Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ


Ka­ko su nam ka­sni­je pri­ča­li – na­sta­vlja svo­ju ne­ve­se­lu pri­ču Ra­do­mo­mir Ra­du­lo­vić – te no­ći su du­go mu­či­li i pre­mla­ći­va­li mo­ju se­stru Mi­lo­sa­vu, pri­mo­ra­va­li je da ne­što pri­zna i ka­že – ne­ki ve­le da su joj čak i ru­ku slo­mi­li, da su je na­vod­no na kra­ju do­ve­li i pred Sa­vu Ko­va­če­vi­ća i da joj je on lič­no, kad ga je plju­nu­la i na­zva­la ku­ka­vi­com, is­pa­lio tri-če­ti­ri met­ka u gla­vu (ta pri­ča, ipak, po­či­va na sta­kle­nim no­ga­ma jer se po­red osta­log pri­li­kom ne­dav­nog pre­no­sa i ko­nač­ne sa­hra­ne nje­nih po­smart­nih osta­ta­ka po­ka­za­lo da na nje­noj lo­ba­nji po­sto­ji sa­mom jed­no zr­ni­šte, prim.B.S).
Po­što mi je se­stra Mi­lo­sa­va stri­je­lja­na, se­stru Lju­bi­cu i me­ne pu­sti­li su iz za­tvo­ra, a Sa­va Ko­va­če­vić je mi je re­kao: „Ra­du­lo­vi­ći ni­je­su iz­daj­ni­ci, oni su ju­na­ci, i vje­ruj da mi je žao zbog to­ga što smo ti se­stru ubi­li...” Oči­gled­no mu je ne­ko ka­zao ko smo i ka­kva po­ro­di­ca, da smo mi pa­tri­o­te od isko­na, po­tom­ci gla­si­tog Kr­sta Ra­du­lo­vi­ća ko­ji je no­sio bar­jak na Vuč­jem do­lu i da u na­šoj ku­ći ima vi­še od tri­de­set naj­ra­zli­či­ti­jih od­lič­ja ko­ja su kra­si­la pr­si i mo­ga pra­đe­da Kr­sta, ali i i đe­da Spa­so­ja i oca Stan­ka...
Ra­do­mir Ra­du­lo­vić je po­tom jed­no vri­je­me – na­rav­no po na­re­đe­nju – bio i sko­je­vac, ku­rir par­ti­zan­ski, no­sio po­štu i sa­mom Sa­vi Ko­va­če­vi­ću, ali je po­sle ostao pa­si­van i ni­je od­stu­pio sa par­ti­za­ni­ma u Bo­snu 1942. Go­di­nu da­na ka­sni­je, sa ne­kim ro­đa­ci­ma se ipak pri­klju­čio čet­ni­ci­ma i u jed­noj bor­bi je te­ško ra­njen od par­ti­zan­ske gra­na­te – go­to­vo iz­gu­bio oko. Od­mah po oslo­bo­đe­nju Nik­ši­ća, u je­sen 1944. go­di­ne, on je uhap­šen, a dok su ga spro­vo­di­li ma­sa je za njim ur­la­la:
„Do­lje iz­daj­ni­ci! Na vje­ša­la s nji­ma...!”
– Osu­di­še me na šest mje­se­ci, to­bož zbog vri­je­đa­nja Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ke bor­be i za­to što sam bio pa­si­van to­kom NOB-a – sje­ća se da­lje Ra­do­mir Ra­du­lo­vić. – On­da su uvi­dje­li da sam sla­bog zdra­vlja, da me na­če­la tu­ber­ku­lo­za, a ne­ko je valj­da i pro­ci­je­nio da su do­sta ja­da uči­ni­li na­šoj ku­ći pa me po­sli­je jed­no dva mje­se­ca pu­sti­še i pre­ba­ci­še u ta­ko­zva­ni rad­ni ba­ta­ljon. Pu­šti­li su me ko­nač­no tek kad sam krv pro­plju­vao...
Bi­lo je i ka­sni­je za­du­go pri­ti­sa­ka na nje­ga i nje­go­vu po­ro­di­cu, hap­še­nja i po­do­zre­nja. Po­red osta­log, sum­nji­či­li su ih da ja­ta­ku­ju sa čet­nič­kim od­met­ni­ci­ma i „škri­pa­ri­ma” – se­stra mu je
Lju­bi­ca i u za­tvo­ru od­le­ža­la po­la go­di­ne, a bi­la osu­đe­na na tri.
Ra­do­mir se ko­nač­no ože­nio i Anom, ro­dom od Pa­vlo­vi­ća, for­mi­rao po­ro­di­cu.
– Za­po­slio sam se ov­dje u bol­ni­ci u Bre­zo­vi­ku, ra­dio i za­ra­dio i ma­lo pen­zi­je, ali sam za­do­vo­ljan. Ko­li­ko sam vo­lio ovu dr­ža­vu i ovu vlast, ta­man mi je i pen­zi­ja pre­ma to­me – če­sto se, sve do smr­ti 2008. go­di­ne, ša­lio na svoj ra­čun.
(Kraj)


Pje­sma

U pje­smi, odi „zmaj-pti­ci”, ma­tu­rant­ki­nji nik­šić­ke gim­na­zi­je, Mi­lo­sa­vi Ra­du­lo­vić, ko­ju je u da­le­koj Austra­li­ji od­mah po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta sro­čio ne­ki ano­nim­ni pje­snik, a u Nik­šić je svo­je­vre­me­no ne­ka­ko pro­kri­jum­ča­ri­la ne­ka že­na, po­red osta­lih sto­je i ovi sti­ho­vi:
„Pti­ca kra­sna, da joj ne­ma rav­ne,
Od Or­je­na sve do Go­re Rav­ne,
I Ru­mi­je, sve do Ro­ma­ni­je,
Jer se ta­kva so­ko­li­ca pri­je
I zmaj-pri­ca ni ra­đa­la ni­je...“


Ve­li­ka ra­dost na dan tra­ge­di­je

Iza Ra­do­mi­ra Ra­du­lo­vi­ća je ostao ši­rok trag. U bra­ku sa su­pru­gom Anom do­bio je si­no­ve Želj­ka i Zdrav­ka i ćer­ku Mir­ja­nu i od njih do­če­kao sed­mo­ro unu­ča­di. Želj­ko je bio vr­stan spor­ti­sta, re­pre­zen­ta­ti­vac Ju­go­sla­vi­je, od­no­sno Dr­žav­ne za­jed­ni­ce Sr­bi­je i Cr­ne Go­re u džu­dou (kao ve­te­ran bio i evrop­ski pr­vak), a nje­go­vim sport­skim sto­pa­ma kre­nu­li i si­no­vi Mi­ha­i­lo i Stan­ko. Za­ni­mlji­vo je da se Mi­ha­i­lo ro­dio i do­nio ve­li­ku ra­dost u po­ro­di­ci baš 8. mar­ta, na dan kad je ova po­ro­di­ca 1942. go­di­ne do­ži­vje­la ne­ču­ve­nu tra­ge­di­ju.