PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Iz pr­vog pe­ri­o­da Al­ber­to­vog ži­vo­ta ne­ma ne­kih po­seb­nih po­je­di­no­sti iz ko­jih bi se mo­gao na­slu­ti­ti nje­gov ka­sni­ji ge­ni­jal­ni uspon u naj­te­že na­uč­ne obla­sti. Ra­zu­mlji­vo ma­li­šan je pro­la­zio kroz sve fa­ze ka­rak­te­ri­stič­ne za dje­tinj­stvo, ali je imao i jed­nu spe­ci­fič­nost. Ni­ka­da ni­je po­ka­zi­vao ne­ku ve­ću dru­štve­nost ni­ti že­lju da se što vi­še ve­že sa svo­jim vr­šnja­ci­ma. Znao je, isti­na, i on da na­pra­vi po­ne­ki ne­sta­šluk, ali je vi­še vo­lio da se po­vu­če i da se sam za­ba­vlja. Ta­da bi pra­vio raz­ne ma­le igrač­ke od dje­lo­va ko­je bi sam uspio da na­ba­vi.
Pr­vo upo­zna­va­nje sa „ču­di­ma” pri­ro­de ma­li Al­bert je do­ži­vo ka­da mu je bi­lo oko pet go­di­na. Ta­da mu je otac po­ka­zao neo­bič­nu ku­ti­ju u ko­joj se na­la­zi­la ma­la ka­zalj­ka ko­ja se uvi­jek okre­ta­la i za­u­zi­ma­la po­lo­žaj u prav­cu sje­ver–jug. Bio je to kom­pas ko­ji je iza­zvao ogrom­nu zna­ti­že­lju kod dje­ča­ka. Du­go se igrao kom­pa­som, okre­tao ku­ti­ju na sve stra­ne, ali ga je neo­bič­no ču­di­lo što je igla uvi­jek osta­ja­la da po­ka­zu­je pra­vac iz­me­đu Ze­mlji­nih po­lo­va (ka­ko mu je to otac ob­ja­snio). Po­red to­ga, za­ni­ma­le su ga i ne­ke dru­ge pri­rod­ne po­ja­ve, ali je bio još uvi­jek ne­zreo da bi mo­gao da im ra­zu­mi­je uzrok i na­čin is­po­lja­va­nja. Vo­lio je da gra­di ma­ke­te ku­ći­ca, na­ro­či­to sa vi­še spra­to­va, u če­mu je po­sti­zao iz­van­red­ne uspje­he.
U vri­je­me Ajn­štaj­no­vog dje­tinj­stva Nje­mač­ka je već bi­la uje­di­nje­na i u njoj je Pru­ska ima­la do­mi­ni­ra­ju­ću ulo­gu i zna­čaj. Voj­nič­ka čast i mi­li­ta­ri­stič­ka po­li­ti­ka, ko­ji su se is­po­lja­val­li u svim obla­sti­ma dru­štve­nog ži­vo­ta, bi­li su osnov­ni pu­to­ka­zi i u na­stav­nom pro­ce­su dr­ža­ve u ko­joj je ro­đen i pr­o­veo pr­ve go­di­ne ži­vo­ta bu­du­ći ge­ni­jal­ni fi­zi­čar. Po­seb­no mje­sto su ima­li Jun­ke­ri ko­ji su pred­sta­vlja­li i od­re­đe­ni ob­lik, bar za ta­mo­šnje pri­li­ke, spa­ja­nja mla­do­sti i rat­nič­kog du­ha. Če­sto su or­ga­ni­zo­va­ne raz­ne smo­tre, jav­ne ma­ni­fe­sta­ci­je i pod­gri­ja­va­nje rat­nič­kog ras­po­lo­že­nja. Po­seb­no se to od­no­si­lo na mla­đu po­pu­la­ci­ju ka­ko bi ona bi­la što vi­še okre­nu­ta ka mi­li­ta­ri­si­tič­kim vri­jed­no­sti­ma u jed­noj tek uje­di­nje­noj ve­li­koj dr­ža­vi.
Al­bert je, me­đu­tim, još od naj­ra­ni­je mla­do­sti imao ne­ga­ti­van od­nos i go­to­vo in­stik­tiv­nu aver­zi­ju pre­ma voj­sci, ra­tu i bi­lo ka­kvom ob­li­ku na­si­lja. Iako su dje­ca iz nje­go­vog okru­že­nja bi­la odu­še­vlje­na ka­da bi se na­či­ni­la ne­ka voj­na pri­red­ba, pa bi sa ve­li­kim uži­va­njem i odu­še­vlje­njem pra­ti­la stro­je­vo mar­ši­ra­nje voj­ni­ka, Ajn­štaj­nu se sve to ne­ka­ko ga­di­lo. On ni­je mo­gao da po­sma­tra ka­ko mla­di lju­di, pu­ni sa­mo­po­u­zda­nja i u pu­noj rat­noj opre­mi, sprem­no i od­luč­no is­ka­zu­ju voj­ne vri­jed­no­sti. Vi­še je vo­lio slo­bod­no i ne­spu­ta­no kre­ta­nje, igra­nje, is­po­lja­va­nje sop­stve­nih pro­htje­va i spo­sob­no­sti. Sva­ko po­ve­zi­va­nje u ne­ke kru­te cje­li­ne, po­seb­no kad su bi­li u pi­ta­nju voj­ni di­lo­vi, sma­trao je za ve­o­ma te­žak ob­lik pri­si­le.
