Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Pro­šle su 43 go­di­ne ot­kad je sja­hao s bi­ci­kla i zva­nič­no pre­stao da se tak­mi­či. Ve­li­ki ne­mir, čo­vjek ko­ji u no­ga­ma ima bli­zu po­la mi­li­o­na ki­lo­me­ta­ra pre­ve­ze­nih na bi­ci­klu u tr­ka­ma ši­rom Sr­bi­je, Ju­go­sla­vi­je, Evro­pe, Ka­na­de... na­šao je mir u li­je­poj ku­ći u vo­ću i cvi­je­ću na ru­bu Kra­lje­va, na­do­mak rod­nog og­nji­šta u Sir­či, sa ko­jeg ga je svo­je­vre­me­no „otje­ra­la“ fa­bri­ka „Mag­no­hrom“.
Tu, u tom to­plom po­ro­dič­nom gni­je­zdu, sa su­pru­gom Lju­bi­com, dva si­na i če­tvo­ro unu­ča­di, Ra­doš Ču­brić, naj­po­zna­ti­ji srp­ski i ju­go­slo­ven­ski bi­ci­kli­sta svih vre­me­na, bro­ji da­ne je­se­ni ži­vo­ta i pre­bi­ra uspo­me­ne sa tog du­gač­kog i neo­bič­nog, slu­čaj­no oda­bra­nog ži­vot­nog pu­ta.
Ovo je nje­go­va is­po­vi­jest, ka­zi­va­nje o jed­nom vre­me­nu, slav­noj epo­hi srp­skog i ju­go­slo­ven­skog spor­ta uop­šte, a bi­ci­kli­zma po­seb­no:
„Ja sam ro­đen 20. ja­nu­a­ra, na Sve­tog Jo­va­na, 1934. go­di­ne. Mo­ji sta­ri su iz se­la Sir­če, od­mah tu pre­ko Mo­ra­ve. Bi­la to ne­ka­da ve­li­ka i bo­ga­ta po­ro­di­ca. Moj pra­de­da Ra­doj­ko sa­mo ku­po­vao ze­mlju i ši­rio ima­nje. U jed­nom tre­nut­ku je imao 88 hek­ta­ra – ceo Mag­no­hrom je na na­šem ima­nju.
Ra­doj­ko je imao dva si­na, Alek­san­dra i Ta­na­si­ja. Oba su u Pr­vom svet­skom ra­tu pre­šli Al­ba­ni­ju i pre­ži­ve­li tu gol­go­tu od­stu­pa­nja srp­ske voj­ske ka Kr­fu, ali su Alek­san­dra ta­mo sti­gle po­sle­di­ce tog mu­če­nič­kog pu­ta i on je ma­lo po­tom umro, a Ta­na­si­je se vra­tio sa po­bed­ni­ci­ma sa So­lun­skog fron­ta. Ka­sni­je je us­peo da pro­na­đe grob bra­ta Alek­san­dra i da nje­go­ve ko­sti pre­ne­se i sa­hra­ni ov­de u Sir­či.
De­da Ta­na­si­je je bio ve­li­ki do­ma­ćin, a ni moj otac Adam sa 22 hek­ta­ra ze­mlje, ko­li­ko je do­bio na de­o­bi sa bra­ćom, ni­je bio si­ro­ti­nja ne­go se ubra­jao u imuć­ni­je i do­bro­sto­je­će do­ma­ći­ne.
Ja sam u Sir­či po­čeo da učim osnov­nu ško­lu, ali je rat sve po­br­kao. I moj otac, kao i naj­ve­ći broj lju­di iz ovog kra­ja, u po­čet­ku se pri­klo­nio čet­nič­kom po­kre­tu Dra­že Mi­ha­i­lo­vi­ća, a on­da je po­če­la očaj­nič­ka bor­ba ka­ko da se pre­ži­vi u rat­nom pa­klu i iz­ne­se ži­va gla­va. Moj otac ni­je bio ak­tiv­ni bo­rac u par­ti­zan­skim re­do­vi­ma, ali je, ko­li­ko je mo­gao, po­ma­gao taj po­kret i na­sto­jao da sa­ču­va čast i do­sto­jan­stvo ku­će.
U na­šu ku­ću je, ve­ro­vat­no za­to što je bi­la imuć­ni­ja i na gla­su, jed­nog da­na do­se­lio je­dan vi­so­ki ne­mač­ki ofi­cir. Za­bo­ra­vio sam mu, na­ža­lost, ime, ali znam da je bio za­me­nik ko­man­dan­ta jed­ne je­di­ni­ce, ko­ja je ka­sni­je uče­stvo­va­la i u de­san­tu na Dr­var i 25. ma­ja 1944. go­di­ne ka­da po­ku­ša­la da uhva­ti Ti­ta. Ko­man­dant je bio u Vr­njač­koj ba­nji, a on sa ve­li­kom prat­njom i stra­žom ov­de.
Ja sve to ve­o­ma do­bro pam­tim – ta­da sam uz nje­ga i nje­go­ve pra­ti­o­ce i stra­ža­re ko­ji su se tu sme­nji­va­li, do­sta na­u­čio i ne­mač­ki. Se­ćam se kao da je ju­če bi­lo kad je taj re­kao mo­joj maj­ci Du­šan­ki: „Du­šan­ka, mor­gen Ti­to ka­put...“ – da će Ti­to su­tra­dan bi­ti ubi­jen.
Se­ćam se do­bro ka­ko su te no­ći uoči de­san­ta na Dr­var, me­ni se či­ni do zo­re, avi­o­ni uz­le­ta­li odav­de sa aero­dro­ma iz Kra­lje­va, ali ja to ta­da, na­rav­no, ni­šta ni­sam raz­u­meo, da oni idu na Dr­var i da pla­ni­ra­ju da uhva­te ili li­kvi­di­ra­ju Ti­ta. A od svih Ne­ma­ca ko­ji su tu bi­li i ži­ve­li s na­ma u ku­ći, pam­ntim sa­mo ime ne­kog po­ruč­ni­ka Han­sa, ali ne mo­gu gre­ši­ti du­šu, svi su se oni pre­ma na­ma ko­rekt­no od­no­si­li...”
Su­tra: NE­MA VI­ŠE
ČU­BRI­ĆA ADA­MA