Pi­še:dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Isto­ri­ja do­ku­men­tar­nog fil­ma, ako ga po­sma­tra­mo kao bi­lje­že­nje ne­po­sred­ne stvar­no­sti, mo­že se po­ve­za­ti sa na­stan­kom fil­ma. Ali, za pr­vog i pra­vog ro­do­na­čel­ni­ka do­ku­men­tar­nog fil­ma sma­tra se Ro­bert Fle­ar­ti. Još od ra­ne mla­do­sti za­lju­bljen u di­vlji­nu, s ob­zi­rom da je od­ra­stao u bli­zi­ni ame­rič­ko-ka­nad­ske gra­ni­ce, Fle­ar­ti je od­mah po­sli­je stu­di­ja oti­šao na da­le­ki sje­ver Ka­na­de zbog is­tra­ži­vač­kih ra­do­va. Ne­ko od pri­ja­te­lja us­put mu je pred­lo­žio da po­ne­se ka­me­ru. To­kom svog vi­še­go­di­šnjeg bo­rav­ka Fle­ar­ti je za­bi­lje­žio pre­gršt ma­te­ri­ja­la o pri­ro­di i lju­di­ma. Go­di­ne 1916. u To­ron­tu je po­čeo da or­ga­ni­zu­je pri­vat­ne pro­jek­ci­je na ko­ji­ma je pri­ka­zi­vao svo­je snim­ke. Odu­še­vlje­nje sa ko­jim su pri­mlje­ni ma­te­ri­ja­li sa sje­ve­ra in­spi­ri­sa­lo ga je da po­ša­lje fil­mo­ve u Ame­ri­ku. Kao dje­čak že­lio je da pa­sta­ne ru­dar­ski in­že­njer i stu­di­rao je mi­ne­ra­lo­gi­ju u Mi­či­ge­nu. Če­sto se ba­vio pi­o­nir­skim is­tra­ži­va­nji­ma rud­nog bla­ga Ame­ri­ke, a od 1910. go­di­ne po­sta­je i sa­mo­stal­ni is­tra­ži­vač. Na jed­no od svo­jih mno­go­broj­nih pu­to­va­nja, 1913. go­di­ne, u Had­son Bej po­nio je film­sku ka­me­ru.
Sve vi­še se ba­vi sni­ma­njem fil­mo­va a ma­nje is­tra­ži­va­nji­ma, a po­seb­no film­skom ka­me­rom pra­ti ži­vot Eski­ma. Ta­ko na­sta­je nje­gov film „Na­nuk sa Sje­ve­ra”. Ota­da se pot­pu­no po­svje­ću­je do­ku­men­tar­nom fil­mu i sma­tra se ute­me­lji­va­čem ovog ža­na­ra u fi­lim­skom iz­ra­zu. U En­gle­skoj je sa­ra­đi­vao sa Džo­nom Grir­so­nom, a sni­mao je u svim kra­je­vi­ma svi­je­ta. Dva­de­se­te go­di­ne 20. vi­je­ka bi­le su za svi­jet fil­ma do­ba mno­gih pre­vi­ra­nja, sum­nji, pre­o­bra­že­nja, is­pi­ti­va­nja no­vih mo­guć­no­sti me­di­ja, este­ti­zi­ra­nja, tra­ga­nja za či­stim for­ma­ma i po­tre­ba­ma za ori­gi­nal­no­šću i auten­tič­no­šću iz­ra­za.
Ma ko­li­ko is­tak­nu­ti stva­ra­o­ci, te­o­re­ti­ča­ri i avan­gar­di­sti ima­li opreč­ne že­lje ili shva­ta­nja, svi su ipak te­ži­li ilu­zi­ja­ma u ko­ji­ma će na­ći umjet­nič­ku isti­nu i iz­vor­nost eks­pre­si­je. Iz­van svih tih pre­mi­šlja­nja, is­tra­ži­va­nja i po­ku­ša­ja da se iz­na­đu no­vi pu­te­vi stva­ra­la­štva, na­la­zio se Ro­bert Fla­er­ti. Ovaj mla­di in­že­njer, stra­sni is­tra­ži­vač pri­ro­de, ama­ter oskud­nog film­skog obra­zo­va­nja, u po­čet­ku pot­pu­no li­šen pro­fe­si­o­nal­nih am­bi­ci­ja, ni­je se ni in­te­re­so­vao za ma­ni­fe­ste po­je­di­nih gru­pa, sti­lo­ve ko­je su lan­si­ra­li po­zna­ti cen­tri, ili shva­ta­nja na ko­ji­ma su in­si­sti­ra­li ta­da uti­caj­ni i po­pu­lar­ni film­ski re­di­te­lji. U vri­je­me ka­da je Gri­fit stva­rao film­ski iz­raz, a evrop­ski avan­gar­di­sti se za­la­ga­li za dru­ga­či­je for­me i nji­ho­va zna­če­nja, Fla­er­ti je uče­stvo­vao u ne­ko­li­ko eks­pe­di­ci­ja ko­je su po sje­ve­ru Ka­na­de is­tra­ži­va­le rud­na bo­gat­stva. Pri­je bi se mo­glo re­ći da je bio is­tra­ži­vač, ko­pač ru­da pa i zla­ta, lo­vac, ne­go film­ski stva­ra­lac. Pri­ro­da ga je do te mje­re pri­vla­či­lia da je sma­trao nu­žnim da ne­što od svo­jih uti­sa­ka i odu­še­vlje­nja pre­ne­se i na film­sku tra­ku. Ali pri­je ne­go što je to ura­dio, jed­no neo­pre­zno tre­še­nje ci­ga­re­te iza­zva­lo je po­žar u ko­me su svi fil­mo­vi iz­go­re­li (vi­še od 9200 m). Fle­ar­ti je mo­rao da po­tro­ši go­di­ne i go­di­ne da po­no­vo sa­ku­pi do­volj­no nov­ca da po­no­vo ode na sje­ver i sni­ma. U to­me mu je po­mo­gla fran­cu­ska kr­zna­ri­ja „Bra­ća Re­vi­ljon” i, ka­da je ko­nač­no sa­ku­pio do­volj­no nov­ca, od­lu­čio se za film ču­ve­nom inu­it­skom lov­cu Na­nu­ku. Div­na i dir­lji­va sce­na, u ko­joj kom­plet­na po­ro­di­ca; že­na, tro­je dje­ce i na kra­ju ku­če iz­la­ze iz unu­tra­šnja­sti ma­log ka­nua ko­jim vje­što upra­vlja Na­nuk. Ka­nu ov­dje sim­bo­li­zu­je op­sta­nak, lju­bav i za­jed­ni­štvo.
(NA­STA­VI­ĆE SE)