PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Kra­jem ma­ja 1946. Ti­to se po­no­vo ob­reo u Mo­skvi. Bi­lo je to nje­go­vo po­sled­nje vi­đe­nje sa J. V. Sta­lji­nom. Su­sret se od­i­grao u spe­ci­fič­nim okol­no­sti­ma ko­je je ka­rak­te­ri­sa­lo pri­vo­đe­nje kra­ju ob­no­ve ze­mlje i do­no­še­nje Pr­vog pe­to­go­di­šnjeg pla­na, ja­ča­nje si­ste­ma ad­mi­ni­stra­tiv­nog ru­ko­vo­đe­nja pri­vre­dom i po­ja­ča­ni pri­ti­sak Za­pa­da (pro­ce­si ge­ne­ra­lu Dra­go­lju­bu Mi­ha­i­lo­vi­ću i nad­bi­sku­pu za­gre­bač­kom Aloj­zi­ju Ste­pin­cu; za­o­štra­va­nje tr­šćan­ske kri­ze, ras­plam­sa­va­nje gra­đan­skog ra­ta u Grč­koj).
U raz­go­vo­ri­ma je do­mi­ni­ra­lo ne­ko­li­ko te­ma. Raz­go­va­ra­lo se o eko­nom­skim pi­ta­nji­ma, odo­bre­nju so­vjet­skog zaj­ma ko­jim bi se fi­nan­si­ra­la in­du­stri­ja­li­za­ci­ja ze­mlje, rud­nim bo­gat­stvi­ma i nji­ho­voj eks­plo­a­ta­ci­ji, for­mi­ra­nju mje­šo­vi­tih ju­go­slo­ven­sko-so­vjet­skih dru­šta­va. Du­žna pa­žnja je po­sve­će­na pi­ta­nju Tr­sta i gra­ni­ce sa Ita­li­jom s ob­zi­rom na mi­rov­nu kon­fe­ren­ci­ju. Sta­ljin se za­ni­mao za naj­bo­lji „mo­del” rje­ša­va­nja tr­šćan­skog pi­ta­nja, dok je Ti­to iz­ra­ža­vao za­hval­nost so­vjet­skoj stra­ni za po­dr­šku ko­ju pru­ža u rje­ša­va­nju tog pro­ble­ma. Sta­lji­na je za­ni­mao po­lo­žaj in­du­stri­je i sta­nje na se­lu. Pre­tre­se­na su voj­na pi­ta­nja, po­seb­no o raz­vi­ja­nju voj­ne i avio-in­du­stri­je, kao i bro­do­grad­nje. Po­seb­nu pa­žnju Sta­ljin je po­sve­tio Al­ba­ni­ji i od­no­su ko­ji ju­go­slo­ven­ski par­tij­ski vrh ima sa KP Al­ba­ni­je. Sta­ljin se ras­pi­ti­vao o En­ver Ho­dži i ju­go­slo­ven­sko-al­ban­skim gra­ni­ca­ma. Is­ta­kao je da još ni­je na­stu­pi­lo vri­je­me za stva­ra­nje fe­de­ra­ci­je sa Bu­gar­skom, sa či­me se i Ti­to slo­žio. Sta­ljin je go­vo­rio i o po­tre­bi da se Slo­ve­ni uje­di­ne u je­din­stve­ni front sa So­vjet­skim Sa­ve­zom. Po sve­mu su­de­ći, raz­go­va­ra­lo se i o for­mi­ra­nju or­ga­ni­za­ci­je ko­mu­ni­stič­kih par­ti­ja ko­je bi bi­lo kon­sul­ta­tiv­nog ka­rak­te­ra.
Dio, sa­mo na pr­vi po­gled, ne­for­mal­nih raz­go­vo­ra vo­đen je i u Sta­lji­no­voj „da­či“ u Pod­mo­sko­vlju. Pri­sut­ni su za­bi­lje­ži­li sr­dač­nost u od­no­si­ma, sje­ća­li se ži­ve di­sku­si­je, idej­ne srod­no­sti, kva­re­nja od­no­sa iz­me­đu ju­go­slo­ven­skih i bu­gar­skih ru­ko­vo­di­o­ca i dru­go.
U vre­me­nu u ko­me je svi­jet za­ga­zio u „hlad­ni rat“, in­te­gra­ci­ja ko­mu­ni­stič­kih par­ti­ja i ze­ma­lja u ko­ji­ma su one bi­le na vla­sti bio je od­go­vor na po­ja­vu Tru­ma­no­ve dok­tri­ne i Mar­ša­lo­vog pla­na. U sep­tem­bru 1947. Ko­mu­ni­stič­ka par­ti­ja Ju­go­sla­vi­je bi­la je je­dan od osni­va­ča In­for­ma­ci­o­nog bi­roa (Ko­min­for­ma ili In­for­mbi­roa), za­mi­šlje­nog kao sa­vje­to­dav­no ti­je­lo ko­mu­ni­stič­kih par­ti­ja SSSR, is­toč­no­e­vrop­skih ze­ma­lja, Fran­cu­ske i Ita­li­je, ra­di raz­mje­ne is­ku­sta­va i za­jed­nič­kog dje­lo­va­nja. Iz Ti­to­vih pi­sa­ma Mo­skvi vi­di se da on ni­je bio upo­znat sa sa­zi­vom i pri­pre­mom tog sa­stan­ka, kao ni sa osnov­nim tač­ka­ma dnev­nog re­da.
