PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Po­čet­kom mar­ta 1948. Ti­to je kon­sta­to­vao da su od­no­si sa SSSR-om u po­sled­nje vri­je­me „u ras­ko­ra­ku”, ali je i da­lje sma­trao da po­li­ti­ka Ju­go­sla­vi­je pre­ma So­vjet­skom Sa­ve­zu „osta­je ne­iz­mi­je­nje­na”. Pi­smo CK SKP (b) od 27. mar­ta, ko­je su pot­pi­sa­li Sta­ljin i Mo­lo­tov, ubi­je­di­lo ga je da ni­je u pi­ta­nju ne­spo­ra­zum, već su­kob sa da­le­ko­se­žnim po­sle­di­ca­ma. Op­tu­žbe o „dis­kre­di­to­va­nju so­vjet­ske ar­mi­je”, mal­tre­ti­ra­nju i sta­vlja­nju pod nad­zor or­ga­na bez­bjed­no­sti so­vjet­skih struč­nja­ka, raz­vi­ja­nju an­ti­so­vjet­ske at­mos­fe­re, op­tu­ži­va­nja SSSR-a zbog „ve­li­ko­dr­žav­nog šo­vi­ni­zma” ima­le su ve­li­ku te­ži­nu. Uz njih su išle i dis­kva­li­fi­ka­ci­je par­tij­skog vr­ha KPJ zbog ra­da u „po­lu­i­le­gal­no­sti”, ne­do­stat­ka unu­tar­par­tij­ske de­mo­kra­ti­je, opor­tu­ni­zma, ne­zdra­vih ide­ja, ras­pli­nja­va­nja u van­par­tij­noj ma­si, pri­su­stva bri­tan­skih špi­ju­na u naj­u­žem ru­ko­vod­stvu.
U pi­smu Sta­lji­nu i Mo­lo­to­vu od 13. apri­la 1948. Ti­to je od­ba­cio op­tu­žbe i iz­ra­zio ne­za­do­volj­stvo na­či­nom na ko­ji su one iz­ni­je­te. Iz­ni­jet je i na­če­lan stav da „ma ka­ko ne­ko od nas vo­lio ze­mlju so­ci­ja­li­zma SSSR, on ne smi­je ni u kom slu­ča­ju ma­nje vo­lje­ti svo­ju ze­mlju, ko­ja ta­ko­đe iz­gra­đu­je so­ci­ja­li­zam”. Ti­tov od­go­vor je u Mo­skvi shva­ćen kao „za­o­štra­va­nje kon­flik­ta”. U pi­smu od 4. ma­ja 1948. Sta­ljin i Mo­lo­tov su is­ti­ca­li da on ja­sno go­vo­ri o „an­ti­so­vjet­skoj po­zi­ci­ji dru­ga Ti­ta” i „kle­vet­nič­koj pro­pa­gan­di ru­ko­vo­di­la­ca KPJ”. Sta­ljin je ne­gi­rao za­slu­ge „ju­go­slo­ven­ske Kom­par­ti­je” i po­bje­du ju­go­slo­ven­ske re­vo­lu­ci­je ob­ja­šnja­vao je ula­skom so­vjet­skih ar­mi­ja u Ju­go­sla­vi­ju.
