PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Na pu­tu sta­lji­ni­za­ci­je, ka­ko po­ka­zu­je isto­ri­ja, od ko­mu­ni­stič­kih par­ti­ja ot­pa­da­li su ne sa­mo an­ti­sta­lji­ni­sti i ne­sta­lji­ni­sti već i po­lu­sta­lji­ni­sti. To se do­go­di­lo i sa KPJ 1948. U tre­nut­ku su­ko­ba sa In­for­mbi­ro­om ju­go­slo­ven­ski ko­mu­ni­sti su is­ka­za­li svoj naj­sta­lji­ni­stič­ki­ji po­ten­ci­jal. On se ogle­dao u me­to­di­ma ra­da ko­ji su pri­mi­je­nje­ni pri­li­kom na­sil­nog for­mi­ra­nja se­ljač­kih rad­nih za­dru­ga (ko­lek­ti­vi­za­ci­ja), ob­ra­ču­na sa „bur­žo­a­skim ele­men­ti­ma” u Na­rod­nom fron­tu, na­ci­o­na­li­za­ci­je imo­vi­ne i uni­šta­va­nja sit­ne pri­vat­ne pri­vre­de i za­nat­stva i po­seb­no ob­ra­ču­na sa svim onim do­ju­če­ra­šnjim čla­no­vi­ma par­ti­je ko­ji su pri­hva­ti­li Sta­lji­no­vu kri­ti­ku. Svi osum­nji­če­ni za pri­sta­ja­nje uz Re­zo­lu­ci­ju In­for­mbi­roa hap­še­ni su, osu­đi­va­ni i upu­ći­va­ni u lo­go­re. Nji­ho­va izo­la­ci­ja mo­gla se ob­ja­sni­ti po­sto­ja­njem re­al­ne opa­sno­sti po op­sta­nak ze­mlje, ali ne i po­stu­pa­nje pre­ma nji­ma ko­je se ogle­da­lo u fi­zič­kom uni­šta­va­nju lju­di i po­ni­šta­va­nju nji­ho­ve hu­ma­ni­stič­ke su­šti­ne.
Or­ga­ni­za­ci­o­no po­sta­vlje­na na uzo­ru so­vjet­ske dr­ža­ve, uklo­plje­na u in­te­re­se i pla­no­ve so­vjet­ske po­li­ti­ke, eko­nom­ski ve­za­na za So­vjet­ski Sa­vez i ze­mlje „na­rod­ne de­mo­kra­ti­je”, ide­o­lo­ški pot­či­nje­na Sta­lji­nu, po­li­tič­ki okre­nu­ta Mo­skvi, Ju­go­sla­vi­ja je od 1948. do 1953. bi­la su­o­če­na sa re­al­nom opa­sno­šću na­pa­da sa is­to­ka i de­struk­ci­je iz­nu­tra. Op­sta­nak dr­ža­ve, od­bra­na ne­za­vi­sno­sti i oču­va­nje te­ko­vi­na re­vo­lu­ci­je na­pro­sto su zah­ti­je­va­li cen­tra­li­stič­ki ure­đe­nu, mo­no­lit­nu dr­ža­vu spo­sob­nu da se od­u­pre pri­ti­sci­ma ko­ji su išli „do ivi­ce ra­ta”. Gra­nič­ne me­đe sa ve­ći­nom su­sje­da (Ma­đar­ska, Ru­mu­ni­ja, Bu­gar­ska, Al­ba­ni­ja) po­sta­le su po­pri­šta su­ko­ba i oru­ža­nih in­ci­de­na­ta. Voj­ne pro­vo­ka­ci­je, te­ro­ri­stič­ki ak­ti, sa­bo­ta­že, eko­nom­ska blo­ka­da, pro­pa­gand­ni