Pi­še:dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Fla­er­ti se ni­je za­do­volj­do sa­mo opi­si­va­njem Na­nu­ko­vih osje­ća­nja, ni­ti us­po­sta­vlja­njem svog od­no­sa pre­ma ži­vot­noj isti­ni. Bio je ubi­je­đen da se pri­ka­zi­va­njem ljud­skih li­ca, po­kre­ta i od­no­sa pre­ma stva­ri­ma i sa­mom pro­sto­ru mo­gu na­zri­je­ti i one du­blje ve­ze ko­je po­sto­je iz­me­đu čo­vje­ka i sa­me pri­ro­de, ko­ju nam do­zvo­lja­va­ju da do­đe­mo do pot­pu­ni­jeg sa­zna­nja o ži­vo­tu kroz vi­zu­el­nu efe­spre­si­ju. To je bi­lo ne­što sa­svim no­vo u od­no­su na ra­ni­je re­por­ta­že i fil­mo­ve u ko­ji­ma je do­mi­ni­rao spolj­ni re­a­li­zam. Ka­me­ra je oti­šla da­lje od po­sma­tra­nja ko­je vr­ši ljud­sko oko na­sto­je­ći da pro­dre u unu­tra­šnja osje­ća­nja i od­no­se ko­ji se stva­ra­ju u sa­mim Iju­di­ma. Uz spolj­ni opis do­šli smo i do unu­tra­šnjeg sa­dr­ža­ja pa se sti­če uti­sak da „Na­nuk sa Sje­ve­ra” da­je da­le­ko kom­plek­sni­ju sli­ku o ži­vo­tu Sje­ve­ra ne­go svi ra­ni­ji li­te­ra­ni opi­si i fo­to­graf­ske re­por­ta­že.
Na­nuk se bo­ri sam sa ve­li­kim mor­žem; pa­da, usta­je, ali se ne pre­da­je i, na kra­ju uspi­je­va uz po­moć po­ro­di­ce da iz­vu­če lo­vi­nu, ko­ja mu obez­bje­đu­je eg­zi­sten­ci­ju, bar za ne­ko vri­je­me. Ti­me je Fla­er­ti uspio da iz stvar­nih do­ga­đa­ja i po­stu­pa­ka iz­vu­če sna­gu ko­ja će po­je­di­nim ka­dro­vi­ma da­va­ti ne sa­mo pla­stič­nost, već i smi­sao bez ko­ga ovaj film ni­kad ne bi do­se­gao do one svo­je vi­zu­el­ne fa­sci­nant­no­sti, dra­ma­tič­no­sti, uni­ver­zal­no­sti pa i po­et­skog do­ži­vlja­ja. Do­ku­men­tar­ni film ti­me ne sa­mo da je do­bio svo­ju estet­sku plat­for­mu, već se po­ka­za­lo da je mo­gu­će i u okvi­ru do­ku­men­tar­nog do­ći do pot­pu­ne ilu­zi­je ko­ja će od­re­đe­nom ma­te­ri­ja­lu da­ti uni­ver­zal­nost zna­če­nja. Po­šlo se od ži­vo­ta i nje­go­vih naj­o­bič­ni­jih isti­na, a do­šlo se do film­ske isti­ne ko­ja dje­lu­je sim­bo­lič­no. Isto ta­ko Fla­er­ti je obo­ga­tio film sa­zna­njem da ka­me­ra mo­že da za­đe u du­bi­ne ljud­skog do­ži­vlja­ja, da ot­kri­va u po­zna­tom ne­po­zna­to, u ži­vo­tu ono ne­vi­dlji­vo, ali pri­sut­no i da na kon­kret­nim fak­ti­ma gra­di svo­je ilu­zi­je i for­mu iz­ra­za. Po­ka­za­lo se da se i unu­tar do­ku­men­tar­nog ma­te­ri­ja­la mo­že vr­ši­ti po­mje­ra­nje pred­me­ta da se ne iz­vi­to­pe­ri nji­ho­va auten­tič­nost — po­go­to­vo ka­da re­di­telj te­ži pot­pu­ni­joj ili umjet­nič­koj re­al­no­sti. „Na­nuk sa Sje­ve­ra” je ti­me pre­va­zi­šao sva ra­ni­ja is­ku­stva u do­me­nu do­ku­men­tar­nog fil­ma. Otvo­rio je svo­jim ide­ja­ma no­ve mo­guć­no­sti is­tra­ži­va­nja i tra­ga­nja za pra­vim i auten­tič­nim iz­ra­zom. Do­ka­zao je da se mo­gu na­či­ni­ti sin­te­ze iz­me­đu ide­ja i isti­na za­ći u naj­skri­ve­ni­je že­lje i osje­ća­nja lju­di, is­ta­ći ne­do­volj­no uoč­lji­ve vri­jed­no­sti ži­vo­ta, pro­na­ći do­volj­no sna­žni rit­mo­vi i pod­sti­ca­ji za kom­po­no­va­nje že­lje­ne struk­tu­re i iz­ni­je­ti uvje­re­nje da upra­vo od sa­dr­ža­ja za­vi­si for­ma iz­ra­za. Ti­me se Fla­er­ti osje­ćao oslo­bo­đen sva­kog for­ma­li­zma i tra­di­ci­o­na­li­zma i bio je u mo­guć­no­sti da for­mi­ra dje­lo ko­je će iz­gle­da­ti kao do­ku­me­nat, ljud­ska dra­ma, et­no­graf­ska ana­li­za, psi­ho­lo­ški do­ži­vljaj, ali i sim­bol o čo­vje­ko­voj ne­u­stra­ši­vo­sti, hra­bro­sti i bes­kraj­noj sna­zi i op­ti­mi­zmu. Film je do te mje­re uvjer­ljiv da na tre­nut­ke dje­lu­je ne­stvar­no kao baj­ka o da­le­kim i ne­po­zna­tim kra­je­vi­ma, ali i otvo­re­na i su­ro­va film­ska me­ta­fo­ra o sa­mom ži­vo­tu. Iz re­al­no­sti je ta­ko oslo­bo­đe­na ma­šta, stvo­re­na ilu­zi­ja, a iz nje eks­po­ni­ra­na dra­ma­tič­nost, pa je film su­ge­ri­sao do­sta auten­tič­no sa­zna­nje o ova­ko sa­gle­da­noj stvar­no­sti. Sam ma­te­ri­jal i na­čin nje­go­vog kom­po­no­va­nja i iz­la­ga­nja od­re­đe­nih te­ma uti­ca­li su na ka­me­ru a još vi­še mon­ta­žu — za­pra­vo sa ovim dje­lom stva­ra se i pra­vi iz­raz do­ku­men­tr­nog fil­ma.
(Na­sta­vi­će se)