Kraj­nju tač­ku raz­la­za ozna­či­lo je ne­pri­sta­ja­nje J. B. Ti­ta i ju­go­slo­ven­skog ru­ko­vod­stva da uče­stvu­ju ju­na 1948. na za­sje­da­nju In­for­mbi­roa u Bu­ku­re­štu. Tom pri­li­kom usvo­je­na je Re­zo­lu­ci­ja o sta­nju u Ko­mu­ni­stič­koj par­ti­ji Ju­go­sla­vi­je ko­ja je odo­bra­va­la Sta­lji­nov po­stu­pak u „ras­krin­ka­va­nju ne­pra­vil­ne po­li­ti­ke CK KP Ju­go­sla­vi­je i pri­je sve­ga ne­pra­vil­ne po­li­ti­ke dru­go­va Ti­ta, Kar­de­lja, Đi­la­sa i Ran­ko­vi­ća”. Po­na­vlja­ju­ći već iz­ni­je­te op­tu­žbe, KPJ je ozna­če­na kao sek­ta­ško-bi­ro­krat­ska or­ga­ni­za­ci­ja, a nje­no vođ­stvo op­tu­že­no za ne­pri­ja­telj­sku po­li­ti­ku pre­ma SSSR-u i SKP(b), dis­kre­di­to­va­nje so­vjet­ske ar­mi­je, iz­jed­na­ča­va­nje spolj­ne po­li­ti­ke SSSR-a sa spolj­nom po­li­ti­kom im­pe­ri­ja­li­stič­kih ze­ma­lja. Od „zdra­vih sna­ga” u par­ti­ji je tra­že­no da pri­si­le svo­je ru­ko­vo­di­o­ce da pri­zna­ju po­gre­ške i da ih po­pra­ve, da na­pu­ste na­ci­o­na­li­zam i vra­te se in­ter­na­ci­o­na­li­zmu i da svim si­la­ma ra­de na učvr­šći­va­nju „je­din­stve­nog so­ci­ja­li­stič­kog fron­ta pro­tiv im­pe­ri­ja­li­zma”. U pro­tiv­nom, od član­stva je tra­že­no da smi­je­ni po­sto­je­će i is­tak­ne no­vo ru­ko­vod­stvo KPJ. Osla­nja­ju­ći se na svoj auto­ri­tet, Sta­ljin je vje­ro­vao da ide­o­lo­ška dis­kva­li­fi­ka­ci­ja i po­ziv na po­bu­nu u KPJ ne­mi­nov­no vo­de zba­ci­va­nju nje­nog ru­ko­vod­stva sa Ti­tom na če­lu. U pi­ta­nju je bi­la svo­je­vr­sna ana­te­ma ko­ja se od­no­si­la na Ti­ta i par­tij­ski vrh KPJ. Pre­ma do­stup­nim po­da­ci­ma, on ni­je vje­ro­vao u ras­kol ko­ji je iza­zvao ot­por ju­go­slo­ven­skih ko­mu­ni­sta. Tog tre­nut­ka kult Jo­si­fa Vi­sa­ri­o­no­vi­ča po­čeo je da umi­re u Ju­go­sla­vi­ji. Po­čeo je du­go­roč­ni su­kob u ko­me su se na­šle dvi­je dr­ža­ve, dvi­je par­ti­je, dva re­vo­lu­ci­o­nar­na is­ku­stva, dvi­je ha­ri­zmat­ske lič­no­sti. To­kom su­ko­ba ju­go­slo­ven­ski ko­mu­ni­sti su is­ka­za­li svoj sta­lji­ni­stič­ki po­ten­ci­jal. Sta­lji­ni­sti u KPJ isto­vre­me­no su bi­li iz­vr­ši­o­ci i žr­tve ve­li­kog te­ro­ra.
U iz­ja­vi da­toj po­vo­dom Re­zo­lu­ci­je CK KPJ je od­ba­cio sve op­tu­žbe i po­zvao par­tij­sko član­stvo da „zbi­je svo­je re­do­ve u bor­bi za ostva­re­nje par­tij­ske li­ni­je”. Ne­što ka­sni­je, Pe­ti kon­gres KPJ (jul 1948) ozna­čio je kam­pa­nju In­for­mbi­roa kao „ne­tač­nu, ne­pra­vil­nu i ne­pra­ved­nu”, is­ta­kao da KPJ „osta­je u sve­mu vjer­na prin­ci­pi­ma me­đu­na­rod­ne pro­le­ter­ske so­li­dar­no­sti i je­din­stva an­ti­im­pe­ri­ja­li­stič­kog de­mo­krat­skog fron­ta” i dao po­li­tič­ku po­dr­šku CK KPJ u od­bra­ni ne­za­vi­sno­sti ze­mlje i za­du­žio ga da „li­kvi­di­ra raz­mi­mo­i­la­že­nja” sa CK SKP (b). U re­fe­ra­tu ko­ji je Ti­to pod­nio na­ja­vljen je ob­ra­čun sa „ot­pad­ni­ci­ma” od te po­li­tič­ke li­ni­je. Upo­re­do sa tim, re­fe­rat je za­vr­šio za­ri­ca­njem da će KPJ „svo­jom ne­po­ko­le­blji­vom vje­rom” do­ka­za­ti da ni­je skre­nu­la sa pu­ta na­u­ke Mark­sa–En­gel­sa–Le­nji­na i Sta­lji­na.