pri­ti­sak, ide­o­lo­ške i po­li­tič­ke po­dje­le, strah, op­šta ne­si­gur­nost po­sta­li su dio sva­ko­dne­vi­ce u ko­joj se ži­vje­lo. Su­kob i kri­za ja­ča­li su uti­caj voj­nog fak­to­ra i stra­ho­vla­du po­li­tič­ke po­li­ci­je Ud­be. Od­bra­na ne­za­vi­sno­sti ima­la je dru­go li­ce u re­pre­si­ji. Mre­ža in­for­ma­to­ra i do­u­šni­ka ob­u­hva­ta­la je oko dva mi­li­o­na lju­di. U bor­bi pro­tiv In­for­mbi­roa bi­lo je uhap­še­no i mal­tre­ti­ra­no 55.663 lju­di. Či­nje­ni­ca da su po­gre­šna hap­še­nja pred­sta­vlja­la, u 1949. go­di­ni, čak 47 od­sto svih hap­še­nja, svje­do­či o raz­mje­ra­ma te­ro­ra. Su­kob sa Sta­lji­nom obi­lje­žio je či­ta­vu jed­nu ge­ne­ra­ci­ju, raz­ot­krio pri­ro­du sta­lji­ni­zma, pod­sta­kao eman­ci­pa­tiv­ne pro­ce­se de­sta­lji­ni­za­ci­je, de­e­ta­ti­za­ci­je, de­cen­tra­li­za­ci­je ko­ji su te­škom mu­kom ra­za­ra­li po­li­tič­ki mo­no­pol i ide­o­lo­šku ma­tri­cu KPJ, u svo­joj bi­ti pre­u­ze­tu od SKP (b). Od va­žno­sti je bi­la i kri­ti­ka po­li­ti­ke cen­tra­li­zma, mo­no­lit­no­sti u ko­mu­ni­stič­kom po­kre­tu, oba­ve­zi pot­či­nja­va­nja di­rek­ti­va­ma ko­je sti­žu iz jed­nog cen­tra (Mo­skve). Su­kob sa Sta­lji­nom omo­gu­ćio je Ti­tu da afir­mi­še sta­vo­ve ko­ji su go­vo­ri­li o od­go­vor­no­sti ko­ju ko­mu­ni­sti ima­ju pre­ma sop­stve­nom na­ro­du i sop­stve­noj dr­ža­vi. U pi­ta­nju su bi­li sta­vo­vi naj­di­rekt­ni­je su­prot­sta­vlje­ni mo­no­po­lu i he­gem­no­ni­zmu SKP (b) u okvi­ri­ma me­đu­na­rod­nog rad­nič­kog po­kre­ta. Iz tih raz­lo­ga ju­go­slo­ven­ski ko­mu­ni­sti su od je­se­ni 1949. sma­tra­li da ima­ju po­seb­nu „mi­si­ju” u me­đu­na­rod­nom rad­nič­kom po­kre­tu.
Su­kob je naj­di­rekt­ni­je uti­cao na ju­go­slo­ven­sko spolj­no­po­li­tič­ko „okre­ta­nje” Za­pa­du. Re­zul­tat te po­li­tič­ke ori­jen­ta­ci­je bi­lo je skla­pa­nje voj­nih spo­ra­zu­ma sa SAD, pri­hva­ta­nje za­pad­ne eko­nom­ske i voj­ne po­mo­ći (tzv. „tri­par­tit­na po­moć, pri­bli­ža­va­nje Grč­koj i Tur­skoj i pri­stu­pa­nje Bal­kan­skom spo­ra­zu­mu te tri ze­mlje ko­ji je de­fi­ni­tiv­no sklo­pljen 28. fe­bru­a­ra 1953, na sa­mo ne­ko­li­ko da­na pred Sta­lji­no­vu smrt).