Sam se Ajn­štajn ni­ka­da i ni­ka­ko ni­je mo­gao po­mi­ri­ti sa onim što je mo­gao da po­sma­tra bi­lo na jav­nim pri­red­ba­ma bi­lo u igra­ma svo­jih vr­šnja­ka. Ka­da mu je jed­nom maj­ka ka­za­la da će i on, kao od­ra­stao i zreo mo­mak, po­sta­ti do­bar i ko­ri­stan voj­nik, on se jo­gu­na­sto us­pro­ti­vio i, na maj­či­no za­pre­pa­šće­nje, krat­ko i ja­sno uz­vik­nuo: „Kad od­ra­stem, ja ne­ću da po­sta­nem je­dan od tih jad­ni­ka”.
Ka­sni­je je Ajn­štajn če­sto go­vo­rio i pi­sao ne­ga­tiv­no o voj­sci, o ra­tu i uop­šte o svim mi­li­ta­ri­stič­kim po­kre­ti­ma i ten­den­ci­ja­ma. Bio je od­lu­čan i bes­kom­pro­mi­san bo­rac za mir, rav­no­prav­nost, a kao pa­ci­fi­sta se is­ti­cao do kra­ja ži­vo­ta. U svi­je­tu je če­sto bio vi­še po­znat, a po­ne­kad i po­što­van, kao ve­li­ki pa­ci­fi­sta i pro­tiv­nik na­si­lja i ne­prav­de ne­go kao je­dan od naj­zna­me­ni­ti­jih lju­di ko­ji su ika­da ži­vje­li. Bi­lo mu je mr­sko da su se u Nje­mač­koj ta­ko zdu­šno za­la­ga­li svi uti­caj­ni kru­go­vi za stva­ra­nje bor­be­nog i rat­nič­kog ras­po­lo­že­nja, po­seb­no me­đu mla­đom po­pu­la­ci­jom. Znao je da ta­kva po­li­ti­ka vo­di ka ne­ga­tiv­nim po­sle­di­ca­ma što se, na­ža­lost, po­ka­za­lo pot­pu­no tač­nim.
Ajn­štajn je po­čeo re­dov­no ško­lo­va­nje od svo­je 6. go­di­ne. U pr­vi raz­red osnov­ne ško­le se upi­sao 1. ok­to­bra 1885. go­di­ne. Nje­go­va ško­la se zva­la „Sank Pe­ter” i bi­la smje­šte­na na Cvjet­noj pi­ja­ci u Min­he­nu. To je bi­la pe­to­sprat­na zgra­da ko­ja ni­je bi­la mno­go uda­lje­na od ku­će u ko­joj je sta­no­vao. Iako je bi­la ri­ječ o ka­to­lič­koj ško­li, a Ajn­štajn je bio je­vrej­skog po­ri­je­kla, ma­li uče­nik to­kom ško­lo­va­nja ni­ka­da ni­je imao ne­pri­li­ka zbog svo­je ne­pri­pad­no­sti ka­to­lič­koj vje­ri. Nje­go­vim ro­di­te­lji­ma vjer­ska pri­pad­nost ni­je pred­sta­vlja­la ne­ku po­seb­nu pre­pre­ku za iz­bor ško­le za ma­lo­ga Al­ber­ta. Nji­ma je naj­va­žni­je bi­lo da im sin bu­de do­bro obra­zo­van, a da ško­la u ko­joj tre­ba da uči bu­de što bli­že nji­ho­vom do­mu.
Kra­jem 19. vi­je­ka, u vri­je­me ka­da je Ajn­štajn bio uče­nik, nje­mač­ke ško­le su bi­le ure­đe­ne slič­no voj­nič­kim ka­sar­na­ma, ka­ko je to sli­ko­vi­to go­vo­rio Ajn­štajn. Mi­li­ta­ri­stič­ki pru­ski duh se u svim obra­zov­nim usta­no­va­ma, čak i u osnov­noj ško­li, ve­o­ma ja­ko osje­ćao, a to je te­ško pa­da­lo ma­lom Al­ber­tu. Uči­telj mu je bio ve­o­ma strog, krut i ne­to­le­ran­tan. Mo­ra­lo se uči­ti me­ha­nič­ki, bez raz­mi­šlja­nja i pe­da­go­ške po­ste­pe­no­sti. Sve je to osta­vlja­lo te­ške po­sle­di­ce na mla­du ge­ne­ra­ci­ju. Ka­sni­je je Ajn­štajn če­sto o to­me pi­sao i go­vo­rio i stal­no kri­tič­ki pre­i­spi­ti­vao zna­čaj i ulo­gu ta­kvog si­ste­ma obra­zo­va­nja na bu­du­će isto­rij­ske do­ga­đa­je ko­ji­ma je po­se­ban pe­čat da­la ta­da­šnja Nje­mač­ka.
(NA­STA­VI­ĆE SE)