PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Mi­loš Obre­no­vić je du­go bio u sjen­ci Mi­la­na Obre­no­vi­ća, naj­zna­čaj­ni­je lič­no­sti u Šu­ma­di­ji po­sli­je vo­žda Ka­ra­đor­đa i Mla­de­na Mi­lo­va­no­vi­ća. Mi­lo­ša na­la­zi­mo u prat­nji svog bra­ta to­kom ra­to­va­nja na Rud­ni­ku (1804), Uži­cu (1805), Bra­ta­či­ću i Mi­ša­ru (1806), a re­dov­no po­red ju­žne gra­ni­ce. Na po­lo­ža­ji­ma pre­ma Vi­še­gra­du i No­voj Va­ro­ši, Obre­no­vi­ći su po­di­gli šan­če­ve na Ka­ti­ći­ma i De­re­ti­nu, u ko­ji­ma je naj­če­šće bo­ra­vio Mi­loš, odvo­jen od ku­će i po­ro­di­ce.
Obre­no­vi­ći su se is­ta­kli pri osva­ja­nju Užič­ke tvr­đa­ve (1807). Vožd je po­vje­rio op­sa­du tvr­đa­ve ko­man­dan­tu Rud­nič­ke na­hi­je Mi­la­nu, ko­me su Tur­ci pre­da­li u ru­ke klju­če­ve gra­da. U po­čet­nim bor­ba­ma za utvr­đe­nje te­ško je ra­njen Mi­loš. Vuk pi­še da ga je „uda­ri­lo ta­ne pu­šča­no vi­še le­ve si­se, pa iza­šlo kroz ple­ća; no i tu mu sre­ća nje­go­va, ili mo­že bi­ti sre­ća na­ro­da Srp­sko­ga odr­ži ži­vot, i on po­sle 10-12 ne­de­lja ozdra­vi sa­svim”. Pri­je bit­ke na Uži­cu Mi­loš Obre­no­vić je sa Mi­la­nom Gr­bo­vi­ćem spa­lio Po­že­gu, a po­sli­je bit­ke vi­dao je ra­ne u Bru­sni­ci.
Na front je oti­šao čim je ozdra­vio, pre­u­zi­ma­ju­ći po­ste­pe­no voj­ne du­žno­sti od po­lu­bra­ta ko­ji je u me­đu­vre­me­nu po­stao i so­vjet­nik. U dru­goj po­lo­vi­ni apri­la 1807, pri­je ko­nač­nog pa­da Uži­ca, u ku­ći Mi­ha­i­la Ra­do­vi­ća u Rav­ni­ma, vožd Ka­ra­đor­đe ime­no­vao ga je voj­vo­dom, „vi­de­ći he­ro­i­če­sku hra­brost u me­ni”. Mi­loš Obre­no­vić je do­sta ka­sno ste­kao voj­vod­sko zva­nje. Raz­log je tre­ba­lo po­tra­ži­ti u to­me što je ne­pre­sta­no bio uz bra­ta, po­ma­žu­ći mu u svim rat­nim po­ho­di­ma.
Obre­no­vi­ći su, za­jed­no s vo­ždom, po­šli u zna­ča­jan po­hod u Ra­šku (1809). Uče­stvo­va­li su u sko­ro svim bit­ka­ma, a ka­da je Ka­ra­đor­đe mo­rao da se po­vu­če na Mo­ra­vu, po­sli­je po­ra­za na Če­gru, oni su bra­ni­li Sr­bi­ju s ju­ga.
Obre­no­vi­ći su bi­li oda­ni svom ku­mu vo­ždu Ka­ra­đor­đu do po­ra­za 1809, ali već ta­da su pri­stu­pi­li nje­go­voj opo­zi­ci­ji, u če­mu je Mi­lan igrao za­pa­že­nu ulo­gu. Mi­la­nov bo­ra­vak u Bu­ku­re­štu u svoj­stvu na­rod­nog de­pu­ta­ta i nje­go­va smrt 1810, iz­ba­ci­li su Mi­lo­ša kao naj­zna­čaj­ni­ju lič­nost u Rud­nič­koj na­hi­ji, kao i na ci­je­lom pro­sto­ru pre­ma ju­žnoj srp­sko-tur­skoj gra­ni­ci. U po­sled­njim go­di­na­ma Ustan­ka Mi­loš je bio ko­man­dant Rud­nič­ke na­hi­je (1809) i je­dan od naj­va­žni­jih vo­ždo­vih za­po­vjed­ni­ka, ko­ji je od 1811. uži­vao zva­nje glav­no­ko­man­du­ju­ćeg ju­go­za­pad­ne gra­ni­ce.
