U na­ro­du i na­u­ci iza­zi­va in­te­re­so­va­nje drev­no Pad­nje­ho­vo pro­ro­čan­stvo, u Zbor­ni­ku po­pa Dra­go­lja. O nje­mu su pi­sa­li mno­gi: Lju­ba Sto­ja­no­vić, je­ro­mo­nah Di­o­ni­si­je, Vuk Ka­ra­džić, Đu­ra Da­ni­čić, Mi­klo­šić, Lu­bu­rić…
Na­ža­lost, lič­nost Pad­nje­he je taj­na. Po sa­dr­ža­ju, pret­po­sta­vljam da mo­že bi­ti sa Dur­mi­to­ra. Dok­tor V. Ćo­ro­vić ka­že da je ri­ječ pad­nje­ha grč­kog po­ri­je­kla (zna­či: sje­ćam se sve­ga, znam sve) od Pan­te­lej­mo­na. Pan­te­lej­mon se spo­mi­nje u ži­ti­ju Sve­tog Sa­ve od Do­me­ti­ja­na. U na­šem na­ro­du ču­va­no je pre­da­nje, ka­ko ka­že Ra­do­van Ka­zi­mi­ro­vić, po­zna­va­lac na­rod­nog ži­vo­ta i vje­ro­va­nja, da je u oto­ci (kod Cr­nog je­ze­ra na Dur­mi­to­ru) ne­kad sta­no­va­la voj­vod­ska po­ro­di­ca Pan­dže, pa tu ri­ječ do­vo­di u ve­zu sa ri­ječ­ju Pad­nje­ha (Pan­đe­ha, Pan­đa, Pan­dža).
Za sta­ru voj­vod­sku po­ro­di­cu ko­ja se do­se­li­la, iz­di­gla sa Mi­o­če, bli­zu Piv­skog ma­na­sti­ra, što svje­do­či ime nji­ho­ve ba­šti­ne – Mi­o­če­vo po­lje, na Dur­mi­to­ru, pri­ča se i da su bi­li dži­nov­skog ra­sta i sna­ge, ju­na­ci, mo­žda im je bio ro­do­na­čel­nik baš Mi­oč. Bi­la su, ka­že pre­da­nje, tri bra­ta, ko­lo­si, ju­na­ci.
Is­pi­tu­ju­ći Drob­njak, A. Lu­bu­rić ka­že da su ta­mo Pan­dže ima­le sta­ro­drev­ne knji­ge i po nji­ma pro­ri­ca­li – šta će se do­ga­đa­ti.
Vi­je­sti da je Vi­zan­tij­sko car­stvo pri pa­du i da su Tur­ci, tj. car Su­lej­man, uze­li Ka­li­polj­sko po­lu­o­str­vo i jed­ne no­ći (1352), na spla­vo­vi­ma i sa ma­lim bro­jem voj­ni­ka pre­šli iz Ma­le Azi­je pre­ko Dar­da­ne­la na po­lu­o­str­vo. Ta­da se u Evro­pi ja­vlja no­va si­la – „iz­ma­il­ćan­ska že­le­zna pa­li­ca”.
Od­jek te vi­je­sti sti­gao je na Dur­mi­tor do voj­vod­ske po­ro­di­ce Pan­dža, a oni su po­če­li da oštre ma­če­ve pred sta­rim ocem.
Otac im bje­še sli­jep, kad ču da oštre ma­če­ve upi­ta ih šta to ra­de. Oni mu od­go­vo­re: „Ne­ka­kvi…što ih zo­vu Tur­ci pre­šli su pre­ko mo­ra, pa ide­mo da ih po­da­vi­mo”.
Otac re­če: „Sje­di­te, pa ih če­kaj­te na svo­joj ku­ći. Sta­re knji­ge ka­žu da će i ti Tur­ci i amo do­ći i sve na­še ze­mlje pri­teg­nu­ti, pa se pri­šte­di­te za ođe, a ta­mo ne­ka se bi­ju oni što su im Tur­ci na pra­gu od ku­će”.
Sta­rac je, da­kle, bio pro­rok. Pad­nje­ho­vo pro­ro­čan­stvo po­či­nje sa sud­bi­nom Ri­ma a za­vr­ša­va se pro­ri­ca­njem o bu­du­ćem ca­ru Mi­ha­i­lu.
Rim­skoj ca­re­vi­ni pred­sto­ji pro­past, pi­še. otu­da je u na­šem na­ro­du osta­la po­u­ka „Rim pr­vi, Rim po­to­nji”. To je go­vo­rio i Stanj Šće­kić. Ova iz­re­ka je uze­ta iz Pad­nje­ho­va pro­ro­čan­stva. To se tu­ma­či: Rim je ne­kad bio ugled do­bra, a sa­da se is­kva­rio, te od nji do­la­zi zlo. „La­ti­ni su sta­re va­ra­li­ce”, ra­ši­e­re­na je po­slo­vi­ca u na­šem na­ro­du. U Pad­nje­ho­vu pro­ro­čan­stvu iz­ni­je­ta je sud­bi­na gra­do­va: Ca­ri­gra­da, Je­ru­sa­li­ma, Va­vi­lo­na, Da­ma­ska, So­lu­na, So­fi­je, Je­dre­na i na­ro­da Ru­sa, Sr­ba, Bu­ga­ra, Ma­đa­ra, Ku­me­na…
Za Ku­me­ne je re­če­no i po­go­đe­no da će pro­past i da ih vi­še ne­će bi­ti na svi­je­tu.
