­log ovoj tvrd­nji, ali ni taj po­da­tak ni­je po­u­zdan po­što se nat­pis na nje­go­voj po­smrt­noj plo­či vi­še ne mo­že pro­či­ta­ti.

(Na­sta­vi­će se)