Priredio: MILADIN VELjKOVIĆ


U uskoj kli­su­ra­stoj do­li­ni, ko­ja se u prav­cu za­pa­da br­zo pre­tva­ra u obal­sku rav­ni­cu bo­ga­tu ma­sli­na­ma, a s le­đa je za­tva­ra ši­ro­ko ma­siv­no, kao od­sje­če­no, sti­je­nje br­da, me­đu ko­ji­ma je naj­zna­čaj­ni­ji ko­los – Li­sinj (1353m), sto­lu­je, na ni­skom, ali sa svih stra­na od­sje­če­nom pla­tou, grad, ko­ji opet i ni­je vi­še grad, jer „zi­di­ne su raz­ru­še­ne, iz­nad njih pro­la­ze sa­mo obla­ci”. Sa­mo su se još gi­gant­ski be­de­mi s tor­nje­vi­ma i ba­sti­o­ni­ma, ko­ji su ne­ka­da bi­li po­dig­nu­ti oko tog gni­je­zda na sti­je­ni, još ka­ko-ta­ko odr­ža­li. Iz nji­ho­vih otvo­ra štr­či tu i ta­mo tam­na to­pov­ska ci­jev, a s vre­me­na na vri­je­me se po­ja­vlju­je i po­ko­ji voj­nik. Ina­če je sve ovo ogro­man grob, pun ja­da i gro­ze, ogrom­no zga­ri­šte sa svim onim stra­ho­ta­ma ko­je uz to idu.
Sva­ka ku­ća je ošte­će­na, ni­jed­no po­šte­đe­no mje­šta­šce. Kro­vi uru­še­ni, zi­do­vi pu­ni ru­pa ili sru­še­ni. Ni bo­go­mo­lje ni­su osta­le po­šte­đe­ne. Mi­na­re­ti, ili ono što je osta­lo od njih, po­put po­lo­mlje­nih stu­bo­va i sa po­lo­vi­nom svo­je pri­ja­šnje vi­si­ne, štr­če iz ovog ha­o­sa od ru­še­vi­na, ne­ki­ma ne­do­sta­ju sa­mo vr­ho­vi sa po­lu­mje­se­com. Či­ni se da su ov­dje bi­li naj­čvr­šći ra­ni­je gra­đe­ni vi­so­ki okru­gli odža­ci. Oni sa­da pru­ža­ju sli­ku pra­ve šu­me ma­lih tor­nji­ća na ogrom­nom br­du ru­še­vi­na – u šta je sa­da pre­tvo­ren ovaj grad. U uskim uli­ca­ma, ko­je su ne­ka­da bi­le is­pu­nje­ne ša­ro­li­kom vre­vom Ori­jen­ta, sa­da ne­ma ni ži­ve du­še. Ovim mje­stom ca­ru­je stra­šna ti­ši­na, kao na gro­blju.
To je, ili bo­lje re­če­no, to je bio Bar, ne­ka­da ta­ko sja­jan po­mor­ski tr­go­vač­ki grad, sna­žno pr­ko­sno utvr­đe­nje Tu­ra­ka, ko­ji su iz svo­je stje­no­vi­te bu­si­je, po­sma­tra­li mo­re, ne­ka­da pod vla­šću ga­li­ja po­no­sne Ve­ne­ci­je, mje­sto gdje su se sku­plja­li kr­sta­ši pri­je svo­ga po­ho­da u Sve­tu Ze­mlju i ve­o­ma živ tr­go­vač­ki put evrop­skog hri­šćan­stva pre­ma Ori­jen­tu sve do naj­no­vi­jeg do­ba.
Du­go je osta­vlja­na na mi­ru ova tvr­đa­va, ko­ju je Za­pad po­dru­glji­vo na­zvao islam­ski Cvin­gu­ri (Cvin­gu­ri je na­ziv tvr­đa­ve u Ši­le­ro­voj dra­mi „Vi­ljem Tel” – prim. pre­vo­di­o­ca) jer je pre­ko uskog di­je­la mo­ra bi­la li­cem okre­nu­ta na dru­gu stra­nu, u prav­cu ita­li­jan­skog gra­da Ba­ri­ja. A on­da su se us­ko­vi­tla­li cr­ni obla­ci ra­ta, ko­ji su se od ta­da uvi­jek pra­zni­li iz­nad cen­tra Bal­kan­skog po­lu­o­str­va, do­spjev­ši sa­da i do oba­la Ja­dra­na. Lju­di iz „cr­nih br­da” kre­nu­li su sa svo­jih sti­je­na na uzmu li­je­pu mor­sku ne­vje­stu. Sa svo­jih do­bro na­o­ru­ža­nih be­de­ma Tur­ci su im se pod­smi­je­va­li. Šta već mo­gu da im ura­de si­ro­ti čo­ba­ni?