Ne­ko­li­ko mje­se­ci po osni­va­nju In­for­mbi­roa nje­go­ve čla­ni­ce su ušle u su­kob sa KPJ. Do ra­zi­la­že­nja je pre­vas­hod­no do­šlo zbog sa­mo­stal­ne po­li­ti­ke ju­go­slo­ven­ske dr­ža­ve na spolj­no­po­li­tič­kom pla­nu. Na pr­vi po­gled sit­ni spo­ro­vi do ko­jih je to­kom go­di­na do­la­zi­lo (oko pri­ro­de ju­go­slo­ven­ske re­vo­lu­ci­je, kri­ti­ka iz­re­če­nih o po­na­ša­nju Cr­ve­ne ar­mi­je, „iz­bje­ga­va­nja“ kon­sul­ta­ci­ja oko va­žnih pi­ta­nja unu­tra­šnje i spolj­ne po­li­ti­ke, ra­da mje­šo­vi­tih dru­šta­va, od­no­sa pre­ma so­vjet­skim ci­vil­nim i voj­nim struč­nja­ci­ma, su­če­lja­va­nja sa al­ban­skim ru­ko­vod­stvom, pre­go­vo­ra sa Bu­gar­skom oko skla­pa­nja bal­kan­ske fe­de­ra­ci­je, is­po­lja­va­nja re­vo­lu­ci­o­nar­nog ide­a­li­zma, po­li­ti­ke pre­ma se­lu i dru­go) eska­li­ra­li su u op­tu­žbe KPJ kao „ku­lač­ke par­ti­je“ ko­ja vo­di „an­ti­so­vjet­sku po­li­ti­ku“ i či­je ru­ko­vod­stvo pred­sta­vlja „sit­no­bur­žo­a­ske na­ci­o­na­li­ste“. Mje­re eko­nom­skog pri­ti­ska na Ju­go­sla­vi­ju, či­jih je 52,9% iz­vo­za išlo na Is­tok, a 49,3% uvo­za sti­za­lo iz SSSR-a, po­če­le su se osje­ća­ti već u ja­nu­a­ru 1948. Zna­ke Sta­lji­no­vog ne­ras­po­lo­že­nja pre­ma Ti­tu i po­li­tič­kog pri­ti­ska pre­ma Ju­go­sla­vi­ji osje­ti­li su čla­no­vi ju­go­slo­ven­ske eko­nom­ske de­le­ga­ci­je ko­ju je pred­vo­dio Mi­lo­van Đi­las. Edvard Kar­delj je pri­li­kom sa­stan­ka ju­go­slo­ven­sko-bu­gar­ske de­le­ga­ci­je u Mo­skvi pri­su­stvo­vao Sta­lji­no­vom na­pa­du na Di­mi­tro­va i za­htje­vu za br­zim for­mi­ra­njem ju­go­slo­ven­sko-bu­gar­ske fe­de­ra­ci­je. Sta­ljin se su­prot­sta­vljao spo­ra­zu­mu ju­go­slo­ven­ske i al­ban­ske vla­de, a mo­gu­će sla­nje dvi­je ju­go­slo­ven­ske di­vi­zi­je u Al­ba­ni­ju, bez kon­sul­to­va­nja sa SSSR-om, ozna­ča­vao „pre­ven­tiv­nim ra­tom“. Osnov­ni raz­lo­zi spo­ra na­la­zi­li su se u sfe­ri spolj­ne po­li­ti­ke ko­ju je Ju­go­sla­vi­ja vo­di­la bez „kon­sul­ta­ci­ja“ sa Mo­skvom i bez „ukla­pa­nja“ sop­stve­nih spolj­no­po­li­tič­kih po­te­za u okvi­re po­li­ti­ke ko­ju je vo­di­la pr­va ze­mlja so­ci­ja­li­zma.
Po­čet­kom mar­ta 1948. Ti­to je kon­sta­to­vao da su od­no­si sa SSSR-om u po­sled­nje vri­je­me „u ras­ko­ra­ku“, ali je i da­lje sma­trao da po­li­ti­ka Ju­go­sla­vi­je pre­ma So­vjet­skom Sa­ve­zu „osta­je ne­iz­mi­je­nje­na“. Pi­smo CK SKP (b) od 27. mar­ta, ko­je su pot­pi­sa­li Sta­ljin i Mo­lo­tov, ubi­je­di­lo ga je da ni­je u pi­ta­nju ne­spo­ra­zum već su­kob sa da­le­ko­se­žnim po­sle­di­ca­ma. Op­tu­žbe o „dis­kre­di­to­va­nju so­vjet­ske ar­mi­je“, mal­tre­ti­ra­nju i sta­vlja­nju pod nad­zor or­ga­na bez­bjed­no­sti so­vjet­skih struč­nja­ka, raz­vi­ja­nju an­ti­so­vjet­ske at­mos­fe­re, op­tu­ži­va­nja SSSR-a zbog „ve­li­ko­dr­žav­nog šo­vi­ni­zma“ ima­le su ve­li­ku te­ži­nu. Uz njih su išle i dis­kva­li­fi­ka­ci­je par­tij­skog vr­ha KPJ zbog ra­da u „po­lu­i­le­gal­no­sti“, ne­do­stat­ka unu­tar­pa­r­tij­ske de­mo­kra­ti­je, opor­tu­ni­zma, ne­zdra­vih ide­ja, ras­pli­nja­va­nja u van­par­tij­noj ma­si, pri­su­stva bri­tan­skih špi­ju­na u naj­u­žem ru­ko­vod­stvu.(NA­STA­VI­ĆE SE)