PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Go­vor dr Bran­ka Ko­sti­ća na tri­bi­na Na­rod­nog po­kre­ta za oču­va­nje Dr­žav­ne za­jed­ni­ce Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra u Pod­go­ri­ci 2005. go­di­ne:
„Po­što­va­ni sku­pe,
Po­što su mi or­ga­ni­za­to­ri od­re­di­li če­ti­ri mi­nu­ta, a za to­li­ko vre­me­na se ne mo­že mno­go re­ći, ogra­ni­či­ću se sa­mo na dva pi­ta­nja, ko­ja su, po mo­joj pro­cje­ni, pod­jed­na­ko zna­čaj­na u ovom tre­nut­ku.
Pr­vo pi­ta­nje na ko­je že­lim skre­ni­ti pa­žnju na ovoj tri­bi­ni, kao pr­voj po­sli­je osni­vač­kog sku­pa u Be­či­ći­ma, je­ste pi­ta­nje tra­di­ci­o­nal­ne ne­slo­ge, ko­ja nas i ovo­ga pu­ta mo­že ko­šta­ti gu­bit­ka za­jed­nič­ke dr­ža­ve. Ako bi se uči­li na gre­ška­ma iz pro­šlo­sti, a tre­ba­lo bi, ne bi mo­ra­li ići u da­le­ku pro­šlost, sve do Ko­so­va, ma­da je Ko­so­vo osta­lo sim­bol srp­ske ne­slo­ge. Do­volj­no je da se vra­ti­mo sa­mo 14 go­di­na una­zad. Ta­da, ka­da su nam raz­bi­ja­li za­jed­nič­ku dr­ža­vu SFRJ, sve na­rod­ne sna­ge u Hr­vat­skoj i Slo­ve­ni­ji udru­ži­le su se i slo­žno sta­le iza pro­jek­ta svo­je dr­žav­ne sa­mo­stal­no­sti. Na istom po­slu na­šli su se ta­da usta­še i ko­mu­ni­sti, do­mo­bra­ni i so­ci­ja­li­sti, bje­lo­gar­dej­ci i kle­ri­kal­ci i svi dru­gi. Ka­da su ostva­ri­li svoj cilj i for­mi­ra­li svo­je sa­mo­stal­ne dr­ža­ve, opet su se vra­ti­li svo­jim po­li­tič­kim par­ti­ja­ma i uklju­či­li se u bor­bu da na de­mo­krat­skim iz­bo­ri­ma do­bi­ju što vi­še po­sla­nič­kih mje­sta u svo­jim par­la­men­ti­ma. I ta­da sam go­vo­rio da im se za ta­kvo po­na­ša­nje mo­ra ski­nu­ti ka­pa, bez ob­zi­ra što je nji­ho­vo dje­lo­va­nje bi­lo su­prot­no mo­jim po­li­tič­kim na­zo­ri­ma i mo­jim že­lja­ma. U to isto vri­je­me ka­da se rje­ša­va­la sud­bi­na dr­ža­ve i na­ro­da (1991) oku­plja­li su se Be­o­gra­đa­ni i gra­đa­ni osta­lih gra­do­va Sr­bi­je, za 9. mart. Or­ga­ni­zo­va­ni su mi­tin­zi i kon­tra­mi­tin­zi, ne s ci­ljem da se od­bra­ni za­jed­nič­ka dr­ža­va, ne­go da se osvo­ji ili sa­ču­va vlast. U on­da­šnjoj Re­pu­bli­ci Srp­ska Kra­ji­na ru­ko­vod­stvo se po­di­je­li­lo po ide­o­lo­škoj osno­vi, jed­ni za ko­mu­ni­ste, dru­gi za čet­ni­ke. Iz­me­đu naj­u­žeg vr­ha sr­bi­jan­skog i cr­no­gor­skog ru­ko­vod­stva te 1991. go­di­ne do­šlo je do opreč­nih gle­da­nja na bu­duć­nost za­jed­nič­kog ži­vo­ta. Re­zul­ta­ti i kraj­nji is­hod svi­ma su po­zna­ti. Pra­te­ći po­li­tič­ka zbi­va­nja na sce­ni Cr­ne Go­re, od Osni­vač­ke skup­šti­ne ovog po­kre­ta do da­nas, ni­je­sam da­le­ko od za­ključ­ka da nam se isto­ri­ja mo­že po­no­vi­ti, ako se na­sta­vi ka­ko je za­po­če­to. Po­no­vi­ću još jed­nom ono što sam ka­zao i na osni­vač­koj skup­šti­ni Po­kre­ta. Oču­va­nje za­jed­nič­ke dr­ža­ve, pri­je sve­ga ra­di du­go­roč­nog in­te­re­sa na­še Cr­ne Go­re, mo­ra bi­ti is­pred svih dru­gih stra­nač­kih, po­li­tič­kih, ide­o­lo­ških i lič­nih in­te­re­sa. Od to­ga tre­ba da po­la­ze svi po­je­din­ci, po­seb­no iz ru­ko­vod­sta­va po­li­tič­kih par­ti­ja, ne­za­vi­sno od to­ga da li su u naj­u­žem ru­ko­vod­stvu Po­kre­ta ili se tom po­kre­tu još ni­je­su pri­klju­či­li, a iskre­no vje­ru­ju u bu­duć­nost za­jed­nič­ke dr­ža­ve. Nji­ho­vo po­na­ša­nje u Po­kre­tu mo­ra se raz­li­ko­va­ti od po­na­ša­nja u cr­no­gor­skoj skup­šti­ni.
