Pre­veo i pri­re­dio:Slav­ko Šće­pa­no­vić


Mi­ha­il Jur­je­vič Ljer­mon­tov ro­đen je u no­ći iz­me­đu 2. i 3. ok­to­bra 1814. go­di­ne u Mo­skvi, u ku­ći ko­ja se na­la­zi­la ne­po­sre­do po­red Cr­ve­ne ka­pi­je ( Kra­snih vo­rot). U mar­tu na­red­ne go­di­ne Ju­rij Pe­tro­vič Ljer­mon­tov i nje­go­va su­pru­ga Ma­ri­ja Mi­haj­lov­na Ljer­mon­to­va, sa no­vo­ro­đe­nim si­nom na­pu­sti­li su Mo­skvu i ot­pu­to­va­li u Tar­ha­ne (Pen­zen­ska gu­ber­ni­ja), na ima­nje Mi­ha­i­lo­ve ba­be po maj­ci, spa­hi­ni­ce Je­li­sa­ve­te Alek­se­jev­ne Ar­se­ni­je­ve.
Pje­sni­ko­va maj­ka Ma­ri­ja Mi­haj­lov­na Ljer­mon­to­va, ro­đe­na Ar­se­ni­je­va, umr­la je od ga­lo­pi­ra­ju­će tu­ber­ku­lo­ze 24. fe­be­u­a­ra 1817. go­di­ne. Na nje­nom nad­grob­nom spo­me­ni­ku u Tar­ha­na­ma je na­pi­sa­no „Ži­vje­la je 21 go­di­nu, 11 mje­se­ci i 7 da­na”.
De­se­tak da­na po­sli­je smr­ti sna­he Mi­ha­i­lo­ve maj­ke, na­kon sva­đe sa Mi­ha­i­lo­vom ba­bom Je­li­sa­ve­tom Alek­se­jev­nom, Mi­ha­i­lov otac Ju­rij Pe­tro­vič, ka­pe­tan u ostav­ci, na­pu­stio je Tar­ha­ne i ot­pu­to­vao u Kro­po­to­vo, na svo­je ima­nje, osta­viv­ši si­na na sta­ra­nje i bri­gu ba­bi, ko­ja je ima­la sve uslo­ve da ga po­di­že, li­je­či, vas­pi­ta­va, obra­zu­je i osta­vi mu u na­sled­stvo, kao je­di­nom na­sled­ni­ku, či­ta­vo svo­je ogrom­no bo­gat­stvo, uz sa­mo je­dan uslov: da otac bu­de pot­pu­no is­klju­čen iz si­no­vlje­vog ži­vo­ta. Ta­ko je ma­li Mi­ha­i­lo, sa ne­pu­ne tri go­di­ne, na­sta­vio da ži­vi u ba­bi­nom okri­lju, li­šen ne sa­mo maj­či­ne, ne­go i oče­ve lju­ba­vi i to­pli­ne. Do­du­še, otac mu je bio živ, ali je, prak­tič­no, bio pot­pu­no i za stal­no iz­bri­san iz nje­go­vog ži­vo­ta. I ka­ko je nje­mu, ma­li­ša­nu, po­tom dje­ča­ku i mla­di­ću, bi­lo te­ško re­gu­li­sa­ti svo­ju lič­nu, unu­tra­šnju har­mo­ni­ju iz­me­đu oca, ko­je­ga je stra­sno vo­lio, pre­ma ko­je­mu je on in­tu­i­tiv­no, osim srod­stva, osje­ćao i po­ve­za­nost po­ro­dič­ne lo­ze, i ba­be, ko­ja je od nje­ga odvo­ji­la oca, a ko­ja je mno­go či­ni­la za svog unu­ka. Ta­kvih ili slič­nih pri­mje­ra je bi­lo u pro­šlo­sti, i ima ih u sad­šnjo­sti, a bi­će ih i u bu­duć­no­sti, ne sa­mo u Ru­si­ji, ne­go i u či­ta­vom svi­je­tu. Zbog sli­je­pe lju­ba­vi pre­ma unu­ku, ba­ba je bi­la sprem­na da za nje­ga uči­ni sve što po­že­li: da na ima­nju uz­ga­ja je­le­ne i pa­tulj­ke, da svu­da sa so­bom vu­če či­ta­vu go­mi­lu dje­ce nje­go­vog uz­ra­sta, ka­ko bi ma­li Mi­šel imao s ki­me da se igra. Ali je sa žen­skom ne­po­mir­lji­vo­šću, i ne­ka­kvom slje­po­ćom, po­sli­je smr­ti kćer­ke, li­ši­la unu­ka kon­tak­ti­ra­nja sa ro­đe­nim ocem, zbog če­ga je ma­li Mi­šel ve­o­ma tu­go­vao. Me­ni se či­ni da je u to­me bio je­dan od uzro­ka ko­ji su, ka­sni­je, uti­ca­li na Ljer­mon­to­va da se upi­še u voj­nu ško­lu, i že­lja da kre­ne pu­tem oca i dje­da, ko­ji su bi­li car­ski ofi­ci­ri. Zbog to­ga je ka­sni­je, po­sli­je oče­ve smr­ti, na­pu­stio uni­ver­zi­tet i stu­pio u voj­nu slu­žbu, kao bi ma­kar na taj na­čin bio bli­ži ocu i nje­go­voj sud­bi­ni.
