Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


U 80-im go­di­na­ma XIX vi­je­ka u ži­vot Tol­sto­je­vih po­ja­vlju­je se V.G. Čert­kov. Za raz­li­ku od pret­hod­nih naj­bli­žih Tol­sto­je­vih pri­ja­te­lja, pje­sni­ka A.A. Fe­ta i fi­lo­zo­fa N.N. Stra­ho­va, So­fi­ja An­dre­jev­na je mr­zje­la tog čo­vje­ka. Već 9. mar­ta 1887.go­di­ne ona je za­pi­sa­la u dnev­ni­ku: „Ovaj bez­du­šni, lu­ka­vi i la­žlji­vi čo­vjek, ko­ji je uli­zi­va­njem pri­do­bio La­va Ni­ko­la­je­vi­ča, ho­će da sru­ši tu ve­zu (vje­ro­vat­no, to je hri­šćan­ski), ko­ja nas je sko­ro 25 go­di­na ta­ko ti­je­sno po­ve­zi­va­la na sve na­či­ne”. Ona je 1910. go­di­ne to pot­kri­je­pi­la neo­bo­ri­vim i pre­ci­znim za­ključ­kom: „On mi je oteo du­šu mo­ga mu­ža”.
Vla­di­mir Gli­go­ri­je­vič Čert­kov je ro­đen u Sankt Pe­ter­bur­gu u bo­ga­toj ple­mić­ko-ari­sto­krat­skoj po­ro­di­ci. Sa svo­jih 19 go­di­na stu­pio je u slu­žbu u Ko­njič­ko­gar­dij­ski puk, ali po­čet­kom 1880-ih go­di­na, neo­če­ki­va­no za sve, na­pu­stio je slu­žbu i od­re­kao se per­spek­tiv­ne i bli­sta­ve ka­ri­je­re u voj­noj, a i u dr­žav­noj slu­žbi. On je oti­šao na po­ro­dič­no ima­nje svo­jih ro­di­te­lja u Li­zi­nov­ku u Vo­ro­nje­škoj gu­ber­ni­ji i po­čeo ak­tiv­no da ra­di na po­bolj­ša­nju ži­vo­ta se­lja­ka. Glav­ni do­ga­đaj, ko­ji je od­re­dio svu nje­go­vu da­lju sud­bi­nu, bio je su­sret 1883. go­di­ne sa La­vom Tol­sto­jem. Od ta­da je Čert­kov či­tav svoj ži­vot po­sve­tio sa­ku­plja­nju, ču­va­nju, iz­da­va­nju i ši­re­nju po­pu­lar­no­sti o dje­li­ma i ide­ja­ma La­va Tol­sto­ja.
Čert­kov je bio sve­stra­no ob­da­ren čo­vjek. On je otvo­rio iz­da­vač­ko pred­u­ze­će „Po­sred­nik”, ko­je je od mar­ta 1885. go­di­ne iz­da­va­lo jef­ti­ne knji­ge za na­rod. Za­jed­no sa P.I. Bir­ju­ko­vim i I.M. Tre­gu­bo­vim Čert­kov je stao u za­šti­tu du­ho­bor­ci­ma (re­li­gij­ska sek­ta), ob­ja­viv­ši u En­gle­skoj bro­šu­ru „Po­mo­zi­te”. Za to mu je pi­je­ti­lo pro­gon­stvo u Si­bir, ali za­hva­lju­ju­ći po­sre­do­va­nju ca­ri­ce-maj­ke, sa ko­jom je bi­la ve­o­ma bli­ska nje­go­va maj­ka Je­li­sa­ve­ta Iva­nov­na Čert­ko­va, nje­ga su pro­tje­ra­li iz Ru­si­je. Od 1897. go­di­ne, dok je ži­vio u En­gle­skoj, Čert­kov se ak­tiv­no uklju­čio u dru­štve­ni ži­vot, po­ma­žu­ći u or­ga­ni­zo­va­nju pre­se­lja­va­nja du­ho­bo­ra­ca u Ka­na­du.
Tol­sto­je­ve ru­ko­pi­se, kon­cep­te, ko­pi­je pi­sa­ma i dnev­ni­ke, ko­je je do­bi­jao iz Ru­si­je, on je smje­stio u spe­ci­jal­no spre­mi­šte, pri­pre­mlje­no u skla­du sa po­sled­njim do­stig­nu­ći­ma teh­ni­ke. Čert­kov je pre­vo­dio Tol­sto­je­va dje­la na en­gle­ski je­zik, po­bli­ko­vao no­va, a ta­ko­đe štam­pao i za­bra­nje­na ru­skom cen­zu­rom nje­go­va dje­la. On je, kao ni­ko dru­gi od sa­vre­me­ni­ka iz Tol­sto­je­vog okru­že­nja, naj­vi­še do­pri­nio nje­go­voj po­pu­lar­no­sti za ži­vo­ta i u Evro­pi i u svi­je­tu.
