PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Na kra­ju felj­to­na ukrat­ko će­mo pomenuti ne­ke bit­ne či­nje­ni­ce o stva­ra­lač­kom opu­su ovog zna­me­ni­tog na­uč­ni­ka. Osno­vao je Ge­o­graf­ski za­vod Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta 1893. go­di­ne i bio nje­gov uprav­nik od osni­va­nja do 1927. go­di­ne. Za­jed­no sa gru­pom ge­o­gra­fa i pri­rod­nja­ka osno­vao je  Srp­sko ge­o­graf­sko dru­štvo 1910. u Be­o­gra­du, pri če­mu je­bio pred­sjed­nik ovog dru­štva od osni­va­nja do svo­je smr­ti. Go­di­ne 1912. po­kre­nuo je ča­so­pis „Gla­snik srp­skog ge­o­graf­skog dru­štva” ko­ji još uvi­jek po­sto­ji. Jed­nom ne­djelj­no dr­žao je se­mi­nar za pri­pad­ni­ke srod­nih na­u­ka na ko­ji su do­la­zi­li i na­stav­ni­ci be­o­grad­skih gim­na­zi­ja. Bio je dva pu­ta rek­tor Be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta, i to 1906/07 i 1919/20. škol­ske go­di­ne. Do­pi­sni član Srp­ske kra­ljev­ske aka­de­mi­je po­stao je 5. fe­bru­a­ra 1896, a re­dov­ni član 4. fe­bru­a­ra 1899. Po­sta­vljen je uka­zom za pred­sjed­ni­ka Srp­ske kra­ljev­ske aka­de­mi­je 12. apri­la 1921. go­di­ne i na toj du­žno­sti bio je do svo­je smr­ti 1927. go­di­ne. Osim to­ga, bio je do­pi­sni član Aka­de­mi­je na­u­ka SSSR, Ju­go­slo­ven­ske aka­de­mi­je zna­no­sti i umjet­no­sti u Za­gre­bu, uče­nog dru­štva Par­na­sos u Ati­ni, kao i po­ča­sni dok­tor pa­ri­ske Sor­bo­ne, Beč­kog i Če­škog uni­ver­zi­te­ta u Pra­gu. Bio je po­ča­sni član mno­gih ge­o­graf­skih, et­no­graf­skih, pri­rod­njač­kih i dru­gih dru­šta­va ši­rom svi­je­ta (u Pe­tro­gra­du, Bu­dim­pe­šti, Bu­ku­re­štu itd.). Sa­že­to ka­za­no, bio je član osam aka­de­mi­ja na­u­ka, še­sna­est ge­o­graf­skih i pri­rod­njač­kih dru­šta­va i pri­mio 10 od­li­ko­va­nja.
U Be­o­gra­du 1947. go­di­ne je Srp­ska aka­de­mi­ja na­u­ka i umjet­no­sti osno­va­la ge­o­graf­ski in­sti­tut ko­ji od 1961. go­di­ne no­si na­ziv „Jo­van Cvi­jić”. In­sti­tut je osno­van u ci­lju una­pre­đi­va­nja ge­o­graf­ske na­u­ke, po­ve­ća­nja bro­ja kva­li­tet­nih na­uč­nih ka­dro­va za rad u stru­ci ili na Uni­ver­zi­te­tu. 
Do­sta je da­nas to­ga što nas pod­sje­ća na ovog ve­li­ka­na. U užem, cen­tral­nom di­je­lu Be­o­gra­da se na­la­zi Me­mo­ri­jal­ni mu­zej Jo­va­na Cvi­ji­ća. Smje­šten je u dje­li­mič­no sa­ču­va­nom am­bi­jen­tu Ko­pi­ta­re­ve gra­di­ne, od­no­sno u da­na­šnjoj Uli­ci Je­le­ne Ćet­ko­vić br. 5, u pri­zem­noj ku­ći ko­ja je bi­la po­ro­dič­ni dom Jo­va­na Cvi­ji­ća, gdje je ži­vio sa svo­jom su­pu­gom Lju­bi­com. Ku­ća je sa­zi­da­na 1905. go­di­ne i od 1965. je pod za­šti­tom dr­ža­ve (pro­gla­še­na je za spo­me­nik kul­tu­re) Je­din­stve­na po svo­joj unu­tra­šnjoj de­ko­ra­ci­ji za ko­ju je za­slu­žan Dra­gu­tin In­ki­o­stri Me­de­njak (1866–1942), je­dan od za­čet­ni­ka na­ci­o­nal­ne de­ko­ra­tiv­ne umjet­no­sti. Cvi­jić je, shod­no sop­stve­nim na­zo­ri­ma, di­je­lio en­tu­zi­ja­zam on­da­šnje in­te­li­gen­ci­je za po­tre­bom stva­ra­nja na­ci­o­nal­nog sti­la ko­ji bi se za­sni­vao na bal­kan­skim fol­klor­nim ele­men­ti­ma. Ku­ća se sa­sto­ji od ula­znog ho­la, sa­lo­na, so­be nje­go­ve su­pru­ge Lju­bi­ce i rad­ne so­be. U vr­tu je po­sta­vlje­na bi­sta na­uč­ni­ka Jo­va­na Cvi­ji­ća, rad Vla­de­te Pe­tri­ća iz 1965. go­di­ne.