Op­tu­žbe ko­je su iz­no­še­ne u in­for­mbi­rov­skoj pro­pa­gan­di i u dru­goj re­zo­lu­ci­ji In­for­mbi­roa do­ni­je­toj u no­vem­bru 1949. u Bu­dim­pe­šti (da je KPJ u ru­ka­ma ubi­ca i špi­ju­na; da je kli­ka Ti­to–Ran­ko­vić pre­šla sa „bur­žo­a­skog na­ci­o­na­li­zma na fa­ši­zam i otvo­re­no iz­daj­stvo in­te­re­sa Ju­go­sla­vi­je”; da Ti­to slu­ša na­lo­ge svo­jih „im­pe­ri­ja­li­stič­kih ga­zda” iz Lon­do­na i Va­šing­to­na; da se u Ju­go­sla­vi­ji učvr­stio „an­ti­ko­mu­ni­stič­ki, po­li­cij­ski, dr­žav­ni re­žim fa­ši­stič­kog ti­pa”) do­dat­no su op­te­re­ti­le od­no­se Ju­go­sla­vi­je sa ze­mlja­ma In­for­mbi­roa. Sprem­nost Sta­lji­na da pru­ži „sve­stra­nu po­moć” ju­go­slo­ven­skoj rad­nič­koj kla­si iza­zi­va­la je ve­li­ki strah i kod sa­mog Ti­ta. Ipak, ko­li­ko da­nas zna­mo, kon­kret­nih pla­no­va da Ti­to voj­nim uda­rom bu­de svrg­nut sa vla­sti ni­je bi­lo. Ta na­sto­ja­nja je, po sve­mu su­de­ći, osu­je­ti­lo iz­bi­ja­nje kon­flik­ta u Ko­re­ji. „Rat” pro­tiv Ti­ta Sta­ljin je na­sta­vio sve do smr­ti. Na dru­goj stra­ni, J. B. Ti­to i ju­go­slo­ven­ski ko­mu­ni­sti ob­ra­čun sa Sta­lji­nom ozna­či­li su kra­jem de­cem­bra 1949. vi­dom „hlad­nog ra­ta” ko­ji se vo­di pro­tiv Ju­go­sla­vi­je i „naj­ve­ćom bit­kom za so­ci­ja­li­zam”.
Te 1949. go­di­ne Ti­to ni­je če­sti­tao ro­đen­dan Sta­lji­nu sma­tra­ju­ći li­ce­mjer­nim da to či­ni u je­ku naj­ve­ćeg su­ko­ba. Kle­ve­te ko­je su sti­za­le iz Mo­skve te­ško su mu pa­da­le. Ipak, osje­ćaj da je u pra­vu bio je ja­či od dog­mi ko­je je na­me­tao sta­lji­ni­zam. Ne­što ka­sni­je, 1951. go­di­ne, Ti­to je uzrok su­ko­ba sa Sta­lji­nom vi­dio „u dru­štve­nom bi­ću sta­lji­ni­zma”. Po­seb­no po­gre­šnim u po­li­ti­ci Sta­lji­na on je sma­trao osla­nja­nje na „dr­žav­ni apa­rat” ko­ji je sa go­di­na­ma „po­stao ne slu­ga za­jed­ni­ce ne­go njen go­spo­dar”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)