PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Pre­no­si­mo i dio iz in­ter­vjua dr Ko­sti­ća be­o­grad­skom ne­djelj­ni­ku „Pe­čat” od 28. ju­na 2010. go­di­ne, ko­ji se ta­ko­đe na­la­zi u nje­go­voj knji­zi:
Pi­ta­nje: U ko­joj mje­ri je uru­ša­va­nje Ru­si­je 1991. go­di­ne uti­ca­lo na do­ga­đa­je na Bal­ka­nu? Da je Ru­si­ja ko­jim slu­ča­jem bi­la sna­žni­ja, da li bi se ras­par­ča­va­nje SFRJ od­vi­ja­lo na ne­ki dru­gi na­čin, u sva­kom slu­ča­ju po­volj­ni­ji po Sr­bi­ju?
Od­go­vor: Da je Ru­si­ja 1991. go­di­ne bi­la sna­žni­ja, ne bi do­šlo do ras­par­ča­va­nja SFRJ. Me­đu­tim, raz­bi­ja­njem SSSR-a do­šlo je do de­ba­lan­sa sna­ga na me­đu­na­rod­noj sce­ni. Ru­si­ja je pro­la­zi­la kroz te­žak pe­ri­od svo­ga bi­ti­sa­nja. Sje­di­nje­ne Ame­rič­ke Dr­ža­ve, za­o­ku­plje­ne krup­nim pro­ble­mi­ma na Bli­skom i Sred­njem Is­to­ku, pre­pu­sti­le su Evrop­skoj za­jed­ni­ci, da se ba­vi Ju­go­sla­vi­jom. Nje­mač­ka, ko­ja je ru­še­njem Ber­lin­skog zi­da pre­ko no­ći po­sta­la pr­vo­ra­zred­na evrop­ska si­la, is­ko­ri­sti­la je tre­nu­tak: umje­sto da dje­lu­je u prav­cu mir­nog rje­ša­va­nja ju­go­slo­ven­ske kri­ze pod­sta­kla je i po­dr­ža­la se­pa­ra­ti­stič­ke sna­ge u Slo­ve­ni­ji i Hr­vat­skoj i svo­jim od­lu­ka­ma ubr­za­la iz­bi­ja­nje gra­đan­skog ra­ta na ovim te­ri­to­ri­ja­ma. Za­to sam 1991. i ka­sni­je u Ha­škom tri­bu­na­lu tvr­dio da Fran­cu­ska i En­gle­ska u tim da­ni­ma ni­je­su bi­le ze­mlje De Go­la i Čer­či­la, ne­go ze­mlje Pe­te­na i Čem­ber­le­na. Sje­ćam se da se u to­ku tro­dnev­ne ne­iz­vje­sno­sti oko sud­bi­ne Gor­ba­čo­va 1991. Stje­pan Me­sić ni­je po­ja­vlji­vao u Pred­sjed­ni­štvu SFRJ, da bi na­kon to­ga, na pr­vom na­šem oku­plja­nju u Pred­sjed­ni­štvu, za­do­vo­ljan po­na­ša­njem Jelj­ci­na, za­je­dlji­vo ko­men­ta­ri­sao mo­je po­na­ša­nje u tim da­ni­ma.
Pi­ta­nje: Ka­ko ocjenjujete ulo­gu Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća u de­ša­va­nji­ma na pro­sto­ri­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je?
Od­go­vor: Ha­ško tu­ži­la­štvo op­tu­ži­lo je Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća za ot­po­či­nja­nje ra­ta, po­sto­ja­nje „udru­že­nog zlo­či­nač­kog po­du­hva­ta”, et­nič­ko či­šće­nje ne­srp­skog sta­nov­ni­štva, for­mi­ra­nje „Ve­li­ke Sr­bi­je”, ve­li­ki broj rat­nih zlo­či­na, ne­po­što­va­nje obi­ča­ja ra­ta i broj­ne dru­ge pre­stu­pe ko­ji su se de­si­li 1991. i 1992. go­di­ne na pro­sto­ru Hr­vat­ske i Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, a ka­sni­je i za rat­na de­ša­va­nja na Ko­so­vu. To mi je da­lo po­vo­da da u to­ku mo­ga svje­do­če­nja u Ha­škom tri­bu­na­lu iz­ja­vim da vje­ru­jem da bi Tu­ži­la­štvo Mi­lo­še­vi­ća op­tu­ži­lo i za po­ja­vu cu­na­mi­ja, da se isti de­sio pri­je utam­ni­če­nja Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. (Cu­na­mi, ko­ji se pri­je mo­ga svje­do­če­nja de­sio, od­nio je pre­ko 200 hi­lja­da žr­ta­va). Isto­vre­me­no, ka­zao sam da oče­ku­jem da Tu­ži­la­štvo op­tu­ži To­ni­ja Ble­ra (bri­tan­skog pre­mi­je­ra) za sva ubi­stva, si­lo­va­nja i pro­val­ne kra­đe ko­je su se de­si­le pret­hod­ne no­ći u Lon­do­nu.