Ali, i čo­ba­ni su se snab­dje­li da­le­ko­met­nim oruž­jem no­vog do­ba. Na vi­si­ne okol­nih br­da, na­vi­kli na kre­ta­nje po ta­kvom te­re­nu, sa la­ko­ćom su iz­ni­je­li smr­to­no­sne ci­je­vi, za­si­pa­ju­ći ne­sreć­ni grad gvo­zde­nom tu­čom. Ubr­zo su či­ta­ve uli­ce bi­le u ru­še­vi­na­ma, na sve stra­ne uz­di­za­li su se pla­me­ni je­zi­ci u prav­cu pla­vog ju­žnjač­kog ne­ba, raz­ro­va­no tlo pre­kri­va­la su ljud­ska ti­je­la u zad­njim tr­za­ji­ma. Ali hra­bri ko­man­dant ni­je htio da se pre­da. Pun na­de, još je oče­ki­vao po­moć sa Is­to­ka, oda­kle je tre­ba­lo da stig­ne pa­di­ša­ho­va voj­ska ko­ja bi ras­tje­ra­la dr­sku go­mi­li­cu op­sad­ni­ka. Ova po­moć ni­je iz­o­sta­la. Sti­gli su ve­li­ki tur­ski voj­ni bro­do­vi, s od­mor­nom voj­skom, da po­mog­nu gra­du u ne­vo­lji. Ali, opre­zni Cr­no­gor­ci su i ov­dje bi­li sprem­ni. Sa is­tu­re­nog rta Vol­vi­ca po­sla­li su ovoj pli­va­ju­ćoj ne­ma­ni ta­ko grub po­zdrav da su nje­ni „put­ni­ci” mo­ra­li da od­u­sta­nu od is­kr­ca­va­nja na oba­lu i da se po­vu­ku na otvo­re­no mo­re, pre­pu­šta­ju­ći svo­je, još pod op­sa­dom, isto­vjer­ni­ke sud­bi­ni ko­ju sa­da vi­še ni­su mo­gli da iz­bjeg­nu.
Ne­vo­lja je po­sta­ja­la sve ve­ća, sve­ga je ne­do­sta­ja­lo, pri­je sve­ga hra­ne, a i mje­sta gdje bi se mo­glo na­ći uto­či­šte. A ka­da su Cr­no­gor­ci tom mje­stu pre­sje­kli do­tok svje­že pit­ke iz­vor­ske vo­de, po­sled­nje okre­plje­nje u ža­ru rat­nog me­te­ža, ta­da su mu­sli­ma­ni u gra­du shva­ti­li da je Alah na­pu­stio svo­ju dje­cu, ta­da su se hri­šćan­skim če­ta­ma otvo­ri­le i ka­pi­je ovog upo­ri­šta tur­skog sja­ja. To se do­go­di­lo zna­me­ni­tog 28. de­cem­bra 1877. go­di­ne. Po­sli­je jed­no­i­po­mje­seč­ne op­sa­de, te bo­žić­ne ne­dje­lje, ka­da hri­šća­ni­ma go­re svi­je­će na jel­ka­ma, uz­di­gao se krst iz­nad po­lu­mje­se­ca ko­ji je do ta­da su­ve­re­no sta­jao na vr­hu sta­re tvr­đa­ve.
Sva­ka­ko bi se tre­ba­lo ra­do­va­ti u ime op­šteg in­te­re­sa za kul­tu­ru da je ova va­žna tač­ka, ko­ja je još u sta­rom i sred­njem vi­je­ku bi­la sje­di­šte kul­tu­re, po­no­vo vra­će­na ci­vi­li­za­ci­ji. Onaj ko se­be na­zi­va pri­ja­te­ljem hra­br­og ma­log cr­no­gor­skog na­ro­da mo­rao bi da bu­de is­pu­njen za­do­volj­stvom jer su oni do sa­da vo­di­li sa­mo ge­ril­ski rat, i tu se po­tvr­di­li, a sa­da su čak ko­ri­sti­li sve na­pret­ke mo­der­ne teh­ni­ke, maj­stor­ski dr­ža­li grad pod op­sa­dom i na taj na­čin po­sta­li isto­vre­me­no go­spo­da­ri od­lič­ne po­zi­ci­je na mor­skoj oba­li, za čim su već odav­no te­ži­li.
Isto ta­ko bi čo­vjek mo­rao da bu­de li­šen sva­kog osje­ća­nja ka­da pred pri­zo­rom stra­vič­nog pu­sto­še­nja ovog ra­ni­je ta­ko sreć­nog gra­da ne bi bio is­pu­njen du­bo­kom tu­gom. Ko­li­ko kr­vi i su­za ima još u ovim ru­še­vi­na­ma! Že­sti­na ko­jom je vo­đen ovaj očaj­nič­ki rat osta­vi­la je tra­go­ve čak i na na­šem bri­je­gu. Jer, i tu, i ta­mo, i na sva­kom ka­me­nu oko nas vi­de se ši­ro­ke cr­ne mr­lje. To su uda­ra­la pu­šča­na zr­na ko­ja su op­ko­lje­ni is­pa­lji­va­li na Cr­no­gor­ce ko­ji su na­di­ra­li.
(NA­STA­VI­ĆE SE)