PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić


Po­sled­njih ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja do­šlo je do na­glog raz­vo­ja ur­ba­ni­za­ci­je Pod­go­ri­ce. Ur­ba­ni­za­ci­ja je na­ro­či­to do­šla do iz­ra­ža­ja u pri­grad­skim na­se­lji­ma (se­li­ma) i ov­dje je do­šlo do oštre kon­fron­ta­ci­je na re­la­ci­ji ur­ba­no–ru­ral­no. Ovo se na­ro­či­to ma­ni­fe­sto­va­lo (is­po­lja­va­lo) u na­se­lji­ma (se­li­ma) gdje su do­ma­ći­ni dr­ža­li sto­ku. Pa­sti­ri, od­no­sno sto­ča­ri, su pr­vi do­šli na uda­ru po­sle­di­ca ur­ba­ni­za­ci­je. Oni su da­va­li ja­ke ot­po­re pro­ce­su ur­ba­ni­za­ci­je, čak su ga i uspo­ra­va­li, a na­ro­či­to kad je u pi­ta­nju mo­der­na kul­tu­ra sta­no­va­nja, od­no­sno ži­vlje­nja.
U ovom tek­stu se na­sto­ja­lo da se u vi­du svo­je­vr­snih pri­ča ili pri­mje­ra pre­zen­ti­ra sva slo­že­nost pro­ce­sa ur­ba­ni­za­ci­ja pri­grad­skih na­se­lja. Ta­ko­đe se na­sto­ja­lo da se oda­be­ru pri­če ko­je to vjer­no i upe­ča­tlji­vo ilu­stru­ju.
U pe­ri­o­du 1945–1950. u Sta­roj va­ro­ši je po­sto­jao zna­tan broj do­ma­ći­na ko­ji su dr­ža­li ov­ce, ko­ji­ma je pri­hod od ova­ca bio do­mi­nan­tan u po­ro­dič­nom bu­dže­tu. U ne­kim dje­lo­vi­ma Sta­re va­ro­ši kao što su Drač, Za­bje­lo, Bri­jeg od Mo­ra­če i sl. dr­ža­le su se ov­ce kao i u se­li­ma. Čak se mo­že po­u­zda­no tvr­di­ti da je u Sta­roj va­ro­ši bi­lo vi­še ova­ca ne­go u bi­lo ko­jem se­lu u oko­li­ni Pod­go­ri­ce. Mo­že se re­ći da je ri­ječ o „va­ro­škim” ov­ca­ma. Ove ov­ce su na­pro­sto ro­đe­ne u va­ro­ši. One su bi­le dio ta­da­šnjeg va­ro­škog ži­vo­ta i kao ta­kve su mu da­va­le po­seb­nu „aro­mu”. Ka­rak­te­ri­stič­no je re­ći da su me­đu vla­sni­ci­ma sto­ke do­mi­ni­ra­li sta­ro­sje­di­o­ci. Bi­lo je i mu­sli­ma­na i pra­vo­sla­va­ca. Sta­da mu­sli­ma­na su bi­la znat­no broj­ni­ja. Na­rav­no, ka­sni­je će ur­ba­ni­za­ci­ja is­ti­snu­ti ov­ce iz Sta­re va­ro­ši, ali su sje­ća­nje na ta vre­me­na i da­nas pri­sut­na. Sle­de­ća pri­ča će pod­sje­ti­ti či­ta­o­ca na ta vre­me­na, na „va­ro­ške” ov­ce.
Kao đak Ni­že gim­na­zi­je na­šao sam kvar­tir u uli­ci Bu­šat, ne­da­le­ko od Bri­je­ga od Mo­ra­če, kod do­bre i mi­lo­srd­ne Mi­li­ce – Me­du­ne Bra­jo­vić. Tri­de­se­tak me­ta­ra od mo­jeg kvar­ti­ra, na­la­zi­la se ku­ća Ne­ša Šu­nje­vi­ća.
Jed­no ra­no ju­tro, po­sla­la me ga­zda­ri­ca da joj do­ne­sem od Šu­nje­vi­ća lo­nac va­re­ni­ke. Pri­bli­ža­va­ju­ći se kuć­nim vra­ti­ma, pri­mi­je­tio sam ogra­du is­pred sa­mih kuć­nih vra­ta. U ogra­di je le­žao ci­je­li bu­ljuk ova­ca. Ov­ce su mir­no le­ža­le i pre­ži­je­va­le. Ni­je su se mno­go uz­bu­di­le na moj do­la­zak. Iz­gle­da da su bi­le na­vil­nu­te na ta­kve do­la­ske.