„Je­dren će od gla­di pro­pa­sti”. Ma­đa­ri će ma­lo vla­da­ti. So­lun će po­sta­ti ve­li­ki grad, ali će i ve­li­ku ža­lost do­če­ka­ti.
U zbor­ni­ku po­pa Dra­go­lja o Sr­bi­ma ka­že: „Sr­bi ma­lo­mjer­ni i po­zva­ni da se iz­mi­re sa ca­rem ve­li­ki,po­tom će di­ći oruž­je na nje­ga i po­bi­je­di­ti i pro­sla­vi­će ime nji­ho­vo” Pr­vi srp­ski usta­nak po­tvr­đu­je ovo pro­ro­čan­stvo.
Pro­ro­čan­stva su mngo­broj­na, sta­ra, dio su kul­tu­re i vje­re na­šeg na­ro­da. Ta­ko je na­sta­lo i Ko­sov­sko pro­ro­čan­stvo. Po­sli­je pro­pa­sti na Ko­so­vu (1389), na­rod je imao je­di­no vje­ru u Bo­ga i se­be i na­du za bu­duć­nost. I ta vje­ra je spa­si­la na­rod. Svo­jom mi­ste­ri­o­znom du­šom na­rod je pro­re­kao: „Sva­nu­će je­dan dan, ve­li­ki kao Vi­dov­dan, ali svje­tli­ji od Vi­dov­da­na! Pro­pa­lo srp­sko car­stvo vas­kr­snu­će!” To je bio zrak na­de i vje­re. to je ko­lek­tiv­no na­rod­no pro­ro­čan­stvo. Po­ru­ka je – is­traj, ne­ćeš pro­pa­sti!
Ko je dao po­ro­blje­nom na­ro­du ova­kvo pro­ro­čan­sto? „Onaj isti ko­ji je dao pi­je­tlu spo­sob­nost da sva­ke no­ći u od­re­đe­no vri­je­me na­ja­vi no­vi dan”
Kad je car La­zar u bo­ju na Ko­so­vu pao sa ko­nja, gla­va mu je od­sje­če­na, po­tom je car Mu­rat ras­po­ren i umro. Na­rod je za­pam­tio, vje­ko­vi­ma pje­vao i pje­va o Ko­so­vu, osta­vio pre­da­nja, ta­ko da su na­rod­na po­e­zi­ja i pro­ro­čan­stva o slo­bo­di, kao i Nje­go­še­vo dje­lo, ne­pro­la­zni dio isto­ri­je i vje­re na­rod­ne. Ka­ra­đor­đe­va var­ni­ca u se­lu Ža­ba­ri­ma po­sta­la je pla­men Pr­vog srp­skog ustan­ka. takv pla­men 1912. ob­u­zeo je cio Bal­kan, doc­ni­je 1914. i ci­je­lu Evro­pu. Ni­ko­laj Ve­li­mi­ro­vić 1912. vi­do­vi­to je pro­ri­cao da pro­past tur­ske ca­re­vi­ne na Bal­ka­nu 1913, pa da­lje ka­že: „Jed­na je ca­re­vi­na (Tur­ska) sru­še­na, još jed­na će se mo­ra­ti sru­ši­ti, da bi se pot­pu­no pro­ro­čan­stvo is­pu­ni­lo”.
Sru­ši­la se Austro­u­gar­ska ca­re­vi­na. Po­sto­ja­le su i tra­ju ta­jan­stve­ne po­ja­ve u na­šem na­ro­du. To su do­ka­za­li vje­ko­vi. To su du­hov­ne i me­tap­si­hič­ke po­ja­ve ko­je se ne mo­gu ob­ja­sni­ti ra­ci­o­nal­nim me­to­dom.
Na kra­ju pri­mjer. U cr­kvi Sv. Vas­kr­se­nja Go­pod­njeg, gdje je Hri­stov grob, na Ve­li­ku su­bo­tu i Vas­krs, u to­ku li­tur­gi­je pra­vo­slav­nog par­tri­jar­ha, sam Oganj sa ne­ba si­la­zi i svi­je­će u ru­ka­ma pa­tri­jar­ha pa­li, sa tog pla­me­na pre­no­si se oganj od vjer­ni­ka do vjer­ni­ka u hra­mu. Da ovo ni­je ma­đij­ska pri­ča – zna sa­da cio svi­jet. Pri­je ne­ku go­di­nu na­re­dio je pred­sjed­nik Ru­si­je Vla­di­mir Pu­tin da se taj oganj, u spe­ci­jal­noj ku­ti­ji pre­ne­se avi­o­nom u Mo­skvu, me­đu vjer­ni­ke. Ovaj mo­tiv ob­ra­đen je u na­rod­noj pje­smi o Sv. Sa­vi – dav­no: Obu­ko­še ra­še ka­lu­đer­ske/ a ski­do­še ka­pe ka­mi­lav­ke/ pa uze­še knji­ge Je­van­đe­lja/ oni ča­te i Bo­gu se mo­le/ pa­de nji­ma va­tra iz ne­be­sa…
(Kraj)

PI­ŠE: Ko­sta Ra­do­vić