Sle­de­ći su­sret Jo­si­pa Bro­za Ti­ta i Jo­si­fa Vi­sa­ri­o­no­vi­ča Sta­lji­na usli­je­dio je to­kom bo­rav­ka ju­go­slo­ven­skog pred­sjed­ni­ka u Mo­skvi od 5. do 17. apri­la 1945. Ti­to je 11. apri­la 1945. pot­pi­sao Ugo­vor o pri­ja­telj­stvu, uza­jam­noj po­mo­ći i po­sli­je­rat­noj sa­rad­nji iz­me­đu SSSR-a i Ju­go­sla­vi­je. U pi­ta­nju je bio me­đu­na­rod­ni prav­ni akt ko­ji je, isto­vre­me­no, bio te­melj ju­go­slo­ven­ske spolj­ne po­li­ti­ke i osno­va me­đu­na­rod­ne ne­za­vi­sno­sti no­ve Ju­go­sla­vi­je. Po­či­vao je na prin­ci­pi­ma ko­je je afir­mi­sa­la sa­ve­znič­ka an­ti­fa­ši­stič­ka ko­a­li­ci­ja i bio je osno­va na ko­joj su SSSR i ze­mlje „na­rod­ne de­mo­kra­ti­je“ te­me­lji­le svo­ju bez­bjed­nost u po­sli­je­rat­noj Evro­pi. Za sa­mog Ti­ta oslon na SSSR bio je na­čin da u bu­duć­no­sti ju­go­slo­ven­ski na­ro­di obez­bi­je­de „svoj slo­bod­ni raz­voj“, a pot­pi­sa­ni ugo­vor „osno­va mir­nog iz­gra­đi­va­nja na­še bu­duć­no­sti“ i ostva­re­nje „te­žnji da ju­go­slo­ven­ski na­ro­di ži­ve u ti­je­snom pri­ja­telj­stvu sa ve­li­kim so­vjet­skim na­ro­dom“. Osta­la je ne­po­zna­ni­ca o če­mu je sve J. B. Ti­to raz­go­va­rao sa svo­jim do­ma­ći­ni­ma.
Ti­to je u Mo­skvi do­bio po­ča­sti ko­je pre­ma pro­to­ko­lu pri­pa­da­ju stra­nim dr­žav­ni­ci­ma. U nje­go­vu i čast ju­go­slo­ven­ske vla­di­ne de­le­ga­ci­je J. V. Sta­ljin je pri­re­dio ru­čak ko­me je pri­su­stvo­vao cio so­vjet­ski dr­žav­ni vrh (J. V. Sta­ljin, V. M. Mo­lo­tov, A. I. Mi­ko­jan, L. P. Be­ri­ja, G. M. Ma­ljen­kov, L. M. Ka­ga­no­vič i dru­gi). Ti­ta je pri­mio i pred­sjed­nik Pre­zi­di­ju­ma vr­hov­nog So­vje­ta SSSR M. I. Ka­li­njin. Ve­o­ma škr­ti iz­vo­ri go­vo­re da su to­kom po­sje­te po­tvr­đe­ni sr­dač­ni od­no­si, is­ka­za­na na­da da će pot­pi­sa­ni ugo­vor do­pri­ni­je­ti slo­mu na­ci­stič­ke Nje­mač­ke i „po­slu­ži­ti“ us­po­sta­vlja­nju „čvr­stog mi­ra i si­gur­no­sti u Evro­pi“. Is­tak­nu­to je da su „sa­vez i pri­ja­telj­stvo“ dvi­ju ze­ma­lja pot­pi­si­va­njem ugo­vo­ra za­do­bi­li „no­vi iz­raz“. Ugo­vor je sma­tran do­pri­no­som je­din­stvu „slo­bo­do­lju­bi­vih na­ro­da“ i po­u­zda­nom osno­vom za da­lji raz­voj eko­nom­skih od­no­sa, kul­tur­ne sa­rad­nje, pri­ja­telj­stva, bez­bjed­no­sti...
