PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Dr Ko­stić je dao ve­li­ki broj in­ter­vjua i elek­ton­skim me­di­ji­ma. Ta­kav je­dan raz­go­vor imao je sa no­vi­nar­kom Du­brav­kom Ke­nić, ko­ji je 24. de­cem­bra 1991. emi­to­van na TV Sa­ra­je­vo – Klub 91
Pi­ta­nje: Go­spo­di­ne Ko­sti­ću, da li se osje­ća­te kri­vim za rat?
Od­go­vor: Ta­kva pi­ta­nja su mi već po­sta­vlja­li. Mo­gu re­ći da tra­gič­no do­ži­vlja­vam sve žr­tve i ra­za­ra­nja i na jed­noj i na dru­goj stra­ni, uto­li­ko pri­je što ni­je­sam kriv za rat na pro­sto­ri­ma pret­hod­ne Ju­go­sla­vi­je. A ako bih osje­ćao ne­ku kri­vi­cu, on­da bih je mo­gao osje­ća­ti za­to što sa je­di­ni­ca­ma Ju­go­slo­ven­ske na­rod­ne ar­mi­je ni­je­smo uspje­li efi­ka­sno za­šti­ti­ti srp­ski na­rod u Za­pad­noj Sla­vo­ni­ji, ko­ji je ta­mo do­ži­vio no­vi ge­no­cid. Ta­mo je 28 srp­skih se­la do­bi­lo na­log od hr­vat­skih vla­sti da se sta­nov­ni­štvo ise­li u ro­ku od 48 ča­so­va. Svi oni ko­ji su osta­li ta­mo su po­u­bi­ja­ni. Do­mo­vi su spa­lje­ni. Imo­vi­na je uni­šte­na. Že­lje­lo se jed­no­stav­no na­pra­vi­ti et­nič­ki či­sti pro­stor. Već sam bio u pri­li­ci da ka­žem da me sve žr­tve ne­du­žnog sta­nov­ni­štva ve­o­ma bo­le. Jed­na­ko bi me bo­lje­lo da su ta­mo bi­li ugro­že­ni Mu­sli­ma­ni, Hr­va­ti ili Ma­ke­don­ci, kao što su u ovom slu­ča­ju to bi­li Sr­bi. Ali, ako ne­ko tre­ba da no­si na du­ši tra­gič­nu sud­bi­nu srp­skog na­ro­da u Za­pad­noj Sla­vo­ni­ji, on­da su to oni ko­ji su de­fe­ti­stič­ki dje­lo­va­li i od­bi­ja­li mo­bi­li­za­ci­ju, a Ju­go­slo­ven­ska na­rod­na ar­mi­ja ni­je ima­la do­volj­no ljud­stva da bi i taj na­rod mo­gli za­šti­ti­ti.
Što se ti­če kri­vi­ce za rat, ne tre­ba mno­go pod­sje­ća­ti ka­da je taj rat za­po­čeo i ka­ko je za­po­čeo. Ipak ću pod­sje­ti­ti na ge­ne­zu i su­šti­nu su­ko­ba.
Srp­ski na­rod u Hr­vat­skoj, bio je u ra­ni­jem hr­vat­skom usta­vu (Ustav iz 1974), za­jed­no sa Hr­va­ti­ma, kon­sti­tu­tiv­ni na­rod. Hr­vat­ska de­mo­krat­ska za­jed­ni­ca, kao vla­da­ju­ća po­li­tič­ka stran­ka u Hr­vat­skoj, osvo­ji­la je vlast na či­sto na­ci­o­nal-šo­vi­ni­stič­kom pro­gra­mu, opre­di­je­li­la se da for­mi­ra na­ci­o­nal­nu dr­ža­vu Hr­va­ta i iz­ba­ci­la je iz no­vog Usta­va srp­ski na­rod ko­ji ži­vi u Hr­vat­skoj. Od­go­vor srp­skog na­ro­da u ad­mi­ni­stra­tiv­nim gra­ni­ca­ma Hr­vat­ske bio je da ta­kav od­nos pre­ma srp­skom na­ro­du ne­će pri­hva­ti­ti. Onog mo­men­ta ka­da je hr­vat­ska vlast po­ku­ša­la da na srp­skim te­ri­to­ri­ja­ma us­po­sta­vi svo­je po­li­cij­ske sta­ni­ce do­šlo je do oru­ža­nih su­ko­ba i do oru­ža­nog ustan­ka srp­skog na­ro­da na tim te­ri­to­ri­ja­ma. Hr­vat­ska pro­pa­gan­da, ko­ja je za­i­sta ve­o­ma uspje­šno vo­đe­na, po­ku­ša­la je na­met­nu­ti uti­sak do­ma­ćem i me­đu­na­rod­no­mjav­nom mnje­nju da se ne ra­di o su­ko­bu sa lo­kal­nim sta­nov­ni­štvom na na­ci­o­nal­noj osno­vi, već da je ri­ječ o uba­če­nim te­ro­ri­stič­kim gru­pa­ma iz Sr­bi­je; da se ne ra­di o za­šti­ti pra­va srp­skog na­ro­da ko­ji vje­ko­vi­ma ži­vi na tim pro­sto­ri­ma, već da je ri­ječ o na­mje­ri Sr­bi­je da te te­ri­to­ri­je pri­po­ji se­bi, na ra­čun Hr­vat­ske. Ka­da su iz­bi­li me­đu­na­ci­o­nal­ni su­ko­bi, Pred­sjed­ni­štvo ni­je Ju­go­slo­ven­sku na­rod­nu ar­mi­ju an­ga­žo­va­lo da ra­tu­je pro­tiv Hr­vat­ske, već je ona upo­tri­je­blje­na kao tam­pon zo­na, da bi se spri­je­či­lo iz­bi­ja­nje ši­rih me­đu­na­ci­o­nal­nih su­ko­ba.
