Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


Pr­vu re­če­ni­cu u svoj dnev­nik S.A. Tol­stoj je upi­sa­la 26. ju­na 1910. go­di­ne, po­što se njen muž vra­tio od Čert­ko­va.
Ne­po­sre­dan po­vod za po­če­tak pi­sa­nja dnev­ni­ka bi­la je pre­da­ja mu­že­vlje­vog dnev­ni­ka na ču­va­nje Čert­ko­vu, na­rav­no, po že­lji mu­ža i pro­či­ta­ni za­pis iz Tol­sto­je­vog dnev­ni­ka: „Ho­ću da se bo­rim do­bro­tom i lju­ba­vlju pro­tiv So­nje“. Čuv­ši za sud­bi­nu mu­že­vlje­vih dnev­ni­ka, od­lu­či­la je da se su­prot­sta­vi Čert­ko­vu. U ok­to­bru te iste go­di­ne S.A. Tol­stoj je iz­ja­vi­la: „Moj dnev­nik je iskren krik sr­ca i po­šte­no opi­si­va­nje sve­ga šta se kod nas de­ša­va­lo“. Ona je is­tra­ja­va­la na još jed­nom – na lič­noj iskre­no­sti.
26. jun 1910. go­di­ne. Moj muž Lav Ni­ko­la­je­vič je pre­dao Čert­ko­vu či­tav svoj dnev­nik od 1900. go­di­ne i po­čeo da pi­še no­vi kod Čert­ko­va, gdje je i bio gost od 12. ju­na. U tom dnev­ni­ku, ko­ji je on po­čeo da pi­še ta­mo kod Čert­ko­va i ko­je­ga mi je dao da pro­či­tam, iz­me­đu osta­log pi­še: „Ho­ću da se bo­rim do­bro­tom i lju­ba­vlju pro­tiv So­nje“. Da se bo­ri?! Pro­tiv ko­ga da se bo­ri, kad ga ta­ko mno­go i iskre­no vo­lim, kad sa­mo raz­mi­šljam i bri­nem ka­ko da mu bu­de bo­lje. Ali, on ima po­tre­bu da se pri­ka­že ne­sreć­nim i ve­li­ko­du­šnim čo­vje­kom pred Čert­ko­vom i bu­du­ćim po­ko­lje­nji­ma, ko­ja bu­du či­ta­la nje­gov dnev­nik i ko­ji se bo­rio sa ne­ka­kvim iz­mi­šlje­nim zlom.
Moj ži­vot sa La­vom Ni­ko­la­je­vi­čem po­sta­je ne­pod­no­šljiv zbog nje­go­ve bez­du­šno­sti i bez­o­sje­ćaj­no­sti pre­ma me­ni. I sve nam je to po­ste­pe­no i smi­šlje­no či­nio Čert­kov. On je zgra­bio ne­sreć­nog star­ca, ra­sta­vio nas, ubio u nje­mu knji­žev­ni za­nos, pod­sta­kao u nje­mu mr­žnju, že­lju za su­prot­sta­vlja­njem i kri­ti­ko­va­njem, što se po­sled­njih go­di­na osje­ća­lo u no­vin­skim član­ci­ma, a za sve to je kriv nje­gov glu­pi i zlob­ni pri­ja­telj.
Ako je tač­no da po­sto­ji đa­vo, on­da je on ova­plo­ćen u Čert­ko­vu i on nam je uni­štio ži­vot.
Bo­le­sna sam sva­ki dan. Ži­vot me je umo­rio, na­mu­čio, sva­ki po­sao me za­ma­ra, usa­mlje­na sam i bez iči­je po­mo­ći, bez lju­ba­vi i mo­lim Bo­ga da mi uzme du­šu i, vje­ro­vat­no, smrt je bli­zu.