O mo­gu­ćem sa­dr­ža­ju raz­go­vo­ra ko­je je Ti­to imao u Mo­skvi ma­lo se šta mo­glo na­slu­ti­ti i iz in­for­ma­ci­ja ko­ji­ma su ras­po­la­ga­le za­pad­ne di­plo­ma­te u Be­o­gra­du i Mo­skvi. Kao i pri­li­kom Ti­to­ve pr­ve po­sje­te SSSR-u, Za­pad je bio iz­ne­na­đen i za­te­čen. U Lon­do­nu je ta po­sje­ta do­ži­vlje­na kao ja­sno opre­dje­lje­nje Ju­go­sla­vi­je da na­pu­sti „rav­no­te­žu“ us­po­sta­vlje­nu kr­oz „po­li­ti­ku kom­pro­mi­sa“ i svr­sta se uz SSSR. Bri­tan­ci su sma­tra­li da po­sje­ta ima „voj­ni i po­li­tič­ki ka­rak­ter“. V. Čer­čil je za­klju­či­vao da „ne­ma svr­he utr­ki­va­ti se sa Ru­si­jom u pru­ža­nju mak­si­mal­ne po­mo­ći mar­ša­lu Ti­tu“. On je sma­trao da tre­ba pre­pu­sti­ti da se Ti­to ubu­du­će „osla­nja pri­je sve­ga na So­vjet­ski Sa­vez“.
Ana­li­zi­ra­ju­ći ras­po­lo­ži­ve či­nje­ni­ce, ame­rič­ki am­ba­sa­dor u Mo­skvi Ha­ri­man je po­ten­ci­rao da je to Ti­to­va „pr­va po­sje­ta ov­dje kao stra­nog zva­nič­ni­ka“ i da otu­da i za Mo­skvu ona ima funk­ci­ju zna­čaj­ne „po­li­tič­ke de­mon­stra­ci­je“ i svo­je­vr­snog pri­zna­nja. Ha­ri­man je za­klju­či­vao da kraj ra­ta na­pro­sto na­me­će po­tre­bu da se u okvi­ru „ne­po­sred­nih kon­sul­ta­ci­ja iz­me­đu so­vjet­skih vo­đa i Ti­ta“ raz­mo­tri ne­ko­li­ko hit­nih pi­ta­nja „u ve­zi sa Ti­to­vom spolj­nom po­li­ti­kom“. Kao mo­gu­će te­me raz­go­vo­ra Sta­lji­na i Ti­ta, Ha­ri­man je na pr­vo mje­sto sta­vljao „vr­lo bit­no pi­ta­nje“ austrij­ske Ko­ru­ške. Pret­po­sta­vljao je da dru­ga va­žna te­ma Ti­to­vih raz­go­vo­ra u Mo­skvi mo­že bi­ti ve­za­na za pri­li­ke u Ju­lij­skoj kra­ji­ni (Ve­ne­ci­ja Đu­li­ja). Iz ana­li­ze so­vjet­ske štam­pe, Ha­ri­man je za­klju­či­vao da je spo­ra­zum Čer­či­la i Sta­lji­na iz ok­to­bra 1944. sve ma­nje pri­hva­tljiv za Mo­skvu i da otu­da i te­ma o ju­žno­slo­ven­skoj fe­de­ra­ci­ji, ko­ju bi či­ni­li Ma­ke­do­ni­ja, Bu­gar­ska, Ju­go­sla­vi­ja i Al­ba­ni­ja, mo­že bi­ti jed­no od va­žnih pi­ta­nja u raz­go­vo­ri­ma Sta­lji­na i Ti­ta. O ju­go­slo­ven­skom za­htje­vu da se obra­zu­je „sa­vez“ Ju­go­sla­vi­je i SSSR ko­ji bi bio sli­čan an­glo-so­vjet­skom spo­ra­zu­mu iz ma­ja 1942. Ha­ri­man je sa­znao od Vi­šin­skog 9. apri­la 1945. i o to­me od­mah iz­vi­je­stio Va­šing­ton. Ha­ri­man je na­po­mi­njao da je smi­sao sa­ve­za „bor­ba pro­tiv agre­si­je“ i da on, pre­ma do­bi­je­nim in­for­ma­ci­ja­ma, ne­će bi­ti u su­ko­bu sa na­če­li­ma „svjet­ske or­ga­ni­za­ci­je“. Ipak, obez­bje­đi­va­nje bez­bjed­no­sti, ka­da je u pi­ta­nju Ju­go­sla­vi­ja, on je tu­ma­čio kao po­tvr­du svih te­ko­vi­na ostva­re­nih u ra­tu.
