Pi­še:dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Fle­ar­ti je is­ko­ri­stio pret­hod­na is­ku­stva da od­re­di do­ga­đa­je ko­ji­ma će se po­sve­ti­ti u no­vom fil­mu, a ko­ji su ob­u­hva­ta­li ono što Na­nuk uglav­nom ra­di, ono što ni­ka­da ni­je ra­dio ono što je pre­stao da ra­di. Re­zul­tat je bio ve­o­ma za­pa­žen, ali su se o fil­mu Na­nuk sa sje­ve­ra na­sta­vi­le bes­ko­nač­ne di­sku­si­je. Ali Fla­er­ti ni­je znao za ono što su ra­di­li Pa­te i Me­li­jes a još ma­nje Dzi­ga Ver­tov. Bi­le su mu, isto ta­ko, ne­po­zna­te me­to­de film­skog oka, mi­kro­sko­pa, skri­ve­ne ka­me­re i dru­gi pri­stu­pi re­al­no­sti. On je imao pred so­bom je­dan svi­jet za ko­ji je vje­ro­vao da je do­volj­no neo­bi­čan, ana­hro­ni­čan, ali i vi­ta­lan, sa ko­jim se vri­je­di upo­zna­ti i ko­jeg tre­ba upo­re­di­ti sa onim u ko­me i sa­mi ži­vi­mo. Za­to je una­pri­jed od­lu­čio da to ne bu­de re­por­ta­žna sto­ri­ja u ko­joj bi se pri­ka­zi­va­li pri­rod­ne lje­po­te, čud­ni i ne­vi­đe­ni pej­za­ži, fol­klor i ri­tu­al pri­mi­tiv­nog ži­vo­ta. Tih bi­zar­no­sti i efekt­nih po­je­di­no­sti bi­lo je bez­broj da su mo­gli da is­pu­ne i ne­ko­li­ko fil­mo­va. Ali za Fla­er­ti­ja to ni­je bi­lo do­volj­no za film ko­ji je za­mi­slio. On će sto­ga da pri­ka­zu­je pred­me­te u auten­tič­noj for­mi, ču­va­će se da ni­šta ne iz­vi­to­pe­ri i da za­dr­ži autoh­to­nost at­mos­fe­re, ali će isto ta­ko na­sto­ja­ti da uđe u sam ži­vot i da ga sa­gle­da svo­jom ka­me­rom. Ti­me je on za­pra­vo ina­gu­ri­sao prin­cip ko­jeg će se ka­sni­je dr­ža­ti mno­gi do­ku­men­ta­ri­sti – pred­met mo­ra osta­ti ona­kav ka­kav je, ka­ko bi svo­jom ne­po­sred­no­šću bio do­mi­nan­tan u sa­mom fil­mu. Auto­ru osta­je da ga po­sma­tra, da za­vi­sno od svo­jih su­bjek­tiv­nih sta­vo­va i osje­ća­nja mi­je­nja svoj sop­stve­ni od­nos pre­ma ma­te­ri­ja­lu i da ti­me ula­zi u struk­tu­ru sa­mog ka­dra. Ako po­stig­ne­mo obo­stra­no dej­stvo do­ći će­mo do pra­ve isti­ne ko­ja će se­bi obez­bi­je­di­ti i sa ekra­na pu­ni ži­vot pa i umjet­nič­ki smi­sao. Već sa­mim tim što autor ula­zi u ži­vot ta­ko ne­po­sred­no i po­ku­ša­va da ga za­dr­ži pred ka­me­rom zna­či da pre­ma nje­mu za­u­zi­ma su­bjek­ti­van od­nos. Ni­je ri­ječ sa­mo o emo­ci­o­nal­nom do­ži­vlja­ju već i o sa­zna­nju od ko­ga za­vi­si smi­sao fil­ma.
Uz sve nje­go­ve ma­le in­ter­ven­ci­je i ko­rek­tu­re pri­je sni­ma­nja, film se za­pra­vo for­mi­ra na sop­stve­nim isti­na­ma i ni­jed­nog se tre­nut­ka ne odva­ja od am­bi­jen­ta i ju­na­ka či­ji ži­vot opi­su­je. Fla­er­ti ni­je imao po­tre­be za pro­fe­si­o­nal­nim glum­ci­ma već se opre­di­je­lio za jed­nog ti­pič­nog Eski­ma ka­kav je Na­nuk. Tu je i nje­go­va že­na Ne­i­la, tro­je dje­ce i ne­ko­li­ko ano­nim­nih sta­ti­sta ra­di at­mos­fe­re, ona či­sti iz­nu­tra igloa pro­zor ko­ji je od ve­li­kog ko­ma­da le­da is­kle­sao Na­nuk, ka­ko bi ima­li svje­tlo­sti u unu­tra­šnjo­sti. Pri­ro­da i čo­vjek!
Fla­er­ti je uz sve to mo­rao da raš­či­sti ili tač­ni­je pre­ci­zi­ra od­nos pre­ma onom što je pred­met et­no­gra­fi­je, ka­ko bi mo­gao lak­še da do­đe i do že­lje­nih sim­bo­la a u iz­vje­snim pa­sa­ži­ma fil­ma i do po­et­skog do­ži­vlja­ja. Cio taj Sje­ver je sim­bo­lič­no pri­ka­zan kao bes­kraj­na bje­li­na ko­ja se ne­pre­sta­no su­prot­sta­vlja čo­vje­ku. Sve je tu na iz­gled idi­lič­no i li­je­po ali iz­u­zet­no su­ro­vo, čak ni bilj­ka ne uspi­je­va da se odr­ži — a čo­vjek se pri­la­go­đa­va i ne­pre­kid­no su­prot­sta­vlja ka­ko bi odr­žao svoj ži­vot. Tu je bor­ba sa ne­po­zna­tom zvi­je­ri ko­ja stal­no pri­re­đu­je neo­če­ki­va­na iz­ne­na­đe­nja, pro­stor u ko­me se ni­šta sa si­gur­no­šću ne mo­že pred­vi­dje­ti i gdje se vri­je­me stal­no mi­je­nja. Čo­vjek ne smi­je da pa­da u re­zig­na­ci­ju, da po­ka­zu­je strah, da se pa­si­vi­zi­ra, jer bi od­mah bio go­tov.
Na­sta­vi­će se