Za sve vri­je­me Pr­vog ustan­ka Lju­bi­ca je bo­ra­vi­la u Bru­sni­ci, u za­jed­nič­kom do­mu Obre­no­vi­ća. Mi­loš, ko­ji je bio ne­pre­kid­no na fron­tu, ni­je imao vre­me­na da sa­gra­di se­bi ku­ću, pa je Lju­bi­ca bo­ra­vi­la u Mi­la­no­vom do­mu. Je­di­ni po­u­zdan po­da­tak o nje­go­vom po­vre­me­nom do­la­sku ku­ći je­su dva nje­go­va dje­te­ta ro­đe­na u vri­je­me Pr­vog ustan­ka, Pe­tar (1805) i Pe­tri­ja (1808).
Te­ško i ne­iz­vje­sno sta­nje, op­šta ne­si­gur­nost, strah od tur­ske osve­te i sa­svim ne­iz­vje­sna bu­duć­nost pri­mo­ra­li su Mi­lo­ša Obre­no­vi­ća, obor­kne­za tri­ju na­hi­ja – Kra­gu­je­vač­ke, Rud­nič­ke i Ča­čan­ske – da kra­jem mar­ta ili po­čet­kom apri­la 1815. pre­se­li po­ro­di­cu iz Ša­ra­na „du­blje u pla­ni­nu”, u Cr­nu­ću. Kad su nje­mu, naj­po­zna­ti­jem Sr­bi­nu u Be­o­grad­skom pa­ša­lu­ku, još sa­mo šu­ma i pla­ni­na uli­va­li si­gur­nost, ko­li­ko je tek bi­lo te­ško osta­lom na­ro­du!
Mi­lan i Ja­kov Obre­no­vić su, osim imo­vi­ne u Bru­sni­ci, po­sje­do­va­li ima­nje i u Cr­nu­ći, gdje ime je lje­ti bo­ra­vi­la sto­ka. Kad su bra­ća vra­ti­la maj­ku Vi­šnju sa dje­com iz dru­gog bra­ka, iz Do­bri­nje u Bru­sni­cu, po­klo­ni­li su mu po­sjed u Gor­njoj Cr­nu­ći. Ni­je po­zna­to ka­da je Obre­no­vić u Cr­nu­ći, „u jed­noj do­li­ni u ve­li­koj vr­le­ti na­či­nio ku­ću i ne­ko­li­ko zgra­da oko nje”. Vje­ro­vat­ni­je je da je ove zgra­de sa­gra­dio to­kom 1814. go­di­ne i da su u nji­ma na­šli sklo­ni­šte La­zar Mu­tap, Si­ma Pa­štr­mac i Bla­go­je iz Kni­ća, pri­je ne­go se Obre­no­vić pre­se­lio u Cr­nu­ću. Ni­je­su uvjer­lji­va ka­zi­va­nja da se knez Mi­loš s po­ro­di­com pre­se­lio u Cr­nu­ću pri­je Ha­dži Pro­da­no­ve bu­ne.
Po­sli­je Sa­bo­ra u Ta­ko­vu, Mi­loš se vra­tio u Cr­nu­ću, gdje je, na­kon kra­ćeg pre­mi­šlja­nja, oti­šao u va­jat, obu­kao voj­vod­sko odi­je­lo, pri­pa­sao sre­br­no oruž­je i, dav­ši svoj voj­vod­ski bar­jak Pa­štrm­cu, uz­vik­nuo: „Evo me­ne, a eto va­ma ra­ta s Tur­ci­ma!” Zbi­lo se to u dvo­ri­štu nje­go­ve ku­će, u pri­su­stvu maj­ke, su­pru­ge i dje­ce Pe­tri­je i Je­li­sa­ve­te. Sin Pe­tar umro je u jed­noj ka­blar­skoj pe­ći­ni u vri­je­me bjek­stva od Tu­ra­ka i svog tu­ma­ra­nja 1814. go­di­ne.
Svr­šet­kom Dru­gog ustan­ka, ko­ji je Mi­lo­ša Obre­no­vi­ća iz­ba­cio u sam vrh kao vo­žda, a po­tom i kne­za Sr­bi­je, cje­lo­kup­na po­ro­di­ca Obre­no­vić na­šla se u Cr­nu­ći. U Bru­sni­cu se vra­tio mu­se­lim, pa knez ni­je htio u nju da pre­se­lja­va svo­je uku­ća­ne. Ne­ko­li­ko go­di­na osta­će ba­ba Vi­šnja sa si­no­vi­ma, sna­ha­ma i unu­ci­ma u Cr­nu­ći. Bra­ća Mi­loš, Jo­van i Je­vrem, za­u­ze­ti na­rod­nim po­slo­vi­ma, naj­ma­nje su se za­dr­ža­va­li u ovom za­bi­tom mje­stu. Knez je si­lom pri­li­ka naj­vi­še vre­me­na pro­veo u Be­o­gra­du, pr­ve dvi­je go­di­ne po­sli­je Ustan­ka. U Cr­nu­ću su bra­ća na­vra­ća­la sa­mo da po­sje­te svo­je.
(NA­STA­VI­ĆE SE)