PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


U ok­to­bru 1888. go­di­ne Ajn­štajn se po­sli­je za­vr­šet­ka osnov­ne ško­le upi­sao u pr­vi raz­red gim­na­zi­je „Lu­it­pold” u Min­he­nu ko­ja je, ta­ko­đe, pri­pa­da­la ka­to­lič­koj kon­fe­si­ji. Iz­me­đu 58 uče­ni­ka Ib raz­re­da na­la­zio se i naj­mla­đi đak je­vrej­ske vje­ro­i­spo­vi­je­sti. Glav­ni pred­me­ti su bi­li po­sve­će­ni sta­roj an­tič­koj kul­tu­ri i tra­di­ci­ji, po­seb­no grč­kom i la­tin­skom je­zi­ku, ta­ko da su se uče­ni­ci upo­zna­va­li sa do­stig­nu­ći­ma sta­rih ci­vi­li­za­ci­ja. Me­đu­tim, stro­gi i kru­ti na­čin ško­lo­va­nja ni­ka­ko ni­je od­go­va­rao mla­dom Ajn­štaj­nu. I u toj ško­li se uči­lo me­ha­nič­ki i ne­kre­a­tiv­no. Tre­ba­lo je ste­če­no zna­nje sa­mo me­ha­nič­ki re­pro­du­ko­va­ti, a to ni­ka­ko ni­je od­go­va­ra­lo uče­ni­ku ko­ji je že­lio da se udu­bi u ono što je učio i da pro­nik­ne u smi­sao sa­vla­da­nih lek­ci­ja i gra­di­va.
Ajn­štajn se po­seb­no is­ti­cao na po­lju ma­te­ma­ti­ke i pri­rod­nih na­u­ka. Sklo­nost ka tim obla­sti­ma je, ina­če, po­ka­zi­vao još od naj­ra­ni­jeg dje­tinj­stva, od vre­me­na ka­da se pr­vi put sreo sa po­ne­kom po­ja­vom ili pro­či­tav­ši da­tu knji­gu po­sve­će­nu tim obla­sti­ma. Sje­ća­ju­ći se svo­jih gim­na­zij­skih da­na, slav­ni na­uč­nik je jed­nom sar­ka­stič­no re­kao: „Uči­te­lji u osnov­noj ško­li bi­li su slič­ni na­red­ni­ci­ma, a na­stav­ncii u gim­na­zi­ji po­ruč­ni­ci­ma”. Kao mar­ljiv i do­bar uče­nik ni­je do­la­zio u su­kob sa na­stav­ni­ci­ma, a me­đu đa­ci­ma je vla­da­lo pri­mjer­no dru­gar­stvo. Ni­ko Ajn­štaj­na ni­je iz­dva­jao iako ni­je pri­pa­dao ka­to­lič­koj vje­ri. On je na­sto­jao da po­mog­ne sla­bi­jim uče­ni­ci­ma, što su nje­go­vi dru­go­vi po­seb­no ci­je­ni­li.
Me­đu na­stav­nim oso­bljem je bio je­dan iz­van­re­dan po­zna­va­lac i po­što­va­lac an­tič­ke kul­tu­re. Bio je li­be­ra­lan i ni­je se po­vi­no­vao kru­tim i uobi­ča­je­nim kri­te­ri­ju­mi­ma ko­ji su, ina­če, bi­li ka­rak­te­ri­stič­ni za ta­da­šnje nje­mač­ke gim­na­zi­je (i dru­ge sred­nje ško­le). Taj na­stav­nik se zvao Ru­es, pa je Ajn­štaj­nu bi­lo po­seb­no dra­go da bu­de na nje­go­vim ča­so­vi­ma. I ka­sni­je je kao sla­van i pri­zna­ti fi­zi­čar ga­jio po­seb­no po­što­va­nje pre­ma sta­rom svom pro­fe­so­ru. Ajn­štaj­nu je bi­lo po­seb­no dra­go što je Ru­es li­je­po, sli­ko­vi­to i ma­što­vi­to go­vo­rio o sta­rim kul­tu­ra­ma i ci­vi­li­za­ci­ja­ma. Na­sto­jao je da i svo­je uče­ni­ke za­in­te­re­su­je za do­stig­nu­ća sta­rih Gr­ka i Ri­mlja­na.
