Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Kad sam pro­šao kroz cilj i osvo­jio ti­tu­lu šam­pi­o­na Ju­go­sla­vi­je u Šap­cu – sje­ća se Ra­doš Ču­brić – eto ono­ga ko­ji se pre tr­ke, kad je vi­deo moj bi­cikl i ka­ko sam opre­mljen, po­spr­di­vao na moj ra­čun, do­tr­ča, gr­li me, če­sti­ta: pa, čo­ve­če od če­ga si ti sa­zdan?
Na­rav­no, od­mah po­tom za me­ne se za­in­te­re­su­je „Par­ti­zan“ iz Be­o­gra­da, tra­že da se učla­nim i vo­zim za njih, ali ja ta­da tre­ba­lo da idem u voj­sku. Oni zo­vu da do­đem u Be­o­grad, da vo­zim i tre­ni­ram, a voj­ska je nji­ho­va bri­ga: bi­ćeš voj­nik – bi­ci­kli­sta.
Bih ja, ali ovi ov­de u Kra­lje­vu ne da­ju is­pi­sni­cu ži­vi: ne mo­že, ho­će Be­o­gra­đa­ni, moć­ni i bo­ga­ti da nam ras­tu­re klub...
Šta ću ja, ne da­ju mi is­pi­sni­cu, spa­ku­jem ko­fer pa dve go­di­ne u voj­sku, u Za­greb, u auto-je­di­ni­cu – ume­sto bi­ci­kla, vo­zim ka­mi­o­ne. Vo­zio po­sle i jed­nog pu­kov­ni­ka, ali naj­vi­še me vo­leo je­dan ma­jor ko­ji je stal­no is­ti­cao: me­ne vo­zi pr­vak Ju­go­sla­vi­je...
Vra­tim se iz voj­ske. Ože­nim se Lju­bi­com, tu iz su­sed­nih Šu­ma­ri­ca. Tri ki­lo­me­tra od Sir­če. Ve­li­ko ima­nje, mo­ra da se ra­di, za­bo­ra­vio ja na bi­cikl, tri go­di­ne ga ni­sam ni vi­deo, a me­ni već i dva­de­set i pe­ta go­di­na. Mi­slim: bi­lo pa pro­šlo...
Jed­no­ga da­na ja ču­jem da ima tr­ka bi­ci­kli­stič­ka u Kra­lje­vu i odem da gle­dam. Sret­nem onog Milj­ko­vi­ća. On grak­nu na me­ne: gde si, bre, Žu­ćo – ta­ko me svi zva­li jer sam bio plav – aj­de star­tuj! Ka­ko, čo­ve­če, da star­tu­jem, tri go­di­ne ni­sam no­gu sta­vio na bi­cikl. On na­va­lio da star­tu­jem pa da sta­tr­tu­jem, i ja ga po­slu­šam. Star­tu­jem ta­man ona­ko u če­mu sam se za­te­kao, opet u gu­me­nja­ci­ma, na onoj mo­joj sta­ru­di­ji sa sve bla­to­bra­ni­ma, ali opet po­be­dim...
Milj­ko­vić me tek on­da sa­le­te: aj­de, bre, tre­ni­raj, shva­ti to ozbilj­no, ima­mo pr­ven­stvo Sr­bi­je, opet u Šap­cu, tre­ba nam eku­pa, ti si naj­bo­lji...
Po­slu­šam ga. Poč­nem da tre­ni­ram. Sve da­nju ra­dim na nji­vi, a uve­če vo­zim i tre­ni­ram. Tu od „Mag­no­hro­ma“ do Kra­lje­va i na­zad. Mo­glo se, ni­je bi­lo ve­li­kog sa­o­bra­ća­ja. Vo­zim po ne­ko­li­ko kru­go­va sva­ke no­ći.
Odem na tr­ke u Ša­bac. Bi­lo to pr­ven­stvo Sr­bi­je i tr­ka „Glas Pod­ri­nja“. Tri tr­ke za tri da­na.
Ja opet na obič­nom bi­ci­klu. Ne­ma ni­ko pa­ra da mi ku­pi pra­vi, tr­kač­ki bi­cikl.
Sve­jed­no. Pr­vi dan, pr­va tr­ka – ja pr­vi! Dru­gi dan, dru­ga tr­ka – ja opet pr­vi. Tre­ći dan – ja opet po­be­dim...
Shva­tim ko­nač­no i ja po­sle to­ga da bih mo­rao po­če­ti ozbilj­no da tre­ni­ram i da se vi­še po­sve­tim bi­ci­klu, ali ka­ko kad ne­mam pa­ra ni da ku­pim pra­vi, sport­ski bi­cikl.
Maj­ka mi jed­nog da­na da pa­re da ku­pim ode­lo. Ma ka­kvo ode­lo, bri­ga me za ode­lo – ho­ću ja da ku­pim bi­cikl. Odem u Be­o­grad, tr­ka na otva­ra­nju se­zo­ne, i ja ta­mo ku­pim od jed­no­ga bi­cikl za one pa­re ko­je mi je maj­ka da­la za ode­lo. Fin, ita­li­jan­ski, pra­vi tr­kač­ki. Tra­žio mi, se­ćam se, 35.000, a ja imao sa­mo 32.000 – to­li­ko mi maj­ka da­la za ode­lo. Pri­sta­de on i ta­ko me­ni u dže­pu osta­de tek da pla­tim kar­tu za voz do Kra­lje­va.
Bi­lo to u pro­le­će 1955. go­di­ne. Bi­le to ve­li­ke pa­re – naj­bo­lje tri kra­ve si mo­gao da ku­piš za 32.000! Do­bra kra­va bi­la za 10.000 di­na­ra...