Po sta­rom Za­ko­nu o od­li­ko­va­nji­ma jed­na od me­da­lja no­si ime Jo­va­na Cvi­ji­ća, ko­ji se ta­ko na­šao u dru­štvu dru­gih srp­skih ve­li­ka­na kao što su Vuk Ka­ra­džić, Ni­ko­la Te­sla, Mi­loš Obi­lić, a od 17. sep­tem­bra 2004, Na­rod­na Ban­ka Sr­bi­je pu­sti­la je u op­ti­caj nov­ča­ni­cu od 500 di­na­ra sa li­kom Jo­va­na Cvi­ji­ća, a po­tom i no­vu se­ri­ju 4. ju­na 2007. Srp­sko ge­o­graf­sko dru­štvo, u znak svog osni­va­ča i du­go­go­di­šnjeg pred­sjed­ni­ka, usta­no­vi­lo je i fon­do­ve i do­dje­lju­je pri­zna­nje u ob­li­ku Me­da­lje Jo­van Cvi­jić za iz­u­ze­tan do­pri­nos i re­zul­ta­te u obla­sti ge­o­gra­fi­je.
U par­ku, na Stu­dent­skom tr­gu u Be­o­gra­du, na­la­zi se spo­me­nik Jo­va­na Cvi­ji­ća, u ob­li­ku ve­li­kog bron­za­nog ki­pa, ko­ji je smje­šten iz­me­đu spo­me­ni­ka Jo­si­fa Pan­či­ća i Do­si­te­ja Ob­ra­do­vi­ća. Ovaj spo­me­nik je ot­kri­ven 1994. go­di­ne, a dje­lo je na­šeg po­zna­tog va­ja­ra Ota Lo­ga (ro­đe­nog 1931. g.). Ge­o­graf­ski in­sti­tut SA­NU u Be­o­gra­du, kao i ve­li­ki broj osnov­nih ško­la i uli­ca u Sr­bi­ji ta­ko­đe no­si ime Jo­va­na Cvi­ji­ća. U Be­o­gra­du se Cvi­ji­će­va uli­ca na­la­zi u naj­u­žem di­je­lu gra­da, na te­ri­to­ri­ji op­šti­ne Pa­li­lu­la. Naj­vi­ša tač­ka na pla­ni­ni Rud­nik na­zvan je Cvi­ji­ćev vrh (nad­mor­ska vi­si­na 1.132 m). Nje­go­vi uče­ni­ci su na­sta­vi­li pro­fe­so­rov rad, a še­sto­ri­ca nje­go­vih asi­ste­na­ta su ka­sni­je po­sta­li aka­de­mi­ci: Pa­vle Vu­je­vić, Bo­ri­vo­je Ž. Mi­lo­je­vić, Vo­ji­slav S. Ra­do­va­no­vić, Pe­tar S. Jo­va­no­vić, Ata­na­si­je Uro­še­vić i Mi­li­sav Lu­to­vac.
Pr­vi i sva­ka­ko naj­ljep­ši spo­me­nik Jo­va­nu Cvi­ji­ću u Lo­zni­ci na­či­ni­la je gru­pa pro­svjet­nih rad­ni­ka, ko­ji su dru­goj osnov­noj ško­li u Lo­zni­ci, sa­gra­đe­noj kra­jem 1953. go­di­ne, da­li ime ve­li­kog na­uč­ni­ka. U dvo­ri­štu te ško­le, ne­po­sred­no is­pred zgra­de, sa li­je­ve stra­ne ula­za, na­la­zi se bi­sta Jo­va­na Cvi­ji­ća. Lik ovog na­uč­ni­ka je ura­đen u po­pr­sju od li­ve­ne bron­ze. Ne­što je ve­ći od pri­rod­ne ve­li­či­ne i na­la­zi se na po­sta­men­tu od be­to­na di­men­zi­ja: 35 h 130 cm. Bi­sta je dje­lo aka­dem­skog va­ja­ra iz Be­o­gra­da De­ja­na Bog­da­no­vi­ća. Bron­za­no po­pr­sje je po­sta­vlje­no 23. sep­tem­bra 1954. go­di­ne po­vo­dom de­se­to­go­di­šnji­ce oslo­bo­đe­nja Lo­zni­ce. Od 7. sep­tem­bra iste go­di­ne, ta­da­šnja, ina­če naj­ljep­ša uli­ca u Lo­zni­ci – Drin­ska, pre­i­me­no­va­na je u Uli­cu Jo­va­na Cvi­ji­ća, čo­vje­ka ko­ji je tu ro­đen, i sla­vu tog gra­da, kao i Sr­bi­je u cje­li­ni, pro­sla­vio u či­ta­vom kul­tur­nom svi­je­tu za sva bu­du­ća vre­me­na. (KRAJ)