Prof. dr Bran­ko Ko­stić dao je in­ter­vju no­vi­nar­ki Du­ški Jo­va­nić, ko­ga je ona ob­ja­vi­la u „Du­gi” od 12. ok­to­bra 1991. go­di­ne:
Pitanje: Ka­ko da shva­tim iz­ja­ve cr­no­gor­skih do­bro­vo­lja­ca da Du­brov­nik ne tre­ba ni da po­sto­ji ako ne bu­de naš, kao i da će se oni, ko­li­ko sju­tra ras­pi­što­lji­ti i pi­ti ka­fu na­sred Stra­du­na.
Od­go­vor: U ovom mo­men­tu, za­i­sta, ne bih že­lio to da ko­men­ta­ri­šem zbog to­ga što mi­slim da bi, u kraj­njoj li­ni­ji, bez ob­zi­ra na to što taj dio te­ri­to­ri­je ni­ka­da ni­je bio u sa­sta­vu Hr­vat­ske, to tre­ba­lo osta­vi­ti za po­li­tič­ke raz­go­vo­re. Du­brov­nik je, kao što zna­te, uvi­jek imao po­se­ban sta­tus, ali ne bje­žim od či­nje­ni­ce da smo mi Cr­no­gor­ci ma­lo ra­to­va­li oko nje­ga s Na­po­le­o­no­vim voj­ni­ci­ma. Me­đu­tim, u po­gle­du ko­nač­nih rje­še­nja, mi­slim da ne bi sa­da tre­ba­lo po­kre­ta­ti to pi­ta­nje. Naj­va­žni­je je obez­bi­je­di­ti da se po­ti­snu usta­ške sna­ge ko­je su do­šle na sa­mu gra­ni­cu Cr­ne Go­re i da se one­mo­gu­će da oruž­jem ko­je po­sje­du­ju ugro­ze Cr­nu Go­ru, ka­ko bi se stvo­ri­li uslo­vi da se za „ze­le­nim sto­lom” iz­vr­ši neo­p­hod­na ko­rek­ci­ja gra­ni­ce na Pre­vla­ci, ko­ja bi, ova­ko za­dr­ža­na, osta­vi­la Cr­nu Go­ru bez Bo­ke ko­tor­ske, što bi zna­či­lo kon­tro­lu Ne­za­vi­sne dr­ža­ve Hr­vat­ske nad ula­zom u Bo­ku. A to što mno­gi da­nas mi­sle da Du­brov­nik tre­ba da osta­ne u sa­sta­vu Cr­ne Go­re ili Her­ce­go­vi­ne, o to­me ne bih di­sku­to­vao, ma­da sam bio u pri­li­ci da Stje­pa­nu Me­si­ću, u ša­li, od­go­vo­rim i na tu te­mu. Po­sli­je jed­ne že­sto­ke sva­đe ko­ju smo ima­li na sjed­ni­ci Pred­sjed­ni­štva oko zbi­va­nja u Knin­skoj Kra­ji­ni, ka­da sam mo­rao da re­a­gu­jem do­sta oštro, pa i neo­d­mje­re­no, na­pra­vi­li smo pa­u­zu, ko­ju smo is­ko­ri­sti­li da ru­ča­mo. Svi smo sje­dje­li za jed­nim sto­lom. Me­sić mi je u ša­li re­kao: „La­ko ću ja sa Bran­kom. On je cr­ve­ni Hr­vat”. Iako sam još uvi­jek bio ljut, pri­hva­tio sam ta­kav ton raz­go­vo­ra, pa sam mu od­mah re­pli­ci­rao: „Da, ja sam cr­ve­ni Hr­vat, a po­što ste Ja­ne­zo­ve Slo­ven­ce pro­gla­si­li Alp­skim Hr­va­ti­ma, stvar­no ćeš ima­ti ve­li­ku dr­ža­vu (Ja­nez Dr­nov­šek je sje­dio po­red nje­ga). Me­sić je na­sta­vio u istom to­nu: „E, ka­da vam uzme­mo i Bo­ku, on­da će­mo bi­ti još bli­ži!”. Ni­je­sam mu ostao du­žan. Re­kao sam mu: „Ka­da ta­ko re­zo­nu­ješ, bi­lo bi pa­met­ni­je da tvo­ji­ma ka­žeš da one ci­je­vi ko­je su uko­pa­li na De­be­lom bri­je­gu i okre­nu­li pre­ma Cr­noj Go­ri pre­ne­su na de­snu oba­lu Ne­re­tve. Ta­mo će bi­ti bez­bjed­ni­je”.
Pi­ta­nje: Ka­da su po­če­li da ob­ja­vlju­ju ste­no­gra­me sa sjed­ni­ca Pred­sjed­ni­štva, lju­di su me­đu­sob­no upo­zo­ra­va­li jed­ni dru­ge da se pri­stoj­no po­na­ša­ju, jer ni­je­su u Pred­sjed­ni­štvu, ne­go u ka­fa­ni, da bi, na kra­ju, do­šli do za­ključ­ka da to ka­ko vi raz­go­va­ra­te čak ne li­či ni na ka­fan­ske pri­če, ne­go na ne­ku ka­fan­sku tu­ču?