Su­tra: SLO­MIO SLO­VEN­CE NA VR­ŠI­ČU


Ba­ci do­bro u mo­re...

Po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta, mo­ja maj­ka ima­la vi­šak ze­mlje – od 22 hek­ta­ra uze­lo nam dva­na­est. Maj­ka im nu­di­la: uzmi­te ze­mlju u Sir­či, ma­lo da­lje od ku­će, ne­moj­te mi di­ra­ti okuć­ni­cu, ali oni jok: uzi­maj, to je čet­nič­ka ku­ća! Uzmu nam i tri hek­ta­ra od okuć­ni­ce. Pro­šlo de­set go­di­na i mo­ja maj­ka ti se jed­nog da­na dig­ne pa pra­vo u Be­o­grad kod Pa­vla Jak­ši­ća. A Pa­vle Jak­šić po­sle ra­ta do­la­zio i tra­žio mo­ga oca, kao ju­če da je bi­lo, upam­tio sam kad ba­nu na ko­nju, ge­ne­ral, tri mu zve­zdi­ce na ru­ka­vi­ma. Zbo­ri mo­joj maj­ci: tvoj Adam je spa­sio i mo­ju i svo­ju če­tu i ako ti ikad ne­što za­tre­ba, sa­mo mi se ja­vi. Do­đe mo­ja maj­ka ne­ka­ko do nje­ga, is­pri­ča mu sve: ja ne­mam ni­šta pro­tiv za­ko­na, ne­ka mi uzmu ze­mlju, ali ne­ka mi ne uzi­ma­ju okuć­ni­cu, eno u Sir­či da­jem du­plo, mo­žda i bo­lju ze­mlju... Ni­je pro­šlo ni tri-če­ti­ri da­na, zo­vu nju u Kra­lje­vo, iz op­šti­ne: do­ne­li smo od­lu­ku da ti vra­ti­mo okuć­ni­cu!
– Do­bro, do­bro, sa­mo vi vra­ti­te, a ja znam ko je od­lu­čio – re­kla im mo­ja maj­ka..