Gra­đa­ni tre­ba da zna­ju da su pa­ra­voj­ne for­ma­ci­je u Hr­vat­skoj za ne­ko­li­ko mje­se­ci na­ra­sle do fan­ta­stič­nih raz­mje­ra. Sa­mo po­li­cij­ske sna­ge su sa 17 hi­lja­da mir­no­dop­skog sa­sta­va na­ra­sle na pre­ko 90 hi­lja­da. For­mi­ra­na je na­ci­o­nal­na gar­da. Na­o­ru­žan je ve­li­ki broj gra­đa­na, pri­pad­ni­ka i sim­pa­ti­ze­ra Hr­vat­ske de­mo­krat­ske za­jed­ni­ce, na osno­vu stra­nač­ke pri­pad­no­sti. To je pr­vi put po­sli­je 1933. go­di­ne (ka­da je Adolf Hi­tler na­o­ru­žao pri­pad­ni­ke svo­je na­ci­stič­ke stran­ke) da se u Evro­pi ma­sov­no na­o­ru­ža­va­ju ci­vi­li po osno­vu stra­nač­ke pri­pad­no­sti. Ka­sni­je, na­rav­no, do­ga­đa­ji su išli to­kom ko­jim su išli, pa na­o­ru­ža­va­nje gra­đa­na po stra­nač­koj pri­pad­no­sti ni­je osta­lo spe­ci­fič­nost Hr­vat­ske de­mo­krat­ske za­jed­ni­ce, ne­go se to ra­di­lo i u dru­gim na­ci­o­nal­nim sre­di­na­ma.
Po­če­tak su­ko­ba do­go­dio se u uslo­vi­ma ka­da su srp­ski usta­ni­ci bi­li ne­u­po­re­di­vo ma­lo­broj­ni­ji. Hr­vat­ska je u tom tre­nut­ku mo­gla sa svo­jim oru­ža­nim sa­sta­vi­ma slo­mi­ti ot­por srp­skog na­ro­da na tim pod­ruč­ji­ma da se Ju­go­slo­ven­ska na­rod­na ar­mi­ja ni­je sta­vi­la u za­šti­tu to­ga na­ro­da.
Ka­da je Ju­go­slo­ven­ska na­rod­na ar­mi­ja po­če­la da sme­ta, hr­vat­ske oru­ža­ne for­ma­ci­je ušle su u otvo­re­ni su­kob i sa njom.
Svi ko­ji po­ku­ša­va­ju ma­lo objek­tiv­ni­je sa­gle­da­ti tu si­tu­a­ci­ju po­u­zda­no do­bro zna­ju da se Ju­go­slo­ven­ska na­rod­na ar­mi­ja kraj­nje uz­dr­ža­no po­na­ša­la. Pred­sjed­ni­štvo SFRJ, kao Vr­hov­na ko­man­da, tr­pje­lo je že­sto­ke kri­ti­ke zbog to­ga što se Ju­go­slo­ven­ska na­rod­na ar­mi­ja po­na­ša ka­ko se ni jed­na dru­ga ar­mi­ja ne bi po­na­ša­la! Pri­pad­ni­ci Ju­go­slo­ven­ske na­rod­ne ar­mi­je ima­li su na­re­đe­nje da ne pu­ca­ju i da pr­vi ne otva­ra­ju va­tru. Ju­go­slo­ven­ska na­rod­na ar­mi­ja ni­je uni­šta­va­la upo­ri­šta iz ko­jih je bi­la ugro­ža­va­na. Ka­sni­je su ti su­ko­bi eska­li­ra­li i Ju­go­slo­ven­ska na­rod­na ar­mi­ja je na si­lu mo­ra­la od­go­vo­ri­ti si­lom.
Po­na­vljam, ne osje­ćam se kri­vim za po­če­tak ra­ta. Osje­ćam dra­ma­ti­ku ovo­ga što se zbi­va. Osje­ćam te­ži­nu tre­nut­ka, pa i lič­nu dra­ma­ti­ku što sam se na­šao u po­zi­ci­ji da u ova­kvom vre­me­nu oba­vljam funk­ci­ju pot­pred­sjed­ni­ka Pred­sjed­ni­štva SFRJ”. (TV Sa­ra­je­vo-Klub 91, 24.12.1991.)Na­sta­vi­će se


Knjiga „Ni­je­sam po­ga­zio za­kle­tvu” mo­že se ku­pi­ti u pod­go­rič­kim knji­ža­ra­ma Ma­ti­ce srp­ske – Dru­štvo čla­no­va u Cr­noj Go­ri, Na­rod­ne knji­ge i u Grad­skoj knji­ža­ri.