Ma­na­stir Sve­tog Ni­ko­le u „Da­bru”, ka­ko se ne­kad zvao ovaj kraj, po­mi­nje se još u Stu­de­nič­kom ti­pi­ku, pi­sa­nom iz­me­đu 1207. i 1215. go­di­ne. Ina­če, ma­na­stir Sve­to­ga Ni­ko­le u Ba­nji kod Pri­bo­ja još je­dan je ma­na­stir po­sve­ćen naj­ra­spro­stra­nje­ni­jem sve­ti­te­lju kod srp­skog na­ro­da i na­la­zi se na de­snoj oba­li Li­ma, u na­se­lju Ba­nja kod Pri­bo­ja. Isto­rij­skoj na­u­ci ni­je po­zna­to ka­da je ovaj ma­na­stir po­dig­nut, ali je po­si­gur­no po­zna­to da je sa­gra­đen u onom vre­me­nu ka­da su pr­vi Ne­ma­nji­ći do­šli u sred­nji i do­nji dio Po­li­mlja. Ima i onih na­uč­nih po­sle­ni­ka ko­ji tvr­de da je po­dig­nut pri­je do­la­ska Ne­ma­nji­ća u ove kra­je­ve. Po­sto­ji vje­ro­vat­no­ća da su ga Ne­ma­nji­ći ob­no­vi­li i da­ri­va­li, vje­ro­vat­no Dra­gu­tin. Ono što se si­gur­no zna je to da je Ba­nja odav­no po­zna­ta po svo­jim mi­ne­ral­nim, to­plim i lje­ko­vi­tim vo­da­ma i pi­to­mom rav­ni­com. Okru­že­na je šu­ma­ma i buj­nim ze­le­ni­lom, što je sa svo­jim ča­ri­ma či­ni ljep­šom i pri­vlač­ni­jom. Ima­la je sve uslo­ve da se tu po­dig­ne kult­no na­se­lje.
Isto­ri­ča­ri su do­šli do po­da­tka da se ime Ba­nja po­o­dav­no na­šlo u ra­do­vi­ma ara­bljan­skog ge­o­gra­fa Mu­ha­me­da as Sa­fi­ra al Idri­si­ja, ko­ji je ra­dio jed­nu ge­o­graf­sku kar­tu za nor­man­skog kra­lja Ro­dže­ra II, o če­mu pi­še i naš is­tra­ži­vač Ve­li­ša Kr­sma­no­vić u svom dje­lu „Ko­pa­či zla­ta na sve­tim vo­da­ma Li­ma”. Me­đu ma­lim bro­jem to­po­ni­ma, oro­ni­ma i hi­dro­ni­ma sre­ta­mo i srp­ska ime­na. Me­đu tim to­po­ni­mi­ma je i Ba­nja, ko­ja je ozna­če­na kao ma­li grad ili utvr­đe­nje po­red ri­je­ke Li­ma (Li­na). Ba­nja je pri­pa­da­la u sred­njem vi­je­ku žu­pi Da­bar i vje­ro­vat­no je bi­la njen cen­tar, vjer­sko, ad­mi­ni­stra­tiv­no i tr­go­vač­ko sre­di­šte. Žu­pu Da­bar ili De­bre­cu lo­ci­rao je Sto­jan No­va­ko­vić. Po nje­go­vim is­tra­ži­va­nji­ma bi­la je trg i ka­ra­van­ska sta­ni­ca na ve­li­kom i va­žnom bo­san­skom dru­gu ko­ji je od Sa­ra­je­va vo­dio pre­ko Pri­bo­ja ka Sje­ni­ci i No­voj Va­ro­ši. Bio je kraj­nji za­pad­ni ili sje­ve­ro­za­pad­ni dio Ra­ške, ko­ja se gra­ni­či­la sa po­sje­di­ma bo­san­skih ba­no­va.
