Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Jed­nog da­na ne­ko pro­špi­jao i op­tu­žio mo­ga oca Ada­ma, ko­ji je sve vri­je­me bio tu kao „ne­u­tra­lac”, da je za­pa­lio nje­mač­ki se­njak – sje­ća se da­lje Ra­doš Ču­brić.
– Taj za­mje­nik nje­mač­kog ko­man­dan­ta, ko­ji je ži­vio kod nas, kad je moj otac uhap­šen, re­kao mo­joj maj­ci da će on ići u Ge­sta­po da ka­že da moj otac ni­je kriv i da ga pu­ste – da on jed­no­stav­no od nje­go­ve stra­že ni­je mo­gao neo­pa­že­no da iza­đe iz ku­će i ode da za­pa­li taj se­njak, od­no­sno na­pra­vi tu di­ver­zi­ju.
Ta­ko bi vje­ro­vat­no i bi­lo da se sju­tra­dan na sa­slu­ša­nju ni­je de­si­lo šta se de­si­lo. Ge­sta­po­vac ko­ji je isle­đi­vao mog oca u jed­nom tre­nut­ku mu opa­li ša­mar. On, ka­kav je bio go­ro­pa­dan i pri­jek, ne otr­pi ša­mar, vra­ti mu i jed­nim udar­cem obo­ri ge­sta­pov­ca, a on­da se za­le­ti i kroz sta­klo iz­le­ti iz so­be i kre­ne da bje­ži. Taj ko­ji ga je do­veo na sa­slu­ša­nje opa­li za njim ra­fal kroz pro­va­lje­ni pro­zar, po­go­di ga sa dva met­ka u le­đa i na mje­stu ubi­je...
Bi­lo je to na Sve­tog Ili­ju 1943. go­di­ne, a po­sli­je je omla­di­na is­pje­va­la ve­li­ku pje­smu o mom ocu:
Nad Kra­lje­vom pa­la ta­ma,
Ne­ma vi­še Ču­bri­ća Ada­ma.
On po­gi­be i osta­vi ime,
Da se do­vek po­no­si­mo nji­me.
I sa nji­me ko sa haj­duk Velj­kom
I sa sta­rim pro­to­pop Ne­delj­kom...
Mje­sec da­na po­sli­je oče­ve po­gi­bi­je, za­tvo­re mi i dje­da Ta­na­si­ja, pr­ko­snog i ne­po­kor­nog so­lun­ca, ko­ji se ni­je mi­rio da ži­vi pod oku­pa­to­rom, ko­ji im ni­je opra­štao što su mu na prav­di bo­ga ubi­li si­na. Od­ve­li su ga i ko­ji dan ka­sni­je i nje­ga stri­je­lja­li.
Ta­ko smo osta­li sa­mi ja i mo­ja maj­ka Du­šan­ka – ja bio je­di­nac i ni­je­sam imao ni bra­ta ni se­stre. Ta­ko smo do­če­ka­li i kraj ra­ta. On­da na­stu­pi­le mu­ke i ino­ko­šti­na – ogrom­no ima­nje, a ne­ma ko da ra­di...
Ja na­sta­vio ško­lu, ali ni­je­sam bio ne­ki đak, jer, iskre­no go­vo­re­ći, ni­je­sam ne­što ni učio. Ipak, za­vr­šio sam tih osam raz­re­da – ma­lu ma­tu­ru, ka­ko se to ta­da zva­lo. Upi­šem i gim­na­zi­ju, ali sam već po­sli­je pr­ve go­di­ne na­pu­stio i vra­tio se u se­lo, na ima­nje. Stric mi je­dan ve­li: šta će te­bi bre ško­la kod to­li­kog ima­nja...
Ja pri­sta­sao. Igrao do­bro fud­bal i jed­nom u čast Pr­vog ma­ja igra­la Sir­ča i Ra­ti­na, tu jed­no se­lo u su­sjed­stvu – bi­lo to 1953. go­di­ne. Po­sli­je te utak­mi­ce Ra­ti­na or­ga­ni­zu­je bi­ci­kli­stič­ku tr­ku Ra­ti­na – Vr­ba i na­trag. Sa obič­nim bi­ci­kli­ma, ne­ma tr­kač­kih, ot­kud u to vri­je­me na se­lu tr­kač­ki bi­cikl. Me­ni ovi mo­ji Sir­ča­ni ve­le: aj­de, bre, ti do­bro vo­ziš, pri­ja­vi se, i ja ih po­slu­šam.
Bi­la na­gra­da gu­me za bi­cikl. Znaš šta je to bi­lo. Ču­do! Kao da ti ne­ko da­nas auto po­klo­ni. Ni­je bi­lo ni­gdje gu­ma za bi­cikl da se ku­pi. To se da­va­lo ne­što na ne­ke bo­no­ve i mo­gli su da do­bi­ju sa­mo rad­ni­ci ko­ji bi­ci­kli­ma do­la­ze sa se­la na po­sao. Tre­ba­lo je da daš si­lu me­sa, ku­ku­ru­za, pše­ni­ce, pa da do­bi­ješ gu­mu...
Su­tra: PO­BJED­NIK
SA DR­VE­NOM PE­DA­LOM


Spa­sio par­ti­zan­sku če­tu

Kad je po­čeo Dru­gi svjet­ski rat i kre­nuo usta­nak, moj otac, ka­ko re­koh, oti­šao u čet­ni­ke, ov­dje ta­da svi bi­li u čet­ni­ci­ma. Taj ne­ki ko­man­dant Va­sić, bio ne­ki ofi­cir u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji, na­re­di jed­nog da­na mom ocu da po­sta­vi za­sje­du i tu u Sir­či sa­če­ka, raz­o­ru­ža i uni­šti Tre­ću par­ti­zan­sku če­tu ko­ja se po­vla­či­la sa Ja­strep­ca. Bi­li u toj če­ti Pa­vle Jak­šić, Ko­ča Jon­čić, pa ne­ki pred­rat­ni ge­ne­ral Si­mo­vić... Moj otac po­sta­vi za­sje­du, ali se on­da dig­ne i ode u Vi­ta­no­vac pre­sret­ne tu par­ti­zan­sku je­di­ni­cu i ka­že im: ovu­da ne mo­že­te pro­ći sem ako ste ri­je­ši­li da iz­gu­bi­te gla­ve i vi i mi, ne­go za­o­bi­đi­te. Upu­ti ih gdje da se ske­lom pre­ve­zu pre­ko Mo­ra­ve i iz­bjeg­nu bi­lo ka­kve ne­vo­lje – na­re­dio i tom ske­le­dži­ji da ih pre­ve­ze i da ću­ti – ne­ma pla­ća­nja, ne­ma ni­šta... Taj či­ča, ske­le­dži­ja – zvao se Dra­go Sto­ja­no­vić – tu na Mo­ra­vi dr­žao ske­lu i vo­de­ni­cu, ka­sni­je, po­sli­je ra­ta, zbog tog do­bro­čin­stva do­bio pen­zi­ju...