Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Do­đem ja ta­ko u Ra­ti­nu na tu bi­ci­kli­stič­ku tr­ku – ka­zu­je da­lje Ra­doš Ču­brić. – Na­rav­no, na ne­kom sta­rom oče­vom bi­ci­klu, ku­pio ga za vri­je­me ra­ta od ne­kog Drin­kin­ca za sto ki­la pše­ni­ce. Do­đem u gu­me­nim opan­ci­ma, ne­mam ni če­sti­tog šor­ca i ma­ji­ce, jed­na mi pe­da­la slo­mlje­na, pa je ja na­pra­vio od dr­ve­ta...
Sve­jed­no, ja po­bi­je­dim u toj tr­ci i do­bi­jem za na­gra­du gu­me za bi­cikl. Bo­že, kad se sje­tim, ka­kva je to ra­dost bi­la – čuj, no­ve gu­me za bi­cikl! Mi­slio sam da me ne­ma sret­ni­jeg.
Po­sli­je to­ga, je­dan moj ro­đak Bra­ni­mir ve­li mi da će da me pri­ja­vi u bi­ci­kli­stič­ki klub, da u na­red­nu ne­dje­lju ima­ju tre­ning i da odem ta­mo i ja­vim se ne­kom Milj­ko­vi­ću – taj je po­sli­je bio i pred­sed­nik klu­ba jer ga je on i osno­vao – bi­lo mu ime Mi­lu­tin.
Odem ja ta­mo na tre­ning. Ta­mo ne­ki is­ku­sni bi­ci­kli­sti ko­ji već vo­ze zva­nič­ne tr­ke i vi­dim ja da ho­će da me „otre­su” već na tom pr­vom tre­nin­gu. Đa­vo­la, ja se ne dam la­ko, tra­njam na onom mom bi­ci­klu, ali ne mo­gu da me iz­ba­ce i pre­tek­nu. Po za­vr­šet­ku tre­nin­ga ra­por­ti­ra­ju Milj­ko­vi­ću: ovaj no­vi do­bar!
Ja bio ona­ko žut i Milj­ko­vić me­ni ve­li: Žu­ćo, u ne­dje­lju ima­mo tr­ku uli­ca­ma Kra­lje­va, da uče­stvu­ješ. Uči me da ski­nem bla­to­bra­ne sa bi­ci­kla i sve osta­lo ka­ko bih na­pra­vio što lak­ši i za tr­ku sprem­ni­ji bi­cikl. Još ja sve to ne shva­tam ozbilj­no, ali po­žu­rim ku­ći, po­ski­dam bla­to­bra­ne i pri­pre­mim bi­cikl što sam bo­lje znao i umio.
Do­đem na tr­ku. Ja opet u gu­me­nim opan­ci­ma, ne­mam dru­go. Osta­li u dre­so­vi­ma, pa­ti­ka­ma, na no­vim bi­ci­kli­ma – sva­ki na­čin. Kre­nu tr­ka. Mno­go tr­ka­ča, a ja ne­is­ku­san. Ne­gdje u če­tvr­tom kru­gu za­ka­čim jed­nog is­pred se­be, iz­gu­bim kon­tro­lu i pad­nem, a pri­tom uda­rim i u ivič­njak i is­kri­vim pred­nji to­čak.
Bi­lo to tu po­red ka­fa­ne „Pa­riz”. Odo­še tr­ka­či. Ja u oča­ja­nju vi­dim pri­slo­njen ne­či­ji bi­cikl uz zid ka­fa­ne, ba­cim onaj moj i zgra­bim taj tu­đi, pa ju­riš u po­tje­ru za osta­li­ma. Ona­ko ljut, sve ih is­pre­la­zim i po­bi­je­dim!
Po­sli­je to­ga, taj Milj­ko­vić me­ni ve­li da oba­ve­zno poč­nem ozbilj­no da tre­ni­tam, pred­sto­ji pr­ven­stvo Sr­bi­je, ali ne­će­mo, ve­li, da ide­mo na tu tr­ku, ne­ma­mo pa­ra, ići će­mo po­sle na pr­ven­stvo Ju­go­sla­vi­je u Ša­bac. Me­ni ne­pra­vo što ne uče­stvu­je­mo na pr­ven­stvu Sr­bi­je. Šta ću, spre­mam se to­bož za to pr­ven­stvo Ju­go­sla­vi­je.
Odo­smo mi u Ša­bac. Nas dvo­ji­ca iz tog ta­da­šnjeg kra­lje­vač­kog klu­ba – bi­lo to 1954. go­di­ne.
Jao, bra­te, gle­da­mo mi, do­šli Slo­ven­ci, Hr­va­ti, do­šli Be­o­gra­đa­ni, sve opre­ma, sve sport­ska bi­ci­kla, ve­zo­vi za no­ge, ni­kad ih ni vi­dje­li ni­smo. Šta će­mo mi ov­de, ku­ka­la nam maj­ka, mi­slim se ja, ali eto kad smo već tu da ne od­u­sta­je­mo od tr­ke iako mi je jed­na pe­da­la i ta­da bi­la dr­ve­na.
Ka­ko su su­di­je pro­zi­va­le tak­mi­ča­re, me­ne za­pa­de mje­sto u dru­gom re­du do tro­to­a­ra. Dvo­ji­ca od tih is­ku­snih i u pu­noj sport­skoj opre­mi, tap­šu me po ra­me­nu i je­dan, kad me ona­ko od­mje­rio i vi­dio ka­kav bi­cik vo­zim, za­pa­zio i da imam jed­nu dr­ve­nu pe­da­li, ve­li: e, ti će­še si­gur­no bi­ti pr­vi.
A ja naj­bjed­ni­ji vi­dim, bjed­ni­je­ga od me­ne ne­ma. Sa ta­kvim bi­ci­klom, u ga­ća­ma i gu­me­nim opan­ci­ma, pi­tam se: ka­kav me­ne đa­vo ov­de do­ve­de i što li sam ja ov­de za­lu­tao, sun­ce ti bož­je. Ali, ne od­u­sta­jem...
Kre­ne­mo mi. Vo­zi se Ša­bac–Bo­ga­tić i na­zad. Za­ka­čim ja opet ne­kog od bi­ci­kli­sta toč­kom za nje­go­vu oso­vi­nu, pu­če mi jed­na ži­ca i to­čak po­če ma­lo da še­le­vr­da, ali ja tje­ram da­lje. Na za­o­kre­tu, ja bro­jim: nas je­da­na­est u gru­pi. Mi­slim: jed­nog ću va­la da pre­šprin­tam i ja de­se­ti u Ju­go­sla­vi­ji: bog bo­go­va!
Kad je bi­lo ne­gde na tri, mo­žda i če­ti­ri ki­lo­me­tra od ci­lja, iz­le­ti ne­ki Đor­đe Vuk­san, ko­ji je ne­dje­lju da­na ra­ni­je po­bi­je­dio u No­vom Sa­du, i su­nu u bi­jeg. Ja za njim. Vi­dim u ne­ko do­ba da je on po­čeo da po­su­sta­je i da ne mo­že vi­še, a ja pri­dam i pre­ši­šam ga – še­ta pred­nji to­čak de­sno-li­je­vo, ali ja pr­vi na ci­lju...
Sju­tra: TRI TR­KE, TRI PO­BJE­DE