Bri­tan­ski am­ba­sa­dor Sti­ven­son je kra­jem apri­la iz­vje­šta­vao iz Be­o­gra­da o Ti­to­vim uti­sci­ma da je po­sje­ta Mo­skvi „vr­lo do­bro pro­te­kla“. Am­ba­sa­dor je po­se­ban ak­ce­nat sta­vljao na ri­je­či Jo­si­pa Bro­za da je pri­rod­no da isto­rij­ske ve­ze Ru­si­je i Slo­ve­na, kao i ulo­ga ko­ju je od­i­gra­la Cr­ve­na ar­mi­ja, pru­ža­ju pri­li­ku Vla­di da „što sna­žni­je učvr­sti svo­je od­no­se sa SSSR-om“. I „bri­tan­ski čo­vjek“ u vla­di De­mo­krat­ske Fe­de­ra­tiv­ne Ju­go­sla­vi­je Ivan Šu­ba­šić sma­trao je da pot­pi­sa­ni spo­ra­zum ne zna­či da je po­li­ti­ka Ju­go­sla­vi­je is­klju­či­vo ori­jen­ti­sa­na pre­ma SSSR-u.
Na kra­ju, osta­je či­nje­ni­ca da je Ti­to po po­vrat­ku iz Mo­skve na sa­stan­ku Po­lit­bi­roa CK KPJ od 23. apri­la 1945. bio iz­ra­zi­to op­ti­mi­stič­ki ras­po­lo­žen. „Sjaj­no su nas pri­mi­li. SSSR će nas po­mo­ći u sva­kom po­gle­du. Ugo­vor je u SSSR ima(o) ogro­man od­jek. Na­rod SSSR vo­li Ju­go­sla­vi­ju.“
Go­vo­re­ći 10. ju­na 1945. na van­red­nom za­sje­da­nju pred­sjed­ni­štva AV­NOJ-a, Ti­to je pot­pi­si­va­nje ugo­vo­ra ozna­čio kao re­zul­tat dav­na­šnjih te­žnji na­ro­da „ko­je su iz­ra­že­ne u du­go­traj­noj bor­bi na­ro­da kroz 25 go­di­na“. Ne­na­rod­ne re­ži­me je op­tu­žio za po­ku­ša­je da Ju­go­sla­vi­ju „što vi­še izo­lu­ju od pra­vih pri­ja­te­lja“ i ozna­čio da je vla­da DFJ svo­jom „pr­vom du­žno­šću“ sma­tra­la po­tre­bu da osi­gu­ra ze­mlju od slič­nih „ka­ta­stro­fa“ ko­je one­mo­gu­ća­va­ju mir­ni raz­vi­tak i iz­grad­nju. Ti­to je po­seb­no na­gla­sio da pot­pi­si­va­nje Ugo­vo­ra o uza­jam­noj po­mo­ći, pri­ja­telj­stvu i po­sli­je­rat­noj sa­rad­nji, kao pra­vo ju­go­slo­ven­skih na­ro­da ste­če­no u ra­tu, ni­je na­i­šlo na ra­zu­mi­je­va­nje Za­pa­da. Ta­kvo dr­ža­nje do­ju­če­ra­šnjih sa­ve­zni­ka on je upo­zo­ra­va­ju­će ozna­čio ne­prav­dom ko­ja se „du­bo­ko usa­đu­je u du­šu na­ših na­ro­da i vr­lo se te­ško za­bo­ra­vlja“. (…)
(NA­STA­VI­ĆE SE)

PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