Na unu­tra­šnjem pla­nu tih je go­di­na tra­si­ran tzv. ju­go­slo­ven­ski put u so­ci­ja­li­zam. Po­seb­ne eta­pe na tom pu­tu pred­sta­vlja­lo je do­no­še­nje Za­ko­na o rad­nič­kom sa­mo­u­pra­vlja­nju (sre­di­na 1950), de­kla­ra­tiv­no oslo­bo­đe­nje cje­lo­kup­nog dru­štve­nog ži­vo­ta od di­rek­tiv­nog uti­ca­ja KPJ (VI kon­gres KPJ, 1952), de­cen­tra­li­za­ci­ja upra­vlja­nja pri­vre­dom i dr­žav­nim po­slo­vi­ma ko­ju je ozna­čio Ustav­ni za­kon (1953). Vid dis­tan­ci­ra­nja od so­vjet­ske prak­se vi­dio se i u ar­mi­ji u či­jim su re­do­vi­ma pred­u­ze­te op­se­žne mje­re ko­ji­ma su ot­klo­nje­ni so­vjet­ski uti­ca­ji (od so­vjet­skih struč­nja­ka i ofi­cir­skog ka­dra, pre­ko so­vjet­skog na­o­ru­ža­nja i opre­me, do pa­rad­nog ko­ra­ka).
Su­kob sa Sta­lji­nom otvo­rio je či­tav niz slo­že­nih ide­o­lo­ško-te­o­rij­skih i prak­tič­no-po­li­tič­kih pi­ta­nja (od­nos me­đu so­ci­ja­li­stič­kim dr­ža­va­ma, ulo­ga dr­ža­ve u pre­la­znom pe­ri­o­du, ulo­ga par­ti­je u no­vom vre­me­nu, ka­rak­ter vla­sti i nje­nih su­bje­ka­ta, na­ci­o­nal­no pi­ta­nje i nje­go­vo rje­ša­va­nje). Dok je kri­tič­ka mi­sao nu­žno pod­sti­ca­la pro­ce­se de­cen­tra­li­za­ci­je dr­ža­ve (pi­ta­nje ka­rak­te­ra svo­ji­ne, dru­štve­no-eko­nom­skih od­no­sa, od­u­mi­ra­nja dr­ža­ve po­sli­je osva­ja­nja po­li­tič­ke vla­sti, ulo­ga dr­ža­ve u ru­ko­vo­đe­nju pri­vre­dom i dru­štve­nim ži­vo­tom, pla­ni­ra­nje u so­ci­ja­li­zmu), prak­sa ži­vo­ta je uka­zi­va­la na ja­ča­nje pro­ce­sa op­šte cen­tra­li­za­ci­je vla­sti. Cen­tra­li­za­ci­ja se ogle­da­la u po­ve­ća­noj bud­no­sti, je­din­stvu, mo­no­lit­no­sti, sa­bi­ra­nju svih sna­ga po­treb­nih za od­bra­nu ze­mlje. Do­ta­da­šnji kurs su­štin­ski, ni­je mi­je­njan, već je bez spo­mi­nja­nja Sta­lji­na i SSSR afir­mi­sa­no so­vjet­sko is­ku­stvo. Po­lo­žaj KPJ i nje­nog ru­ko­vod­stva je bio kraj­nje pro­ti­vur­je­čan. Par­tij­ski i dr­žav­ni vrh je od­re­dio stra­te­gi­ju bor­be sa Sta­lji­nom, „uda­rio” pu­to­ka­ze bu­du­ćeg dru­štve­nog raz­vo­ja, ali je isto­vre­me­no te­ško tran­sfor­mi­sao sop­stve­no sta­lji­ni­stič­ko bi­će i is­tra­ja­vao na oču­va­nju mo­no­li­ta svo­je vla­sti.
Su­kob sa Sta­lji­nom ovjen­čao je KPJ i Ti­ta po­bje­dom i otvo­rio mo­guć­nost pre­i­spi­ti­va­nja sop­stve­ne prak­se, ali i pro­u­zro­ko­vao ci­je­pa­nje nje­nog je­din­stve­nog je­zgra. Su­kob je pred­sta­vljao po­kri­će za re­pre­si­ju ko­ja je gu­ši­la sva­ku po­li­tič­ku abe­ra­ci­ju, ja­ča­la vla­da­vi­nu bi­ro­kra­ti­je, ute­me­lji­va­la lič­nu vlast Jo­si­pa Bro­za. (KRAJ)