Kao pa­me­tan čo­vjek, Lav Ni­ko­la­je­vič je na­šao na­čin ka­ko da me se ota­ra­si i spa­si od me­ne i uz po­moć svo­ga pri­ja­te­lja Čert­ko­va la­ga­no me ubi­ja i kraj se ubr­zo pri­mi­če.
Iz­ne­na­da sam se raz­bo­lje­la. Ži­vje­la sam sa­ma sa Var­va­rom Mi­haj­lov­nom u Ja­snoj Po­lja­ni, a Lav Ni­ko­la­je­vič, Sa­ša i sva prat­nja: dok­tor, se­kre­tar i slu­ga su ot­pu­to­va­li u Me­šćer­sko kod Čert­ko­vih.
Zbog Sa­ški­nog zdra­vlja po­sli­je nje­ne bo­le­sti, ja sam mo­ra­la da oči­stim svu pr­ljav­šti­nu i pra­ši­nu u ku­ću, ori­bam po­do­ve i do­ve­dem sve u red. Unaj­mi­la sam sva­ka­kve rad­ni­ke, sa­ma sam po­mje­ra­la sli­ke, vu­kla na­mje­štaj i osta­le stva­ri, u če­mu mi je po­mo­gla do­bra Var­va­ra Mi­haj­lov­na. Bi­lo je mno­go pro­mje­na u ras­po­re­du po ku­ći,a i po­slo­va van ku­će. Sve me je to stra­šno is­cr­pje­lo, ra­sta­nak sa La­vom Ni­ko­la­je­vi­čem mi je pao ve­o­ma te­ško i po­sli­je sve­ga to­ga sam do­ži­vje­la ner­vni šok, ko­ji je bio to­li­ko jak da je Var­va­ra Mi­haj­lov­na mo­ra­la da po­ša­lje te­le­gram La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču sle­de­će sa­dr­ži­na; „Do­ži­vje­la je ner­vni na­pad, puls joj je iz­nad sto­ti­nu, le­ži, pla­če i ne mo­že da spa­va“. Po­vo­dom tog te­le­gra­ma on je za­pi­sao u dnev­nik: „Do­bio sam te­le­gram iz Ja­sne Po­lja­ne. Mno­go mi je te­ško“. Me­ni ni­je od­go­vo­rio ni­jed­nu je­di­nu ri­ječ i, na­rav­no, ni­je ni do­šao.
Pred ve­če mi je po­zli­lo i bi­lo to­li­ko lo­še da sam se sva tre­sla od gro­zni­ce, bo­lo­va u gla­vi i ne­ka­kvog ne­iz­dr­ži­vog oča­ja, zu­bi su mi cvo­ko­ta­li, a od pla­ča i tih bo­lo­va me je gu­ši­lo u gr­lu. Po­mi­sli­la sam da umi­rem.
Ni­je­sam bi­la ni­kad u te­žem du­šev­nom sta­nju u mom ži­vo­tu. Upla­ši­la sam se i po­ku­ša­va­ju­ći da po­bjeg­nem od ne­če­ga, za­tra­ži­la po­moć, na­rav­no, od vo­lje­nog čo­vje­ka i lič­no mu po­sla­la te­le­gram: „Mo­lim te, do­đi sju­tra 23-eg“.
Uju­tro 23-eg, umje­sto da do­đe vo­zom, ko­ji po­la­zi u 11 sa­ti iz­ju­tra i da mi po­mog­ne, on ša­lje te­le­gram: „ Bo­lje mi od­go­va­ra da do­đem 24. uju­tro, a ako je to­li­ko po­treb­no, do­ći ću noć­nim“. U ri­je­či­ma bo­lje mi od­go­va­ra ja sam pre­po­zna­la stil bez­du­šnog i hlad­nog de­spo­ta Čert­ko­va. Sta­nje mog oča­ja, ner­vna ra­stro­je­nost, sr­ča­ne smet­nje i bo­lo­vi u gla­vi bi­li su na gra­ni­ci iz­dr­žlji­vo­sti.
(Na­sta­vi­će se)