Mno­go sam se iz­ne­na­dio kad sam ugle­dao ov­ce. Ni na kraj pa­me­ti mi ni­kad ni­je bi­lo da ću u Pod­go­ri­ci, u gra­du vi­dje­ti ov­či­ji tor, ov­či­ji obor. Ta­da sam mi­slio da je ov­ca­ma je­di­no sta­ni­šte na se­lu i da je to ima­nent­nost se­la i se­ljač­kog na­či­na ži­vo­ta. Bio sam odu­še­vljen što baš u mom kom­ši­lu­ku sta­nu­ju ov­ce. Već sam u se­bi po­mi­slio da ću ov­ce Šu­nje­vi­ća sva­ko­dnev­no obi­la­zi­ti. Ti­me ću na ne­ki na­čin kom­pen­zi­ra­ti že­lju ko­ju sam u se­lu osta­vio.
Kad sam se vra­tio ga­zda­ri­ci, s odu­še­vlje­njem sam joj re­kao da sam vi­dio ov­ce Šu­nje­vi­ća. Ta­ko­đe sam iz­ra­zio že­lju da bi po­ne­kad sa nji­ho­vim pa­sti­rom po­šao da ču­vam sta­do, ako oni ne­ma­ju ni­šta pro­tiv. Ga­zda­ri­ca je na mo­ju kon­sta­ta­ci­ju sa bla­gim osmi­je­hom od­go­vo­ri­la: „Šu­nje­vi­ći ima­ju vi­še od pe­de­set ova­ca. Sve su im ov­ce do­bre mlje­ko­da­ni­ce. Po­vre­me­no uzi­mam od njih po lo­nac ov­či­je va­re­ni­ke. Ne­ma va­re­ni­ke, bez ov­či­je. Va­re­ni­ka od ova­ca je i ma­sna i bla­go­tvor­na. A što s ti­če ču­va­nja ova­ca sa Ne­šom, o to­me ćeš pi­ta­ti tvo­ju se­stru Lju­bu i maj­ku Ja­go­du. O to­me ja ne od­lu­ču­jem. Vje­ru­jem da Ne­šo ne bi ni­šta imao pro­tiv”.
Ga­zda­ri­ca je u svo­joj avli­ji dr­ža­la kra­vu. U dnu sa­me avli­je bi­la je skle­pa­na šta­li­ca. Kra­va se ni­je mo­gla po­hva­li­ti sa ve­li­kim pro­sto­rom, ali se, ipak, ugod­no osje­ća­la. Ga­zda­ri­ca je šta­lu dr­ža­la či­stu i ured­nu. Iz­vo­di­la je kra­vu na pa­šu na Bri­jeg od Mo­ra­če u ne­po­sred­noj bli­zi­ni Če­pu­ra­ka. Tu je ima­la svo­je imanj­ce ko­je je ko­ri­sti­la kao pa­si­šte. Tu je i za­sa­đi­va­la po ma­lo kr­to­le i ku­pu­sa. Če­sto sam od­la­zio sa ga­zda­ri­com da ču­va­mo kra­vu. Sa so­bom sam no­sio knji­gu i ta­ko isto­vre­me­no oba­vljao dva po­sla. Vo­lio sam da po­đem na to mje­sto, jer se oda­tle ja­sno vi­dje­la bi­stra i ze­le­na Mo­ra­ča. Kat­kad bih uzeo po ko­ji ka­mi­čak i hit­nuo ga u ko­ri­to ri­je­ke. Po­ne­kad sam po­ku­ša­vao da ka­me­nom pre­ba­cim ri­je­ku, ali u to­me ni­je­sam uspi­je­vao. Ta­ko­đe sam vo­lio da po­sma­tram čav­ke ko­je su gni­je­zdi­le svo­ja gni­je­zda is­pod mo­rač­kih pe­ći­na. Ni­je­sam vo­lio da ih uz­ne­mi­ra­vam, jer sam se bo­jao da će u tom slu­ča­ju pro­mi­je­ni­ti i sta­ni­šte i svi­ja­nje gni­je­zda.
Če­sto sam po­sje­ći­vao obor Šu­nje­vi­ća, a na­ro­či­to u pro­lje­će. Vo­lio sam da po­sma­tram jag­nje­nje ova­ca i igru jag­nja­di. No, u obo­ru je i ov­ca­ma i jag­nja­di­ma bi­lo do­sta ti­je­sno. Jag­njad ni­je­su mo­gla iz­va­di­ti svo­je vra­to­lo­mi­je jer ni­je­su ima­la do­volj­no ši­ri­ne. Naj­če­šće su po­ska­ki­va­la na ov­ce i ti­me is­ka­zi­va­la svo­je akro­bat­ske vje­šti­ne. I ov­ca­ma je bi­lo ti­je­sno. Ni­je mi bi­lo ugod­no kad pad­ne ki­ša i kad za­gli­ba­ju lo­žnik. U tim si­tu­a­ci­ja­ma, na ov­ca­ma su se mo­gle vi­dje­ti tam­ne fle­ke is­pod tr­bu­ha. Bi­li su to oti­sci pr­ljav­šti­ne, od­no­sno, žit­kih ba­le­ga po­mi­je­ša­nih sa ki­šni­com. Iskre­no sam ža­lio ov­ce jer se na nji­ma ja­sno pri­mje­ći­va­la ne­za­do­volj­stvo sa lo­žni­kom.

(Na­sta­vi­će se)