Od­go­vor: Ton ra­da sjed­ni­ci da­je čo­vjek ko­ji pred­sje­da­va. On mo­že da je pre­ki­ne ili da upo­zo­ri osta­le na pri­stoj­nost. Me­đu­tim, ka­da sjed­ni­ce Pred­sjed­ni­štva vo­di Stje­pan Me­sić, kao pred­sjed­nik i po­na­ša se, ne kao da se na­la­zi u ka­fa­ni, ne­go mno­go go­re i dra­stič­ni­je, čak skan­da­lo­zno, on­da mo­že­te da pret­po­sta­vi­te ko­li­ko je osta­lim čla­no­vi­ma Pred­sjed­ni­štva te­ško da pre­ko sve­ga pre­la­ze, a da ne re­a­gu­ju.
Pi­ta­nje: Na­ve­li­ko se pre­pri­ča­va Va­še pre­pu­ca­va­nje oko Sta­re Gra­di­ške, ka­da se Me­sić bio za­bri­nuo u ko­ji će vas za­tvor sta­vlja­ti, po­što je nje­gov sru­šen?
Od­go­vor: Ni­je­sam se baš bio upla­šio to­ga da će čla­no­ve Pred­sjed­ni­štva on smje­šta­ti u za­tvor, ali onu nje­go­vu do­sjet­ku o Bo­ki, ko­ju sam po­me­nuo, ni­je­sam sa­svim do­ži­vio kao ša­lu. Ka­sni­ji sli­jed do­ga­đa­ja i go­mi­la­nje ne­ko­li­ko hi­lja­da na­o­ru­ža­nih hr­vat­skih pri­pad­ni­ka na gra­ni­ci Cr­ne Go­re po­ka­za­li su da to ni­je bi­lo baš ta­ko be­za­zle­no.
Pi­ta­nje: Je li Me­sić stvar­no naj­go­ri? Ne­ki ka­žu da je Bla­go­je Adžić htio i da ga uda­ri?
Od­go­vor: To ni­je tač­no. Bi­lo je pri­ča da sam ga ja oša­ma­rio. Jed­na ita­li­jan­ska te­le­vi­zij­ska sta­ni­ca je čak na­pra­vi­la do­bru fo­to­mon­ta­žu. Svo­jim pri­ja­te­lji­ma i po­zna­ni­ci­ma mo­rao sam ob­ja­šnja­va­ti što se stvar­no de­si­lo. U to­me ne­ma ni trun­ke isti­ne. Uvje­ren sam da bih ta­kvim svo­jim po­stup­kom uvri­je­dio na­rod ko­ji pred­sta­vljam u Pred­sjed­ni­štvu Ju­go­sla­vi­je, a ne bih že­lio da pr­ljam ru­ke.
Pi­ta­nje: Ka­ko se osje­ća­te kad se, po­sli­je te­ških ri­je­či i uvre­da ko­je me­đu­sob­no raz­mi­je­ni­te pre­ko štam­pe i te­le­vi­zi­je, po­no­vo na­đe­te za istim sto­lom, po­go­to­vo ako se zna da bi­ste naj­ra­di­je je­dan dru­go­me or­ga­ni­zo­va­li su­đe­nje u Nir­nber­gu, kao rat­nim zlo­čin­ci­ma!?
Od­go­vor: I po­red go­to­vo ne­mo­gu­ćih od­no­sa, po­ne­kad us­po­sta­vi­mo nor­mal­nu, ljud­sku, ko­mu­ni­ka­ci­ju, na in­te­lek­tu­al­nom ni­vou, bez ob­zi­ra na to što raz­li­či­to gle­da­mo na po­je­di­na pi­ta­nja. Me­đu­tim, na ne­kim sjed­ni­ca­ma Pred­sjed­ni­štva ja­vlja­la mi se di­le­ma tre­ba li i da­lje da ra­dim i da oba­vljam svo­ju du­žnost u tom or­ga­nu, s ob­zi­rom na to s kim mo­ram da sje­dim i da raz­go­va­ram. Do­ži­vlja­vao sam ne­u­god­ne tre­nut­ke ka­da sam na te­le­vi­zi­ji gle­dao se­be ka­ko sje­dim po­red Stje­pa­na Me­si­ća. S dru­ge stra­ne, dra­ma­tič­nost si­tu­a­ci­je u ze­mlji je ta­kva da mi je vi­še ne­go ja­sno da bi taj po­sao, umje­sto me­ne, mo­rao oba­vlja­ti ne­ko dru­gi iz Cr­ne Go­re. A si­tu­a­ci­ja je ta­ko te­ška i slo­že­na da bi sva­ki moj de­mon­stra­tiv­ni od­la­zak sa te funk­ci­je, pred svo­jom sa­vje­šću, do­ži­vio kao iz­da­ju ze­mlje. Jer, po­vla­če­nje ni­je rje­še­nje. Tre­ba se bo­ri­ti da čo­vjek is­tra­je na ne­kim svo­jim uvje­re­nji­ma i sta­vo­vi­ma, i da ih, po­red osta­log, na­met­ne.
(Na­sta­vi­će se)

PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