Čert­kov se 1908. go­di­ne vra­tio u Ru­si­ju sa po­ro­di­com i na­se­lio na sa­la­šu u Te­lja­tin­ka­ma, ko­ji se na­la­zio bli­zu Ja­sne Po­lja­ne. U mar­tu 1909. go­di­ne, zbog taj­ne pri­ja­ve ne­kih tul­skih spa­hi­ja, Čert­ko­va su pro­tje­ra­li iz Tul­ske gu­ber­ni­je i on je do­šao sa po­ro­di­com na ima­nje u Kr­jok­ši­no u Pod­mo­sko­vlju.
U ma­ju 1910. go­di­ne Čert­kov se pre­se­lio sa že­nom i svo­jim sa­rad­ni­ci­ma na sa­laš Otrad­no­je u Mo­skov­skoj gu­ber­ni­ji, iako je u to­ku lje­ta do­bio odo­bre­nje da se vra­ti u Te­lja­tin­ke, gdje je već ta­mo ži­vje­la nje­go­va maj­ka Je­li­sa­ve­ta Ivanovna. U Asta­po­vu je Čert­kov pro­veo sa Tol­sto­jem po­sled­nje da­ne i sa­te nje­go­vog ži­vo­ta.
U du­hov­nom ži­vo­tu Tol­sto­ja po­seb­no mje­sto su za­u­zi­ma­li nje­go­vi bli­ski pri­ja­te­lji. U po­sled­njim go­di­na­ma ži­vo­ta nje­gov na­bli­ži pri­ja­telj bio je Čert­kov. Mno­go­go­di­šnja pre­pi­ska Tol­sto­ja sa njim za­u­zi­ma pet to­mo­va u ukup­nom zbor­ni­ku sa­bra­nih dje­la pi­sca.
U dnev­ni­ku od 6. apri­la 1884. go­di­ne Tol­stoj je za­pi­sao, a od­no­si se na Čert­ko­va: „Čud­no je ko­li­ko ima­mo za­jed­nič­kog”.
Kroz pet­na­est go­di­na Tol­stoj se ža­lio u pi­smu svom pri­ja­te­lju Čert­ko­vu: „U po­sled­nje vri­je­me svi ti be­zna­čaj­ni po­slo­vi su po­ti­snu­li i po­re­me­ti­li na­šu po­ve­za­nost. Tu­žan sam zbog to­ga, mno­go mi je žao i že­lio bi da uklo­nim sve što to­me sme­ta i da opet osje­tim tu pri­ja­telj­sku ve­zu sa va­ma, ko­ju nam je Bog dao i ko­ja je bi­la ja­ka i me­ni ve­o­ma dra­ga. Ni sa kim, kao sa va­ma (uosta­lom, sva­ka ve­za je po­seb­na), ni­je po­sta­ja­la ta­kva po­ve­za­nost i ta­ko čist od­nos me­đu na­ma, a sve uz Bož­ju po­moć“. I na­kon de­set go­di­na Tol­sto­jev od­nos pre­ma Čert­ko­vu se ni­je pro­mi­je­nio: „Ka­ko je li­je­po ima­ti ta­kvog pri­ja­te­lja kao što ste vi...” – pi­sao je Tol­stoj 26. ok­to­bra 1910. go­di­ne svo­je po­sled­nje pi­smo Čert­ko­vu iz Ja­sne Po­lja­ne.
Ne­ko­li­ko da­na pri­je smr­ti, 1. no­vem­bra je na­pi­sao pi­smo svo­joj dje­ci Ser­ge­ju i Ta­tja­ni sa sta­ni­ce Asta­po­vo: „Obo­je će­te shva­ti­ti da je Čert­kov, ko­je­ga sam ja po­zvao, is­klju­či­vo tu, zbog si­tu­a­ci­je u ko­joj se na­la­zim. On je po­sve­tio svoj ži­vot istom ci­lju ko­jem sam i ja te­žio zad­njih če­tr­de­set go­di­na svog ži­vo­ta”.
(Na­sta­vi­će se)