Tre­ba po­seb­no iz­dvo­ji­ti uti­caj ko­ji je na mla­dog Ajn­štaj­na iz­vr­šio nje­gov stric Ja­kob. On je svo­ga si­nov­ca po­seb­no pod­u­ča­vao u ma­te­ma­ti­ci, ali na je­dan iz­van­red­no kre­a­ti­van i za­ni­mljiv na­čin. Ne sa­mo da je svo­me ma­lo­me uče­ni­ku da­vao da rje­ša­va li­je­pe i pri­vlač­ne za­dat­ke, ne­go je to uvi­jek ra­dio i na ori­gi­na­lan na­čin. Jed­na­či­ne mu je pri­ka­zao u ob­li­ku lo­va ne­ke ne­po­zna­te ži­vo­ti­nje. Tu ne­po­zna­tu ži­vo­ti­nju ko­ju je tre­ba­lo uhva­ti­ti, na­ći ili je od­re­di­ti stric je ozna­ča­vao kao ne­po­zna­tu sa zna­kom x ili y. Upra­vo je ta­kvim po­stup­kom kod Al­ber­ta raz­vio smi­sao za neo­bič­no rje­ša­va­nje li­ne­ar­nih jed­na­či­na sa jed­nom ne­po­zna­tom. Ta­ko je, za­pra­vo, Ajn­štajn ma­te­ma­ti­ku vi­še na­u­čio sa­mo­stal­no i uz stri­če­vu po­moć ne­go što je to bio slu­čaj sa uobi­ča­je­nim škol­skim pro­gra­mom. Još jed­na okol­nost je uti­ca­la da je mla­di Ajn­štajn za­vo­lio ma­te­ma­ti­ku i po­ka­zi­vao po­seb­no in­te­re­so­va­nje pre­ma ovoj „kra­lji­ci na­u­ka”. Ro­di­te­lji su svo­me si­nu obič­no ku­po­va­li udž­be­ni­ke pri­je po­čet­ka go­di­ne. Me­đu no­vo­ku­plje­nim knji­ga­ma su, ra­zu­mlji­vo, bi­li i udž­be­ni­ci iz al­ger­be i ge­o­me­tri­je. Upra­vo ga je ova oblast, ge­o­me­tri­ja, po­seb­no za­in­te­re­so­va­la ka­da je sa­mo­stal­no po­čeo da je iz­u­ča­va. Uočio je ko­li­ko je ovo li­je­pa, sklad­na i in­spi­ra­tiv­na na­u­ka. Do­bro je pro­u­čio sve iz­lo­že­ne te­o­re­me, sa­mo­stal­no po­no­vio od­go­va­ra­ju­će do­ka­ze, iz­veo sve po­sle­di­ce. Na­sto­jao je i da ri­je­ši sve po­sta­vlje­ne za­dat­ke, a na­ro­či­to one ko­ji su se od­no­si­li na kon­struk­ci­je. Po­ka­za­lo se da je ta­kvim svo­jim na­či­nom ste­kao iz­van­red­no so­lid­nu osno­vu i za ka­sni­ji sa­mo­stal­ni na­čin iz­u­ča­va­nja i mno­gih dru­gih obla­sti.
Ka­da je Ajn­štaj­nu bi­lo 15 go­di­na, nje­gov otac je za­pao u fi­nan­sij­ske i dru­ge po­slov­ne pro­ble­me. Sva­ki pred­u­zet­nič­ki po­sao pod­ra­zu­mi­je­va i od­re­đe­nu do­zu ri­zi­ka, a to se po­ne­kad od­ra­ža­va­lo i kao ne­ga­ti­van po­slov­ni po­du­hvat. Ta­ko je fir­ma nje­go­ve po­ro­di­ce, usled pro­iz­vod­nje od­re­đe­ne ro­be, a i ne­do­bi­ja­nja jed­nog po­ve­ćeg po­sla, do­šla pod ste­čaj pa je Her­man, za­jed­no sa bra­tom Ja­ko­bom, mo­rao da mi­je­nja mje­sto pre­bi­va­li­šta. Iza­bra­li su kao mje­sto pre­mje­šta­nja nji­ho­ve ma­nje fa­bri­ke u Pa­vi­ji (Ita­li­ja). Ma­log si­na su osta­vi­li u Min­he­nu ka­ko bi na­sta­vio za­po­če­to sred­njo­škol­sko obra­zo­va­nje. Tre­ba­lo je ta­ko da Ajn­štajn još tri go­di­ne (do 18.) osta­ne u gim­na­zi­ji u Min­he­nu, ali je sud­bi­na na­mi­je­ni­la bu­du­ćem slav­nom na­uč­ni­ku dru­ga­či­ji ži­vot­ni put.
Mla­do­me Al­ber­tu se ni­je svi­đa­lo da bu­de sam bez ro­di­te­lja u Min­he­nu. Kru­ta i ne­to­le­rant­na at­mos­fe­ra mu ni­ka­ko ni­je od­go­va­ra­la. Još jed­na okol­nost je bi­la od zna­ča­ja da Al­bert ko­nač­no na­pu­sti Nje­mač­ku i od­se­li se kod svo­jih ro­di­te­lja. Nje­gov raz­red­ni star­je­ši­na ni­je bio na­klo­njen ovom svom uče­ni­ku. Po­kat­kad je go­vo­rio za Al­ber­ta da je „bio ne­ga­ti­van pri­mjer za svo­je škol­ske dru­go­ve”. Ta­da je u Nje­mač­koj va­žio za­kon da dje­ca do na­vr­še­ne 16. go­di­ne mo­gu bez pa­so­ša na­pu­sti­ti Nje­mač­ku, a Ajn­štajn je bio u dru­gom raz­re­du i is­pod tog cen­zu­sa. Kra­jem 1894. go­di­ne (tač­no 29. de­cem­bra) on na­pu­šta Lu­it­pold – gim­na­zi­ju i od­la­zi kod svo­jih ro­di­te­lja. Is­ko­ri­stio je lje­kar­sko uvje­re­nje ko­je mu je dao škol­ski lje­kar u ko­me pi­še da je mla­di uče­nik živ­ča­no obo­lio i da mu je po­treb­na od­re­đe­na po­šte­da. Naj­bo­lje bi bi­lo, pre­ma pre­po­ru­ci lje­ka­ra, da uče­nik oti­de kod ro­di­te­lja i ta­ko se okri­je­pi i po­vra­ti na­ru­še­no zdra­vlje.
(NA­STA­VI­ĆE SE)