Po­što se ma­na­stir Sve­tog Ni­ko­le u Ba­nji po­mi­nje u Stu­de­nič­kom ti­pi­ku, iz nje­ga se vi­di da su u bi­ra­nju igu­ma­na stu­de­nič­ke la­vre, po­red osta­lih, uče­stvo­va­li i star­je­ši­ne ma­na­sti­ra Sve­tog Ni­ko­le u Da­bru. Ni­ko do sa­da ni­je na­šao va­lid­ni po­da­tak da je ne­ko od Ne­ma­nji­ća bio kti­tor ili za­du­žbi­nar. Isto­ri­ča­ri pret­po­sta­vlja­ju da je po­dig­nut pri­je do­la­ska Ne­ma­nji­ća 1168. go­di­ne na srp­ski pre­sto. Mno­go je zna­čio za vri­je­me Ne­ma­nji­ća, o če­mu go­vo­ri po­da­tak da je ar­hi­e­pi­skop Sa­va I baš u Ba­nji usta­no­vio jed­nu od osam pr­vih epi­sko­pi­ja sa­mo­stal­ne srp­ske cr­kve u svo­joj dr­ža­vi. Isto­ri­ča­ri zna­ju da se epi­skop ni­je mo­gao po­sta­vi­ti u se­lu ili ma­njem mje­stu, ja­sno je da je već ta­da ba­nja bi­la ve­li­ko na­se­lje­no mje­sto i mo­na­ško sre­di­šte. Ve­li­ša Kr­sma­no­vić pi­še da je za pr­vog da­bar­skog epi­sko­pa Sve­ti Sa­va po­sta­vio jed­nog od svo­jih po­seb­no ob­u­če­nih uče­ni­ka iz Hi­lan­da­ra, Hri­sto­fo­ra.
Ovaj ma­na­stir pro­u­ča­vao je i ču­ve­ni ar­hi­tek­ta Alek­san­dar De­ro­ko, ve­li­ki po­zna­va­lac cr­ka­va i ma­na­sti­ra na „sve­tim vo­da­ma Li­ma”. On sma­tra da no­va cr­kva Sve­tog Ni­ko­le u Ba­nji ni­je ona ko­ja se po­mi­nje u Stu­de­nič­kom ti­pi­ku. Na tom mje­stu mo­ra­la je bi­ti gra­đe­na no­va, jer je sta­ri hram, ka­ko De­ro­ko ka­že, iš­če­zao, a no­vu je iz osno­va po­di­gao Ste­fan De­čan­ski, vje­ro­vat­no ra­ni­je ne­go što je i sa­me De­ča­ne sa­gra­dio. Ka­ko su De­ča­ni za­vr­še­ni 1335. go­di­ne, to je cr­kva u Da­bru mo­ra­la bi­ti ob­no­vlje­na ra­ni­je. Je­dan za­pis po­mi­nje 1329. go­di­nu, a De­ro­ko ka­že, u pri­log toj tvrd­nji, da kti­tor­ski li­ko­vi De­čan­skog i Du­ša­na ko­ji za­jed­nič­ki dr­že mo­del hra­ma, pr­vi li­je­vom, a dru­gi de­snom ru­kom, po­tvr­đu­ju da je ma­na­stir Sve­tog Ni­ko­le ra­đen pri­je Vi­so­kih De­ča­na. Po­red gla­ve oca sto­ji nat­pis: „Ste­fan tre­ti Uroš kti­tor sve­ta­go hra­ma se­go”, a po­red si­na: „Ste­fan sin kra­lja Uro­ša”.