Ta sli­je­pa lju­bav ba­be, naj­pri­je pre­ma kćer­ki, ko­ja je bi­la je­di­ni­ca, a po­tom i pre­ma unu­ku, po­slu­žu­i­la je, dje­li­mič­no, i kao uzrok raz­do­ra iz­me­đu Ju­ri­ja Pe­tro­vi­ča i nje­go­ve že­ne. Me­đu­tim, Je­li­sa­ve­ta Alek­se­jev­na je ka­sni­je za­ža­li­la zbog to­ga. U pe­ri­o­du u ko­je­mu je ži­vje­la u Mo­skvi, ona pi­še: „Stal­no se na­la­zi ta­mo (kod oca V.B.), ova­mo ni da na­vra­ti. Eto ka­kav je on po­stao!... Ra­ni­je, dok je bio ma­li, bio je ve­o­ma ve­zan za me­ne. Uza­lud sam ga odvo­ji­la od oca. Ta­mo je bio uvje­ra­van da sam ja nje­go­vom ocu ote­la ma­te­rin­sko ima­nje i da, to­bo­že, to ima­nje ne­će pri­pa­nu­ti nje­mu. A ko će se bri­nu­ti o me­ni u mo­joj sta­ro­sti? I ni­je to slu­čaj­no...”
Ali avaj, na od­o­zgo da­ro­va­ni, van­ze­malj­ski i bez­gra­nič­ni dar nje­go­vog po­et­skog vi­đe­nja na­met­nu­la se obič­na kav­ga de­spot­ske vla­sni­ce Tar­ha­na (kao da je či­tav pro­blem u ima­nju i na­sljed­stvu), zbog če­ga su i po­če­le sva­đe sa svo­jim ze­tom.
Je­li­sa­ve­ta Alek­se­jev­na, ko­ja je obo­ža­va­la svo­ju je­di­nu kćer­ku krh­ku, i bo­le­šlji­vu Ma­šenj­ku, po­pu­sti­la je pred nje­nom že­ljom da se uda za mla­dog ofi­ci­ra u ostav­ci, ko­ji joj se mno­go svi­đao. Po­sli­je svad­be, pa ni po­sli­je ro­đe­nja unu­ka, Je­li­sa­ve­ta Alek­se­jev­na ni­je že­lje­la da se zbli­ži sa ze­tom. Do­du­še, po­vje­ri­la mu je upra­vlja­nje ima­njem u Tar­ha­na­ma, ali da mu do­zvo­li uti­caj i vlast nad kćer­kom, i da po­di­že i vas­pi­ta­va unu­ka, ni­je ni po­mi­šlja­la. Ta­ko su u du­ši još sa­svim ma­log Mi­ha­i­la pro­klju­ča­le ozbilj­ne stra­sti.
U pri­lič­no bo­le­šlji­vom sta­nju, za­jed­no sa mu­žem, maj­kom i broj­nom kuć­nom po­slu­gom, Ma­ri­ja Mi­haj­lov­na je ot­pu­to­va­la u Mo­skvu, da se ta­mo po­ro­di. U Mo­skvi su se smje­sti­li u tro­sprat­noj ku­ći, ne­po­sred­no po­red Cr­ve­ne ka­pi­je (Kra­snih Vo­rot).Tu se u no­ći iz­me­đu 2. i 3. ok­to­bra 1814. go­di­ne ro­dio ve­li­ki ru­ski pje­snik. Kr­šten je 11. ok­to­bra iste go­di­ne i do­bio je đe­do­vo ime po maj­ci.
(NA­STA­VI­ĆE SE)