Od tre­nut­ka ka­da se po­ja­vio u Ka­pi­tol te­a­tru u Nju­jor­ku dva­de­set i dru­ge go­di­ne, na sve­ča­noj pre­mi­je­ri, od­mah je pri­hva­ćen ne sa­mo po svom eg­zo­tič­nom sa­dr­ža­ju, već i po iz­ra­zu kao istin­ska vri­jed­nost i još jed­na no­va mo­guć­nost fil­ma. Od ta­da film ži­vi u svim ge­ne­ra­ci­ja­ma do­ku­men­ta­ri­sta ko­ji su se nji­me bez­broj pu­ta in­spi­ri­sa­li na­sto­je­ći da Fla­er­ti­je­ve ide­je o film­skoj isti­ni i sa­ži­ma­nju do­ži­vlja­ja sa fak­to­gra­fi­jom ra­di pot­pu­nog sa­zna­nja pre­tvo­re u no­ve i još pot­pu­ni­je i slo­bod­ni­je for­me. Pri­bli­žio je do­ku­men­tar­ni film igra­nom, a igra­ni do­ku­men­tar­nom i za­to ne iz­ne­na­đu­je što je Džon Grir­son for­mu­li­šu­ći este­ti­ku do­ku­men­tar­nog fil­ma mno­ge svo­je sta­vo­ve ba­zi­rao upra­vo na shva­ta­nji­ma i stva­ra­lač­kim ot­kri­ći­ma sa­mog Fla­er­ti­ja. Ovaj film zbog svo­je ne­pro­la­zne lje­po­te i traj­nog zna­ča­ja do­ži­vio je no­vu re­dak­ci­ju če­tr­de­set i sed­me go­di­ne, s tim što je opre­mljen šu­mo­vi­ma i mu­zi­kom. Film je do­bio po­se­ban (ma­da tra­gi­čan) mar­ke­tin­ški pod­sti­caj po­sli­je vi­je­sti o stvar­noj smr­ti Na­nu­ka i nje­go­ve po­ro­di­ce u sni­je­žnoj olu­ji ubr­zo po­sli­je za­vr­šet­ka fil­ma.
To je već do­volj­no sna­žnoj za­vr­šni­ci fil­ma, ko­ja pri­ka­zu­je po­ro­di­cu ka­ko tra­ži za­klon od olu­je, do­da­lo ogrom­nu do­zu dir­lji­vo­sti.
I, na kra­ju, krup­ni plan Na­nu­ka ka­ko oko­van ne­pre­gled­nom le­de­nom bje­li­nom ali, i slo­bo­dan, u svom iglo­uu,u svom to­plom do­mu, sa svo­jim že­nom i dje­com, mir­no, bez­bri­žno i spo­koj­no spa­va.
Fla­er­ti je svoj stil upot­pu­nio sa još če­ti­ri du­go­me­tra­žna do­ku­men­tar­na fil­ma: „Mo­a­na” (1924), „Čo­vjek iz Ara­na” (1934) (če­sto is­ti­can kao vr­hu­nac Fla­er­ti­je­vog stva­ra­la­štva), „Ze­mlja” (1942) i „Pri­če iz Lu­i­zi­ja­ne” (1948). Sva­ki od njih u ne­čem je sli­čan „Na­nuk sa Sje­ve­ra”, ali po­sje­du­je i svo­je po­seb­ne vri­jed­no­sti. Pa ipak je ovaj Fla­er­ti­jev pr­vje­nac, svo­jim iz­vor­nim ide­ja­ma i kva­li­te­ti­ma, ozna­čio ne sa­mo jed­no no­vo raz­do­blje u raz­vo­ju iz­ra­za, na­dah­nu­to i uz­bu­dlji­vo svje­do­čan­stvo o ži­vo­tu i vre­me­nu ko­je ne­po­vrat­no pro­la­zi, već je za­u­vi­jek ostao kla­sič­no dje­lo u film­skoj umjet­no­sti.
Mno­gi isto­ri­ča­ri i te­o­re­ti­ča­ri fil­ma is­ti­ču da je to­li­ko re­ži­je pre­vi­še za je­dan do­ku­men­tar­ni film. U ne­kim dje­lo­vi­ma sko­ro da mo­že­te da ču­je­te Fle­ar­ti­ja ka­ko do­vi­ku­je Na­nu­ku i po­ro­di­ci šta da ra­de.
Film je vre­me­nom ste­kao i mno­go po­dr­ža­va­la­ca, po ko­ji­ma je naj­ve­ći do­pri­nos ko­ji je Fle­ar­ti dao na­čin na ko­ji je uspio da is­tak­ne tek­stu­ru nji­ho­vog sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta. Či­ni se da je na pri­mjer, u lo­vu na mor­ža mno­go va­žni­ja Fle­ar­ti­je­va od­lu­ka da u dru­gom pla­nu pra­ti Na­nu­ko­vo pri­kra­da­nje od to­ga da li je i ka­da ko­ri­šće­na pu­ška. A ako je Na­nu­ko­vo smi­je­še­nje dok gri­je pro­mr­zle ru­ke svo­ga si­na na­mje­šte­no, on­da je na­pro­sto u pi­ta­nju naj­bo­lji glu­mac svih vre­me­na.
Ka­ko god ga na­zva­li, do­ku­men­tar­cem, na­mje­šte­nim ili hi­brid­nim, Na­nuk sa sje­ve­ra sa­svim za­slu­že­no no­si ti­tu­lu ve­li­kog film­skog kla­si­ka. Ti kva­li­te­ti br­zo su dje­lo­va­li na film­sku pu­bli­ku: „Na­nuk” ni­je bio sa­mo po­pu­la­ran ši­rom svi­je­ta, već hva­ljan kao no­vo i ne­za­bo­rav­no is­ku­stvo. Po­uč­no je u nje­mu dra­ma­tič­no, a stvar­nost ma­što­vi­ta po­put fik­ci­je. U Fla­er­ti­je­vim fil­mo­vi­ma plat­no ni­je po­zor­ni­ca na ko­ju je pre­ne­se­na rad­nja, već ru­pa u zi­du po­zo­ri­šta kroz ko­ju gle­da­lac po­sma­tra ši­ro­ki i stvar­ni svi­jet. Svi su že­lje­li vi­dje­ti još vi­še kroz tu ča­rob­nu ru­pu i ho­li­vud­ski stu­dio je ubr­zo po­slao Fla­re­ti­ja u Sa­mou da sni­mi još jed­nog „Na­nu­ka”.
Kraj


Pi­še:
dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić,
film­ski i TV re­di­telj