Isto­ri­čar Mir­ja­na Ša­ko­ta, ta­ko­đe, tvr­di da je no­vi­ja cr­kva na­do­gra­đe­na na pr­vo­bit­nu, o če­mu svje­do­či na­čin zi­da­nja od ogrom­nih te­sa­nih blo­ko­va si­ge. Ve­li­ša Kr­sma­no­vić sma­tra da pr­vo­bit­nu gra­đe­vi­nu, po njoj mo­gla je pred­sta­vlja­ti ma­la cr­kva us­pe­nja ko­ja se na­la­zi sa ju­žne stra­ne sa­da­šnjeg ma­na­sti­ra Sve­tog Ni­ko­le. Sko­ro su ot­ko­pa­ni te­me­lji cr­kve Sve­tog Ili­je, ko­ji se na­la­ze sa­mo me­tar uda­lje­no­sti od sje­ver­nog zi­da Sve­tog Ni­ko­le. Zbog te­me­lja ovih dva­ju cr­ka­va u ne­po­sred­noj bli­zi­ni glav­nog ma­na­sti­ra, bi­lo je i pret­po­stav­ki da Sve­ti Ni­ko­la u po­čet­ku ni­je gra­đen tu. Vje­ru­je se da je da­na­šnja cr­kva po­dig­nu­ta oko 1328. go­di­ne. O to­me svje­do­či i ru­ko­pis mo­na­ha Ni­ko­le. Do­na­to­ri su vje­ro­vat­no bi­li Ne­ma­nji­ći. Uži­ča­nin Sto­jan Ob­ra­do­vić, sto­ji da je kralj Dra­gu­tin ovaj ma­na­stir sa­zi­dao 1283. go­di­ne, što se sa­zna­je sa mer­mer­nim plo­ča­ma ure­za­nim u zi­du. Ovim tra­gom je po­šao i ar­hi­man­drit Ni­ći­for Du­čić. Me­đu­tim, ni­je na­šao te za­pi­se, jer se ne­ki od ob­no­vi­te­lja ma­na­sti­ra pot­pi­sao na njih pre­ko pret­hod­nog nat­pi­sa, ka­ko je Du­či­ću re­kao banj­ski ar­hi­man­drit Pro­ko­pi­je Bu­ji­šić. Ob­no­vi­telj je bio Di­o­ni­si­je Po­po­vić Vra­ne­še­vić. Ma­na­stir Ba­nja je bio du­hov­ni i kul­tur­ni ce­nar Sr­ba u Da­bru i ši­re. Ma­na­stir u Ba­nji pri­pa­da ti­pu gra­đe­vi­na srp­sko-vi­zan­tij­skog sti­la sa osno­vom u ob­li­ku upi­sa­nog kr­sta. Pre­ko sta­rog ži­vo­pi­sa iz 14. vi­je­ka ura­đe­ne su no­ve fre­ske u 16. vi­je­ku, ko­je u na­o­su, iko­no­graf­ski i stil­ski ob­na­vlja­ju sta­ro banj­sko sli­kar­stvo.
„Na sve­tim vo­da­ma Li­ma” zna­ča­jan je i ma­na­stir Uvac, ko­ji se na­la­zi po­kraj isto­i­me­ne ri­je­ke, dva­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra uz­vod­no od ušća Uv­ca u Lim. Ma­na­stir je ob­no­vljen, a sta­ri ma­na­stir je, ka­ko su po­ka­za­la ar­he­o­lo­ška is­ko­pa­va­nja, po­ru­šen i spa­ljen pri­je vi­še od tri vi­je­ka. Struč­nja­ci ka­žu da je cr­kva naj­vje­ro­vat­ni­je po­dig­nu­ta u 16. vi­je­ku. Gra­đe­na je po ugle­du na ma­na­stir Da­vi­do­vi­cu i ni­je bi­la ži­vo­pi­sa­na u vri­je­me iz­grad­nje. Cr­kva je ži­vo­pi­sa­na ka­sni­je, o če­mu svje­do­če ma­lo­broj­no pro­na­đe­ni grag­men­ti, ko­ji su u ve­o­ma lo­šem sta­nju, ve­li­či­ne sve­ga ne­ko­li­ko san­ti­me­ta­ra. Cr­kvu je na osno­vu li­ka ar­han­đe­la Mi­ha­i­la de­ko­ri­sa­la vje­šta sli­kar­ska ru­ka. Zbog lo­šeg kva­li­te­ta mal­te­ra, vla­ge i ogrom­nih ka­me­nih blo­ko­va, ko­ji su pri­ti­ska­li ne­ka­da­šnje gre­ske, ni­je bi­lo mo­gu­će spa­si­ti ni­šta vi­še do tri frag­men­tar­ne fre­ske, ali se ni­je od­u­sta­lo od da­ljih is­tra­ži­va­nja. Pro­jek­tom „Na sve­tim vo­da­ma Li­ma” u pla­nu je re­kon­struk­ci­ja još ne­ko­li­ko lim­skih sve­ti­nja, me­đu ko­ji­ma i Ora­ho­vi­ca kod Pri­bo­ja na Li­mu, na či­joj ob­no­vi i re­kon­struk­ci­ji se ra­di i pri­vo­di kra­ju.
(Na­sta­vi­će se)

Pi­še: BRA­NI­SLAV OTA­ŠE­VIĆ