PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Felj­ton smo ura­di­li po Ko­sti­će­voj dvo­tom­noj knji­zi „Ni­je­sam po­ga­zio za­kle­tvu”, ko­ju je iz­dao bje­lo­polj­ski „Pe­gaz”, 2015.
PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ
Sa dr Bran­kom Ko­sti­ćem za naš list raz­go­va­ra­la je i Raj­ka Ra­i­če­vić, ured­ni­ca unu­tra­šnjo-po­li­tič­ke ru­bri­ke „Da­na”, a taj raz­go­vor, koji je Ko­stić, ta­ko­đe uvr­stio u svo­ju knji­gu, ob­ja­vi­li smo u „Da­nu” od 14. ju­na 2006. go­di­ne:
„Ne­za­vi­sna Cr­na Go­ra i ras­par­ča­va­nje pre­o­sta­log di­je­la ne­ka­da­šnje ve­li­ke Ju­go­sla­vi­je sa­mo je na­sta­vak frag­men­ta­ci­je ovog di­je­la Bal­ka­na ko­ji još ni­je za­vr­šen, a na ko­ji sam upo­zo­ra­vao još pri­je 15 go­di­na. Na­ža­lost mo­ja su­mor­na pred­vi­đa­nja su se is­pu­ni­la”, ka­že u in­ter­vjuu „Da­nu” pro­fe­sor dr Bran­ko Ko­stić, po­sled­nji pred­sjed­nik, od­no­sno pot­pred­sjed­nik Pred­sjed­ni­štva So­ci­ja­li­stič­ke Fe­de­ra­tiv­ne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je. „Cr­na Go­ra je po­sled­nja dr­ža­va ko­ja je iza­šla iz sa­ve­za ko­ji je ne­ka­da či­ni­lo šest re­pu­bli­ka SFRJ. Ni eko­nom­ska bu­duć­nost ne­za­vi­sne Cr­ne Go­re ni­je svi­je­tla jer se ra­di o ma­lom tr­ži­štu, zbog če­ga ino­ka­pi­tal ne­će baš po­hr­li­ti u Cr­nu Go­ru”, sma­tra Ko­stić i is­ti­če da će bi­ti sre­ćan i za­do­vo­ljan uko­li­ko se ova nje­go­va su­mor­na pred­vi­đa­nja ne ostva­re. „Va­ra se sva­ko ko mi­sli da se ovim za­vr­ša­va pro­ces frag­men­ta­ci­je na Bal­ka­nu. Bo­jim se da će se taj pro­ces (u per­spek­ti­vi) za­vr­ši­ti lo­še po Cr­nu Go­ru.
Pi­ta­nje: U kom smi­slu?
Od­go­vor: Mi­slim da pred­sto­ji da­lje pre­gru­pi­sa­va­nje i te­ri­to­ri­jal­ni pre­ra­spo­red na Bal­ka­nu, bez ob­zi­ra što ne­ki zva­nič­ni­ci iz ak­tu­el­ne vla­sti ka­žu da je sa ra­to­vi­ma i bor­bom za te­ri­to­ri­je za­vr­še­no. To je ve­li­ka ilu­zi­ja, jer od isko­na po­sto­ji pri­rod­ni za­kon ko­ji je na sna­zi – za­kon ja­če­ga. Taj za­kon va­ži u bilj­nom i ži­vo­tinj­skom svi­je­tu, ali, na­ža­lost i u ljud­skoj ci­vi­li­za­ci­ji. Sve što pro­gre­siv­ni dio čo­vje­čan­stva na­sto­ji je­ste da su­ro­vost tog za­ko­na ubla­ži i uči­ni ga hu­ma­ni­jim. Ako se ovo ima u vi­du, ne tre­ba da iz­ne­na­di u bli­žoj ili ne­što da­ljoj bu­duć­no­sti uko­li­ko se po­sta­vi pi­ta­nje te­ri­to­ri­jal­nog in­te­gri­te­ta da­na­šnje Cr­ne Go­re. Na­rav­no, to ne mo­ra bi­ti sa rat­nim su­ko­bom.
Pi­ta­nje: Zna­či li to even­tu­al­no sma­nje­nje gra­ni­ca Cr­ne Go­re?