Na­i­me, u sud­skom pro­ce­su pro­tiv Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, ne­po­bit­no je do­ka­za­no da ni­je bi­lo „udru­že­nog zlo­či­nač­kog po­du­hva­ta” ni­ti Pla­na „Ve­li­ke Sr­bi­je”, da ni­je bi­lo et­nič­kog či­šće­nja ne­srp­skog sta­nov­ni­štva, ne­go da su upra­vo Sr­bi pro­tje­ra­ni sa te­ri­to­ri­je Hr­vat­ske u ko­joj je uče­šće Sr­ba sa 12,4 od­sto pri­je ra­ta, sve­de­no na sve­ga 4,2 od­sto po­sli­je ra­ta, da je sva­ka mje­ra Sr­ba u Hr­vat­skoj i Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni bi­la iza­zva­na pret­hod­nim od­lu­ka­ma vla­sti u Hr­vat­skoj i mu­sli­man­sko-hr­vat­skih vla­sti u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, da se ra­di­lo o sa­mo­or­ga­ni­zo­va­nju Sr­ba na tim te­ri­to­ri­ja­ma.
Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić je ostao do­sle­dan sta­vu da se tra­ži put: za mir­no rje­ša­va­nje ju­go­slo­ven­ske kri­ze, da se ni­jed­noj re­pu­bli­ci ili na­ro­du ne ospo­ra­va pra­vo na sa­mo­o­pre­dje­lje­nje uklju­ču­ju­ći i pra­vo na od­cje­plje­nje, ali na usta­van na­čin, da se sna­gom JNA ne­će mi­je­nja­ti po­li­tič­ka i dr­žav­na ru­ko­vod­stva u re­pu­bli­ka­ma, da se, ako bu­de neo­p­hod­no, JNA upo­tri­je­bi u ci­lju fi­zič­ke za­šti­te ugro­že­nog srp­skog na­ro­da u Hr­vat­skoj, da se, ako bu­de neo­p­hod­no, JNA upo­tri­je­bi ra­di de­blo­ka­de 25 hi­lja­da pri­pad­ni­ka JNA i čla­no­va nji­ho­vih po­ro­di­ca, ko­je su blo­ki­ra­le pa­ra­voj­ne for­ma­ci­je Hr­vat­ske u ka­sar­na­ma ko­je su se u mir­no­dob­skim uslo­vi­ma na­la­zi­le na te­ri­to­ri­ji Hr­vat­ske i da se od Ju­go­sla­vi­je sa­ču­va ono­li­ko ko­li­ko je mo­gu­će. To je bio i stav če­ti­ri čla­na Pred­sjed­ni­štva SFRJ, ko­ji su se za­la­ga­li za ju­go­slo­ven­sku op­ci­ju.
Mi­lo­še­vić i ja, raz­li­či­to smo gle­da­li na de­fi­ni­sa­nje ustav­nih osno­va za kon­sti­tu­i­sa­nje Sa­ve­zne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je. On je na­pra­vio kom­pro­mis, ko­ji mu je na­met­nut od stra­ne on­da­šnjeg cr­no­gor­skog ru­ko­vod­stva. Pri­hva­tio je rje­še­nja ko­ja ja ni­ka­da ne bih pri­hva­tio. To sam ka­zao u svom svje­do­če­nju u Ha­škom tri­bu­na­lu. Ta su rje­še­nja po­no­vo vo­di­la for­mi­ra­nju hi­brid­ne dr­ža­ve sa mno­go kon­fe­de­ral­nih ele­ma­na­ta.
Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić je bio ha­ri­zma­tič­na lič­nost sa ne­spor­no naj­ja­čim po­li­tič­kim auto­ri­te­tom i uti­ca­jem. Bio je ne­za­o­bi­la­zni sa­go­vor­nik i glav­ni pre­go­va­rač sa me­đu­na­rod­nim pred­stav­ni­ci­ma u svim fa­za­ma rje­ša­va­nja ju­go­slo­ven­ske kri­ze. U za­klju­če­nju Dej­ton­skog spo­ra­zu­ma, ko­jim je okon­čan rat u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, Mi­lo­še­vić je pred­sta­vljao srp­ski na­rod Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne uz sa­gla­snost Si­no­da Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve i naj­od­go­vor­ni­jih pred­stav­ni­ka srp­skog na­ro­da BiH.
(NA­STA­VI­ĆE SE)


Knjiga „Ni­je­sam po­ga­zio za­kle­tvu” mo­že se ku­pi­ti u pod­go­rič­kim knji­ža­ra­ma Ma­ti­ce srp­ske – Dru­štvo čla­no­va u Cr­noj Go­ri, Na­rod­ne knji­ge i u Grad­skoj knji­ža­ri.