Pi­še:dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Na­pra­vio je niz pu­to­pi­snih za­pi­sa ko­ji su ga pri­li­kom sre­đi­va­nja ma­te­ri­ja­la uvje­ri­li da taj svi­jet ne­po­zna­tih pred­je­la mo­že na tra­ci da do­bi­je sa­svim dru­gaj­či­ji ži­vot. Ali sve je to ne­pa­žnjom bi­lo uni­šte­no, ta­ko da je u ne­po­vrat ne­sta­la i je­di­na sa­či­nje­na ko­pi­ja.
To ga je, me­đu­tim, na­ve­lo da se fil­mu još vi­še pri­bli­ži i da se po­čet­kom dva­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka upu­sti u no­ve po­du­hva­te ko­ji­ma vi­še ni­je bio cilj sa­mo ot­kri­va­nje ne­po­zna­tih kra­je­va, već pri­je sve­ga stva­ra­nje film­skih do­ku­me­na­ta o ži­vo­tu i sa­moj pri­ro­di. Vre­me­nom je do­šao do sa­zna­nja da film mo­že da se po­is­to­vje­ti sa re­al­no­šću i da se iz do­ga­đa­ja ko­ji ži­vot či­ne da for­mi­ra­ti kom­po­zi­ci­ja ko­ja će bi­ti sa­dr­žaj­ni­ja, slo­že­ni­ja i efekt­ni­ja od go­log po­sma­tra­nja sva­ko­dnev­nih zbi­va­nja. Ako ka­me­ra do­đe u po­zi­ci­ju ne sa­mo da po­sma­tra pri­zo­re već da ih i oda­bi­ra i na­me­će kao va­žne uti­ske, po­sta­će ne sa­mo od­re­đe­ni po­gled u re­al­ni svi­jet ne­go i vi­še – auten­tič­nost ko­ja se sa­svim pri­bli­ža­va umjet­nič­koj isti­ni.
Iz­me­đu nje i ži­vo­ta ne bi tre­ba­lo da po­sto­ji dvoj­stvo, a ka­me­ra je tu da, ukla­nja sve ne­spo­ra­zu­me ka­ko bi i sa­ma po­sta­la uče­snik i svje­dok re­al­nih do­ga­đa­ja. Po Fla­er­ti­ju, to je ne­što sa­svim dru­go od onog u film­skim stu­di­ja­ma, gdje po­sto­je pred­ra­su­de pre­ma re­a­li­zmu, od­re­đe­ni te­a­tra­li­zov­ni ma­nir u do­ča­ra­va­nju ilu­zi­je i aran­ži­ra­nju isti­ne.
Fla­er­ti, me­đu­tim, ni­kad ni­je bio pro­tiv film­ske ilu­zi­je ni­ti raz­li­či­tih for­mi iz­ra­za, ali je vje­ro­vao da se naj­vi­še mo­že po­sti­ći u do­me­nu pra­ve po­e­zi­je ako se in­spi­ri­še­mo re­al­nim zbi­va­nji­ma i auten­tič­nim ma­te­ri­ja­lom. Za­što to­li­ko vre­me­na po­sve­ći­va­ti re­kon­struk­ci­ja­ma ži­vo­ta ka­da sve to mo­že­mo da na­đe­mo u pri­ro­di i me­đu sa­mim Iju­di­ma. Uz to je vje­ro­vao da stva­ri uhva­će­ne u svom pra­vom, re­al­nom pro­sto­ru ima­ju at­mos­fe­ru, pro­por­ci­je i da im se uvi­jek la­ko ras­po­zna­je iden­ti­tet. To se isto od­no­si i na sa­me lju­de i glum­ce.
Ta po­ve­za­nost emo­ci­ja u pro­sto­ru je re­dov­no de­li­kat­ni­ja, ali i slo­že­ni­ja, spon­ta­ni­ja i iz­vor­ni­ja, pa se kroz njih mo­že do­bi­ti pot­pu­ni­ja sli­ka svi­je­ta za ko­ju su ve­za­ni. Na­rav­no, sva ova sa­zna­nja ni­su do­šla od­jed­nom i ona su se iz­o­štra­va­la vre­me­nom, po­seb­no to­kom dva­de­set i pr­ve i dva­de­set i dru­ge go­di­ne. Uspio je da za­in­te­re­su­je po­slov­nu kor­po­ra­ci­ju Re­vil­lon Fre­res da uče­stvu­je u fi­nan­si­ra­nju nje­go­ve no­ve eks­pe­di­ci­je sje­ver­no od Kvi­be­ka do Un­ga­ve. Na tom pro­sto­ru pro­veo je še­sna­est me­sje­ci na­sto­je­ći da sni­mi film o ži­vo­tu Esi­ki­ma.
Ma­da je i u svo­jim pr­vim film­skim za­bi­lje­ška­ma bi­lje­žio de­ta­lje iz nji­ho­vog ži­vo­ta ni­je že­lio una­pri­jed da na­pi­še čvrst sce­na­rio ko­ji će se sa­mo ilu­stro­va­ti u pri­rod­nom am­bi­jen­tu. Vi­še su to bi­le te­me ko­je je že­lio da de­talj­ni­je pro­u­či i pro­ble­mi ko­je je tre­ba­lo osvi­je­tli­ti u ovoj su­ro­voj di­vlji­ni — ka­ko se Iju­di bo­re sa pri­ro­dom i da li u toj su­ro­vo­sti mo­gu da bu­du sreć­ni? Ka­kav je nji­hov lič­ni do­ži­vljaj ovog neo­bič­nog su­ro­vog svi­je­ta? O če­mu mi­sle i šta že­le? Ka­ko se po­na­ša­ju u svom in­tim­nom ži­vo­tu? Ka­kav im je od­nos pre­ma ci­vi­li­za­ci­ji? Za ne­ke je i to bi­lo do­volj­no da ova­kav po­du­hvat po­sto­vje­te sa onim sta­rim re­kon­struk­ci­ja­ma ak­tu­el­nih do­ga­đa­ja ko­je su vr­še­ne pri­je pr­vog ra­ta. Ve­li­čan­stve­na sce­na u ko­joj Eski­mi pro­sti­ru šta­vlje­ne ko­že od po­lar­nih li­si­ca, na ko­ji­ma se igra na­go bez­bri­žno di­je­te, dok Na­nuk opre­zno, ruč­no na­vi­ja sta­ri gra­mo­fon i slu­ša mu­zi­ku, a osta­li u ču­du gle­dju!
(Na­sta­vi­će se)