Od­go­vor: Pri­je ne­ko­li­ko go­di­na go­vo­rio sam da, uko­li­ko ak­tu­el­na cr­no­gor­ska vlast ne pri­zna­je dr­ža­vo­tvor­na rje­še­nja od pri­je 80 go­di­na, po­sta­vlja se pi­ta­nje ko mo­že us­kra­ti­ti pra­vo Al­ban­ci­ma u Cr­noj Go­ri da se umje­sto na 1918. vra­te na 1878. go­di­nu. U ovim uslo­vi­ma, za sa­mo­stal­nu Cr­nu Go­ru je­di­nu i pra­vu šan­su vi­dim u afir­ma­ci­ji gra­đan­skog, a ne na­ci­o­nal­nog kon­cep­ta dr­ža­ve. Ako go­vo­ri­mo objek­tiv­no, još od 1992. go­di­ne, a ne sa­mo na­kon raz­la­za Mi­la Đu­ka­no­vi­ća i Mo­mi­ra Bu­la­to­vi­ća, DPS je stal­no vo­di­la po­li­ti­ku gra­đan­skih po­dje­la u Cr­noj Go­ri i na tim su­ko­bi­ma odr­ža­va­la se na vla­sti. DPS je u pro­te­klih 15 go­di­na tre­ba­lo da re­a­li­zu­je po­li­ti­ku gra­đan­ske dr­ža­ve. To pod­ra­zu­mi­je­va da obez­bi­je­di da u svim po­li­tič­kim i struk­tu­ra­ma vla­sti Mu­sli­ma­ni bu­du za­stu­plje­ni sa 17 pro­ce­na­ta u op­šti­na­ma i Re­pu­bli­ci, Al­ban­ci sa se­dam od­sto na lo­kal­nom i re­pu­blič­kom ni­vou, i Hr­va­ti sa ono­li­ko pro­ce­na­ta ko­li­ko či­ne u ukup­noj po­pu­la­ci­ji (oko 2%). To se, na­rav­no od­no­si i na gra­đa­ne ko­ji se de­kla­ri­šu kao Sr­bi u Cr­noj Go­ri (oko 32 % pre­ma re­zul­ta­ti­ma po­sljed­njeg po­pi­sa). Da je to obez­bi­je­đe­no, za­htje­vi po­li­tič­kih stra­na­ka sa na­ci­o­nal­nim pred­zna­kom ne bi bi­li po­sta­vlja­ni u for­mi ka­ko se to da­nas či­ni. Svi bi se osje­ća­li jed­na­kim i Cr­nu Go­ru bi do­ži­vlja­va­li kao svo­ju dr­ža­vu. Umje­sto to­ga, u či­ta­vom pro­te­klom pe­ri­o­du oba­vlja­la se tr­go­vi­na mu­sli­man­skim i al­ban­skim gla­so­vi­ma.
Pi­ta­nje: Oče­ku­je­te li da Sr­bi u ne­za­vi­snoj Cr­noj Go­ri bu­du ugro­že­ni?
Od­go­vor: Ne sla­žem se sa za­htje­vom SNS-a o stva­ra­nju srp­skih li­sta. Me­đu­tim, u su­ve­re­ni­stič­kom blo­ku pri­su­tan je do­sta na­gla­še­ni cr­no­gor­ski na­ci­o­na­li­zam, ko­ji ni­ko ne spo­mi­nje. To mo­že bi­ti opa­sno. Za­to se Sr­bi, i osta­le et­nič­ke gru­pe mo­gu osje­ti­ti ugro­že­nim. Zbog to­ga mi­slim da je per­spek­ti­va Cr­ne Go­re u da­na­šnjim gra­ni­ca­ma na kon­cep­tu gra­đan­ske dr­ža­ve, ali ne sa­mo na pa­pi­ru, ne­go i u prak­si.
Pi­ta­nje: Ka­ko pre­ma Va­šem mi­šlje­nju opo­zi­ci­ja tre­ba da se po­na­ša u na­red­nom pe­ri­o­du?
Od­go­vor: Opo­zi­ci­o­ne po­li­tič­ke par­ti­je tre­ba da gra­de odr­ži­vu ko­mu­ni­ka­ci­ju sa me­đu­na­rod­nom za­jed­ni­com bez ob­zi­ra što je na glo­bal­nom pla­nu na sce­ni prav­da si­le, a ne si­la prav­de. Bio sam ne­za­do­vo­ljan na­či­nom na ko­ji je blok za dr­žav­nu za­jed­ni­cu pri­hva­tio uslo­ve za odr­ža­va­nje re­fe­ren­du­ma. Opo­zi­ci­ja je po­nu­đe­ne uslo­ve ola­ko pri­hva­ti­la. Mno­go ra­ni­je ne­go što je Evrop­ska za­jed­ni­ca de­fi­ni­sa­la uslo­ve, u autor­skom tek­stu ko­ji su ob­ja­vi­le „Vi­je­sti” sa­op­štio sam mi­šlje­nje da je pr­vi uslov da se iz­bjeg­ne boj­kot re­fe­ren­du­ma, da se omo­gu­ći svim dr­ža­vlja­ni­ma Cr­ne Go­re da gla­sa­ju o sud­bi­ni svo­je dr­ža­ve, bez ob­zi­ra da li ži­ve u Austra­li­ji, Ame­ri­ci ili Sr­bi­ji. Da je opo­zi­ci­ja is­tra­ja­la na ovom za­htje­vu, u slu­ča­ju boj­ko­ta re­fe­ren­du­ma, su­ve­re­ni­stič­ki blok ne bi mo­gao obez­bi­je­di­ti iz­la­znost od 50% plus je­dan, što je bio uslov za nje­go­vu uspje­šnost. Ova­ko, opo­zi­ci­ja ne­ma što da se ža­li na vlast, ko­ja je uz obi­la­tu po­moć Evrop­ske za­jed­ni­ce i uz mno­go ap­sur­da, ostva­ri­la što je že­lje­la. Pri­želj­ki­vao sam da uni­o­ni­stič­ki blok do­bi­je ma­kar je­dan glas vi­še od su­ve­re­ni­sta. Na­ža­lost, ne sa­mo da se to ni­je de­si­lo, ne­go su su­ve­re­ni­sti do­bi­li ne­ko­li­ko de­se­ti­na hi­lja­da gla­so­va vi­še. U ta­kvoj si­tu­a­ci­ji bo­lji je i ova­kav re­zul­tat ne­go da se osta­lo u „si­voj zo­ni”’, jer bi pri­sta­li­ce obi­je op­ci­je iza­šle na uli­ce i se­be sma­tra­li po­bjed­ni­ci­ma; uni­o­ni­sti za­to što re­fe­ren­dum ni­je uspio, a su­ve­re­ni­sti, jer su do­bi­li ve­ći­nu i pi­ta­nje je ka­ko bi se sve to za­vr­ši­lo.
(NA­STA­VI­ĆE SE)