Dru­go pi­ta­nje na ko­je sam že­lio skre­nu­ti pa­žnju od­no­si se na je­zik mr­žnje ko­jim se slu­že po­je­di­ni po­li­ti­ča­ri iz ak­tu­el­ne vla­sti. Imao sam za­do­volj­stvo da pri­su­stvu­jem Osni­vač­koj skup­šti­ni Po­kre­ta za oču­va­nje za­jed­nič­ke dr­ža­ve u Be­o­gra­du, ko­ju su or­ga­ni­zo­va­li na­ši dr­ža­vlja­ni ko­ji ži­ve i ra­de u Sr­bi­ji. Pro­sto sam ra­stao slu­ša­ju­ći sa­stav sa­vje­ta tog po­kre­ta. Osam aka­de­mi­ka (čla­no­va Srp­ske i Cr­no­gor­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti); 65 uni­ver­zi­tet­skih pro­fe­so­ra i dok­to­ra na­u­ka; 27 do­ce­na­ta i ma­gi­sta­ra i 177 osta­lih, broj­nih pro­fe­si­ja: lje­ka­ra, in­že­nje­ra, eko­no­mi­sta, prav­ni­ka, knji­žev­ni­ka, glu­ma­ca, mu­zi­ča­ra i dru­gih umjet­ni­ka, ge­ne­ra­la, advo­ka­ta, su­di­ja, pu­bli­ci­sta, pro­svjet­nih rad­ni­ka, di­rek­to­ra ve­li­kih pred­u­ze­ća, di­rek­to­ra me­dij­skih ku­ća itd. Pi­tao sam se da li je mo­gu­će da je sve to iz­nje­dri­la na­ša ma­la Cr­na Go­ra. A to je sa­mo ma­li broj od ve­li­kog bro­ja na­ših Cr­no­go­ra­ca, ko­ji ži­ve u Sr­bi­ji, a ro­đe­ni su ili oni ili nji­ho­vi ro­di­te­lji u Cr­noj Go­ri i ima­ju cr­no­gor­sko dr­ža­vljan­stvo. A sve što tra­že svo­di se na za­htjev da im se ne od­u­zi­ma nji­ho­vo pri­rod­no pra­vo da na re­fe­ren­du­mu, ako ga bu­de, a ja sam uvje­ren da ga ne­će bi­ti, od­lu­ču­ju o sud­bi­ni svo­je dr­ža­ve. Da­kle, za ta­kvu in­te­lek­tu­al­nu eli­tu, na ko­ju bi mo­gla bi­ti po­no­sna sva­ka ze­mlja u ci­vi­li­zo­va­nom svi­je­tu pa i mno­go ve­će ne­go što je na­ša, po­je­din­ci iz na­še ak­tu­el­ne vla­sti tvr­de da „ne vri­je­di ni pra­znog fi­še­ka”, a ne­ki ih pe­žo­ra­tiv­no na­zi­va­ju „te­ra­zij­ski Cr­no­gor­ci”.
To ni­je sa­mo je­zik mr­žnje. To je je­zik bo­le­snog uma. To je opa­san je­zik. Mno­go opa­san je­zik. Ne po­mi­njem to ra­di na­ših dr­ža­vlja­na u Sr­bi­ji. To po­mi­njem naj­vi­še ra­di nas ov­dje. Ta­kav je­zik zna­či vra­ća­nje na pa­ro­lu: „Ko ni­je s na­ma, taj je pro­tiv nas”, taj je naš ne­pri­ja­telj. I da opet po­no­vim ono što sam re­kao u „Ma­e­stra­lu”, na Osni­vač­koj skup­šti­ni. Ako raz­li­či­to mi­sli­mo, ne zna­či da smo jed­ni dru­gi­ma ne­pri­ja­te­lji. Uče­sni­ci na­šeg po­kre­ta tre­ba da upor­no skre­ću pa­žnju jav­no­sti na ova­kve iz­ja­ve, ali se ne smi­ju spu­šta­ti na taj ni­vo i uz­vra­ća­ti istim je­zi­kom.
Na­ši gra­đa­ni, a i me­đu­na­rod­ni fak­to­ri tre­ba da u ovom po­kre­tu pre­po­zna­ju sve mo­ral­ne od­li­ke i vr­li­ne, ko­je su kra­si­le Cr­no­gor­ce kroz pr­o­te­kla vre­me­na”.KRAJ


Knjiga „Ni­je­sam po­ga­zio za­kle­tvu” mo­že se ku­pi­ti u pod­go­rič­kim knji­ža­ra­ma Ma­ti­ce srp­ske – Dru­štvo čla­no­va u Cr­noj Go­ri, Na­rod­ne knji­ge i u Grad­skoj knji­ža­ri.